Извор: ИСКРА

Владимир Умељић: КРАЈИНА У ДУШИ

О ЈЕДНОЈ КЊИЗИ

(КРАЈИНА У ДУШИ, Бранко Миљевић и Никола Мишчевић, Књижевни ЕСНАФ, Београд-2022).

„Крајина у души“ је поетична и надасве елегична књига потомака жртава и већ тиме, чак и без разних „Бљесака“ и „Олуја“, и лично жртава. Писали су је људи дијаспоре,Бранко Миљевић и Николај Мишчевић, а бити део ње значи бити у егзилу а без азила. Преведено на српски, бити прогнаник, који нигде и никада не бива примљен и никада не стиже до циља.

Јер циљ је остао иза њега.

Књижевна категорија „историјски роман“ је позната, оваква остварења међутим заслужују увођење једне нове, наиме, „историјска елегија“. Јер приповедање и најсуровије историје на овај начин је живљење сете без очајања, памћење беспомоћне изложености злу без резигнације, слављење живота без обзира на његову крхкост и не ретку варљивост.

То је увек поновно рађање гореће птице и њено уздизање из сопственог пепела.

Међутим и као прво – поетично и елегично? Од када то сури вук пева као славуј или сојка птица? Зар нису они потомци оних Крајишника, који су били штит и мач Хабзбуршке монархије наспрам моћних надирућих Османлија? Који су спавали са само једним затвореним оком, са руком на јатагану, дан и ноћ спремни да следе покличу: „Напред! У име Бога!“?

Бранили су и одбранили Беч и Будимпешту, мада и своје отуђене хрватске сроднике иза својих редова. Како данашња историографија потврђује:

„Срби, који данас живе у Хрватској, потомци су слободних хришћанских сељака-ратника (…) који су се већ у XVI веку населили у граничном подручју према Османској царевини, на „Војној граници“ или „Крајини“. Они су раније били директно подређени Министарству рата у Бечу и обавезни на стално служење у граничарским трупама, стога ослобођени свих намета, били су дакле слободни.

Хрватски сељаци, који су живели у њиховој залеђини, били су напротив зависни од својих мађарских господара и њима се управљало из Будимпеште а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу (…)“

Данашњи Хрвати, додуше, врло радо посежу за ловоровим венцима српских Крајишника из тог времена, но узалуд, јер историја је неподмитљива учитељица живота а не самопослуга, где свако може да купује (или краде).

Тако она сведочи:

„Када су Турци заузели Доњу Славонију, аустријска (штајерска) властела под својим заповедником Хансом Унгнадом се 1540. уверила да се при одбрани границе од Турака „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове“.

Зато је Унгнад предложио „да се место њих набаве ваљане плаћеничке чете Немаца и особито Срба, који већ од пре десетак година у знатном броју у Сењском приморју, Жумберку и Крањској врло успешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији, прво између Копривнице, Крижеваца и Иванића (…)“

То су били почеци крајишког система одбране аустријских и мађарских граница од Турака.

И у Доњој Славонији је већ у другој половини XVI века ратовало хиљаде Срба за Аустрију и надвојвода Карло је јуна 1576. сматрао за потребно да упозори Земаљску штајерску управу, да у међувремену већина војвода на Словинској крајини „нису хришћани (= римокатолици, прим. аутора) већ (српски) ускоци“ („nit Christen, sondern Usskokhen“)“.

Узалуд им је и позивање на тврдњу, да је 1519. папа само Хрватима доделио почасни назив „предзиђа кршћанства“ („antemurale christianitatis“), како кажу. То са папом јесте тачно, али и са римокатоличко-црквене стране је остало врло јасно забележено:

„Индикативно је писмо, које је један језуита упутио свом старешини у Риму 1653, наиме, да су „српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).

Хрватска историографија, међутим, сасвим другачије интерпретира тј. (фигуративно речено) савија и пресавија историјске податке као коре за питу, све док из тога не настане једна чудна пита-гужвара, на срећу превасходно за домаћу употребу, јер тешко да би она могла да стигне и буде добродошла на међународној научној трпези. Неколико примера:

„Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)

U drugoj polovici 15. stoljeća nastavljaju se stalni napadaji Osmanlija iz okupirane Bosne prema Hrvatskoj. Njih, zapravo, vode pretežito domaći, islamizirani begovi od kojih su mnogi donedavno bili katolicima.

Bio je to stalni mali rat na granici koga vode Turska i Hrvatska

(…)

I dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora. Sačuvali su uski pojas svoje države koji su sami nazvali »ostatcima ostataka« nekoć slavnog hrvatskog kraljevstva (…)

U tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili su hrvatski plemići i velikaši, poglavito Zrinski, Frankopani, Erdődyji i drugi. Oni su svojom upornošću i junaštvom često iznenađivali i tursku i austrijsku stranu i postizali zapažene pobjede koje su davale snagu za nove borbe.

(…)

Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu у 16. vjеку, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, a njihovi generali su upravljali njima iz Graza, a kasnije iz Beča (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije, npr. 1630. tzv. Vlaški zakon za Varaždinsku krajinu.

Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države (…)“

За чуђење је, дакле, да Хрвати и поред своје несумњиво распрострањене писмености, оне горње, проверене и проверљиве историјске податке не успевају да ишчитају. Да ли је могуће да се европска и светска историографија варају, јер познају и проучавају само један „Стогодишњи рат“, онај између Француске и Енглеске, а занемарују овај између Хрватске и Османског царства, којим су Зрињски, Франкопани и Ердеди (иначе мађарски племић) заправо спасили и вечно задужили Европу?

И при томе су Хрвати, за које су њихови тадашњи господари, аустријска властела, прилично немилосрдно утврдили да се „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове.“, како ови њихови потомци кажу, „изгубили од Турака само педесетак километара своје територије“ а истовремено читаве краљевине, као и Цариград и читаво Византијско царство су пали у руке малоазијских освајача (?!)

Како је у том контексту уопште могуће, да ли је случајост да у старом „Ерлангенском рукопису“, који је открио и под тим именом објавио врло значајни немачки слависта Герхард Геземан 1925, изворне народне песме опевају српске харамбаше а не хрватске племиће?

Један пример (Трећа песма Ерлангенског рукописа, у којој пан сутарски каже Jовану Сандићу и Вуку Мандушићу):

,Два ускока, две арамбаше,

поробисте четири Краине,

поробисте Лику до Рибника,

и Крбаву под гором Капелом,

Каилчију и краj мора сињег,

Казаницу и Лазаковицу,

од свакуда робље доведосте…“ (Стих: 14)

Хрвати се не помињу ни у крајишком статуту од 5. августа 1654. године „који су довели Морлаци и староседеоци, сердари и харамбаше који су се скупили „на Груси“ на млетачкој страни „У име бога г. 1654 месеца аугуста. нека се знаде када се скупи Краина на Груси и учини лигу“. „Ово писа сва Краина с лиценцом господском“; „Ово учини сва Краина гори, а и доња до Пакоштана“.

Осим садржине, важна је и језичка компонента – један битни индикатор је чињеница да ови историјски извори нису писани на кајкавском, који је тада једини словио као хрватски језик и то ће остати тако све до Гајеве реформе језика и преузимања штокавштине половином 19. века.

Али упркос томе инсистира се да је Аустрија у ту „Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu (…) od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća naselila Vlahe (…) koji su bili nomadi, pravoslavne vjere (…)“. Никако, значи, ни поменути српско име, тако да би ето и Вук Мандушић требало да је био Влах.

Но и то је нешто безазленије, него да су га прогласили Хрватом, као што је то био случај нпр. са мађарским великашем Тамашом Ердедијем. Један посед ове старе фамилије, иначе, стекао је у време геноцидне хрватске државе 1941-1945. жалосну славу као концентрациони логор само за српску децу, по имену Јастребарско.

Тја, по свему судећи, дотични хрватски историчари, колико арогантно, толико и игнорантно заобилазе научну историографију и ревносно практикују тзв. контрафактичну историју, уређену према сопственим жељама и чежњама.

Другим речима, није неосновано када се каже да данашњи Хрвати врло радо посежу за ловоровим венцима српских Крајишника из тог времена, игноришући верификоване историјске изворе.

Као што уосталом игноришу и чињеницу, да једном српском композитору, Јосифу Руњанину, дугују своју химну, први пут изведену 1846. у српској православној цркви у Глини, која је у лето 1941. била проприште стравичног покоља беспомоћних српских цивила, да би потом била уништена.

Сачувани су искази сведока-очевидаца, једне преживеле српске жртве, Љубана Једњака, и једног ухваћеног убице у служби тадашње хрватске државе, Хилмије Берберовића.

Но ни то није све, за оне који владају немачким језиком, на располагању стоје и примарни историјски извори, званични нацистички извештаји, потекли дакле од стране тутора тадашње хрватске државе и српских непријатеља.

Тако јавља Служба безбедности елитне нацистичке СС-организације, која је „у том погледу ослобођена сваке сумње да би била у стању да емоционално претерује“ тог црног лета 1941. следеће (само кратки извод из извештаја):

„У јуну 1941, једног суботњег поподнева, ухапсиле су усташе под вођством усташких емиграната, који су нарочито због тога стигли из Загреба, све православце, међу њима и жене и децу, и сместили их у затвор у Глини. Исте ноћи је одржан састанак локалних усташких вођа, на коме је вероватно учествовао и садашњи хрватски министар др Пук. На том састанку је одлучено, да се сви ухапшени православци – око 500 особа – побију (…) што је следеће ноћи и учињено (…) Три дана касније, из Загреба су стигла два усташка емигранта и два полицајца, и ухапсили групу од 56 особа, које су дошле на сточну пијацу у Глини, и све их побили (…) После ових ужасних недела, побегли су сви становници околних села у шуме. Усташе су на то издале један проглас, којим су обећали сељацима потпуну слободу, ако пређу у римокатоличку веру. Ови су се, највећим делом, сагласили и ускоро је око 250 сељака дошло у српску цркву да би били покрштени. Усташе су затим затвориле цркву, наредили сељацима да легну на трбух и почели да их ударају и боду већ припремљеним зашиљеним моткама. Придошло је још усташа и сељаци су, један за другим, сви били побијени (…)“

Окорели нацисти и српски непријатељи, значи, оптужују своје хрватске штићенике због „ужасних недела“, почињених над православним Србима, сведоче о несумњивим геноцидним елементима, насилном покатоличавању и масовном убијању беспомоћних жртава. Једино, чиме су оне „угрожавале“ своје мучитеље и убице, то је била њихова српско-православна егзистенција, чињеница њиховог постојања.

Очигледно тешка, неопростива кривица.

А што се тиче писмености у Хрвата данас, она је наравно неупитна, но не може шкодити да их се подсети, да они великим делом дугују једном српском језичком реформатору (Вук Караџић) свој књижевни језик:

„Људевит Гај, реформатор хрватског језика, тек је 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много пре тога су у Дубровнику на српском језику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд.

Да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљавања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo?“

Вратимо се „Крајини у души“, оној Крајини, коју су слободни српски граничари натопили својом крвљу и одбранили је од надирућих Османлија, исписујући својим животима још једно тешко поглавље историје Балкана и Европе. Исто оно, што су њихови саплеменици чинили и на Марици 1371, на Косову пољу 1389, код Смедерева 1439, код Новог Брда 1441, па надаље…

Вратимо се оној стално отиманој, али никада отетој Крајини, јер се она налази у души.

Потомци тих српских заточника слободе, дакле, слове поетично и елегично, те врло разложно постављају у питање моју горњу (ионако само реторичку) реченицу; „Од када то сури вук пева као славуј или сојка птица?“

Јер зашто би човек, који је изнуђено, силом од њега апсолутно независних околности попримио вучије борбене особине, изгубио своју способност да пева као славуј или сојка птица?

Ови књижевници подижу споменик својој Крајини онако, како то чине синови у спомен своје напаћене мајке, која их је упркос свим искушењима и страдањима породила и одгајила, остала им доживотно (а и преко тога) верна – како би они могли да јој одрекну своју верност?

А злопатила се мајка изузетно много, јер јој је Творац доделио усуд на ветрометној граници светова, где су не само светски и европски зломоћници, већ шта више у првој линији суседни и одрођени Хрвати харали, убијали и палили – од времена Војне крајине, преко Србоцида хрватске државе 1941-1945, па до последњих балканских ратова при насилном разбијању друге Југославије на крају 20. века.

Тада, између 04-08. августа 1995, када су Туђманови Хрвати показали да су достојни оних Павелићевих 1941-1945. и шта мисле о Србима, и о захтеву њиховог Људевита Гаја, да од Срба, „od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo (…) kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali (…) kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo“.

Хиљаде ненаоужаних и беспомоћних Крајишника, закључно са женама и децом, било је побијено, стотине хиљада протерано а њихов тутор, „НАТО-демократије“, све починитеље злочина је похвалио, свечано рехабилитовао и дао им апсолуцију, иако је шведски политичар Карл Билт ту оргију зла назвао „великим ратним злочином, највећим етничким чишћењем у току ових ратова“.

Али колективна порука Запада Србима је била и остала стандардна, стереотипна: „Морате се помирити са реалношћу, заборавити прошлост и гледати напред, у будућност!“

Показало се, дакле, да је као у време Хитлера и Павелићевог Србоцида 1941-1945. српско-православна егзистенција, већ сама чињеница њиховог постојања и даље тешка, неопростива кривица.

Није, дакле, чудо да се међу Крајишницима другачије мери време, да се не пита ко је колико година напунио, већ: „Колико ратова си стар?“ Да је мање важно ко колико дулума земље назива својим, већ о колико гробова се стара, колико помена својима даје у цркви.

Судбини се, међутим, гледа у очи, без „нојевог завлачења главе у песак“, тако крајишка мајка збори сину поводом ове последње пошасти:

„Овај рат ми не иде у главу, сине. Па зашто људи након свих изгибија, страдања и живи рана које никад зацијелиле нису, иду уз те отроване, болесне, бијесне псине од политичара и срљају у нове страшне, злокобне ратове. Чине ли они то да би усрећили велике земље, оне силе и бивше пријатеље што нам раде о глави?

Мајко, па то је сада мода, обичај витешки да се сатиру такозвани мали и часни народи. Да би се наградили они мишеви и штакори – мали, жути и послушни – жбири, велеиздајнички послушници, плаћеници и туђе слуге! Неимари зла. Извођачи накарадних сатанистичких подвига. Ти вјечити уклети губитници сада угњетавају нејаке, незаштићене, непослушне и презрене, како би се на тренутак осјетили јачим. Али те бездушне, варварске хорде, наоружане до зуба, у злу уједињене, не схватају да нам не могу ништа, ама баш ништа! Миленијумски слободарски дух се не гаси преко ноћи, мајко. То си ме још на кољенима научила, док сам нетремице слушао прађедове гусле и Вишњићеве епске бесједе.

Не може то нико и никад!“

То што крајишки син одговара, један други српски песник је изразио са:

„То што нам Запад

сада и вазда ради,

да нам воштаницу угаси,

успети неће.

Ничија није до зоре горела,

осим небеске свеће.“

Но мајка смирује узаврелу синовљеву главу, не позива на освету и на старозаветно „Око за око…“, на наплату претешког дуга у крви, не, она хришћански помирљиво беседи и подвлачи:

„Ти знаш, сине, да ја знам да међу Рватима има и добрије људи. Не могу се ја тек тако одрећи мојије добри’ Шокаца, Крањаца, сусједа, ма колико год да су зла почињели њи’ови у њи’ово име…“

Бранко Миљевић и Николај Мишчевић, двојица дијаспораца, двојица прогнаника који нигде и никада не бивају примљени и никада не стижу до циља, јер циљ је остао иза њих, показују се достојним своје мајке Крајине, јер свој тешки усуд не савлађују горчином и јеткошћу, цинизмом и мржњом. Не, они се приклањају старој мудрости, да је перо јаче од мача и не одустају од уверења:

Основа свега су Вера, Љубав и Нада.

Тиме и есенцијално питање, које аутори у рукопису постављају себи: „Могу ли ја више да волим, него што непокајани душмани мрзе?“ постаје излишно. Са Крајином у души, и то постаје могуће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: