детаљ слике: КРК Арт дизајн

Највећем пјеснику

Једног сам се дана

нашла у твојој пјесми.

Управо у сваком стиху

отварао се твој свемир.

Мирис трешњиних цвјетова

замирисао је у тијело.

Твоје су мисли

као распламсане руке

огољивале црвенило мојих вена.

Пјесма је задрхтала

као двије набрекле брадавице,

испод твојих срамежљивих

додира наврло је млијеко.

Сасвим полако, на прстима,

постајеш мој највећи пјесник.

Пјесме с прозорског стакла

Након што сам полизала

твоје Пјесме с прозорског стакла,

најрадије бих побјегла од своје пјесме

и ниједну више не бих записала.

Сакрила бих се у твоју јануарску поезију

и у снијегу слова мијесила мале анђеле.

С твог бих пера јела купине.

Ти би био тигар и ратник

који пуше кроз слова

и риче све до мог задњег стиха

гдје се ломе ријечи

кад се спотакну о камен.

Онога јутра, када твоје вјеђе

још нису разазнавале моје име,

исклесала сам гнијезда и скрила вјетар

да не би отпухнуо мрвице

твоје Задње пјесме.

Успоредница

Увијек си изнова долазио по ријечи,

увијек сам изнова долазила по смијех.

Дебела је нит погледа

тражила шав међу неспретним додирима.

Јучер смо се срели у сновима.

Препознала сам лица свих твојих предака.

Јутру сам надјенула рухо шутње,

што ћу сад са спознајом,

сад ју вријеме никад више неће избрисати.

Цијели је мој живот био једно

сâмо тражење – тебе!

Сада долазим као успоредница

без додирне точке,

на мртво блиједом папирнатом пољу.

Пјесма Драве

Чију ти је пјесму данас

написала залеђена ријека?

Гола пȉтам хладно јутро

и покривам уснуле стихове.

Ту, под изнемоглим токовима,

рађа се тишина.

Нитко не зна миловати

шутњом као ти,

моја ријеко.

Сада с јатом корморана

који црне твој лабуђи пјев

међу жбуње кријумчариш ријечи.

Препев са словенског: Жељко Перовић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: