Човјеку је живјети часно и кад живот искушава...

Поклонимо се сјенима наших предака, чије душе

вјечно nam лебде изнад  огњишта и дозивају....

КАД  ЗРМАЊА  ЗАЖУБОРИ

Априлско јутро.

Изнад орошене и уснуле полутаме, предјелом синула румен, сва се магли и пресијава. У безброј дугиних нијанси зора руди, дан бијели, грањива.

Озарена тишина све купа и умива, праменовима измаглице брише, па опет помаља, као да поново рађа. Из бјеличастог вела мјестимично израњају пропланци и по њима преостали стогови сијена. Мјестимично лебде шиндрани кровови и сламнати чардаци, док се из њих нечујно пропињу баџе, зидани димњаци и танани праменови дима. Однекуд допиру звуци пробуђеног стада и зов чобана. Доље код млинова вода пршти, шуми, једва чујно наноси и замотава, лакомицу прелијева, лавежом се паса поиграва...

Како одјутри јутро рано, ведро и насмијано, све пробуди под гором Динаром.

Сунце већ бијаше синуло и росом заискрило, кад Јовиша Вуковић улети у Сајића двориште. Још у трку скочи с коња и у журби испред куће гласно повика:

    - Гдје је Вукан?

Вукан само одложи кашику, устаде иза доручка и искорачи пред врата.

Видно исцрпљен, хватајући дах и без нарочитог увода, Јовиша га кратко обавијести:

    - Низ Динару силазе Турци! Велика је колона коњаника, наоружаних до зуба. Није добро. Ако пожуримо, са Гредара их можемо осмотрити боље.

Није било времена за дужи разговор, сљедећег трена и Вукан је већ био у седлу. За тили час нађоше се у бјесомучном галопу. Испод Гредара завише Станишића увалама и ту се попеше све до врха. Коње привезаше за лијеске и допузаше до самог руба.

Одавде видик пуца на све стране. Подножје Динаре је као на длану. Обронци се бистре и нечујно залијежу у Полаче и Крчић, а и они тамо десно у Цетину. Горе висом облаци копне. Орлов кук изронио из облака, док тамо лијево, изнад Подгорине, разилазе се и посљедњи праменови, лаки и меки као вуна. Динара напупила, сва озарена бљешти, на јутарњим се зрацима пресијава. Сваки пупољак пуца од једрине, само чека да се проспе, разлије, преплави.

   - Могли би наићи Вранића јаругом, ту им је правац за Книн – огласи се Јовиша, па настави: - Примијетио сам их изнад нашег пашњака док сам изгонио овце. Силазили су цериком понад наше ограде. Одмах сам обавијестио Владана. Међутим, он је већ сазнао од гласника из Казанаца и одмах ме упутио теби. Турке нисам пребројао, бијаху ми подалеко и кроз грање.

    - Ено их, управо се помаљају из Вранића јаруге, стижу.

Удаљени преко цијеле котлине Крчича, ситни као мрави, извлаче се у дугој колони на чијем челу вијоре два барјака. Свеједно, чују се као да су ту. Чистим ваздухом повремено допире удар потковице, њиштање коња, али и ритмична пјесма, какве обично пјевају када крећу у нове походе, нова освајања. Сами себе тако соколе. 

Како лаган вјетрић пирка, тако и из многих грла наноси:

     „Бојичићу, Бојичићу, од Задварја сиви ⁱтићу...

Двојица осматрача се само згледаше, након чега Вукан, као сам за себе, тихо прозбори:

    - Ово су Бојичићеви, из Задварја. Ишли су донекле њима сигурнијим правцем, с ону страну Динаре, а ту пут скраћују пречицама из Казанаца. Овим правцем се спуштају у Книн. Не иду путем кроз Грахово, јер не вуку кола. У питању је лако покретљива коњица која користи пречице да се што мање умара. Њихово мјесто, држање, изглед и пјесма упућују на предстојећи бој. Треба их пребројати.

Када се цијела колона извуче из јаруге, Јовиша обавијести да је пребројао 210 коњаника.

Будући да је и Вукан избројао исто, само констатова:

    - Да, 210 до зуба наоружаних и лако покретљивих турских коњаника, упућује само на то да ће заиста негдје ударити.

Јовишин поглед се још више изненади, готово запрепасти:

    - Вукане, погледај горе повише њих, још је једна колона, двоструко већа!

    - Мајко мила!?.. Оно горе може бити само Јусуф-бег Филиповић. Сакупио војску Ливна и Гламоча, а с Бојичићем силази у Книн. Када се здруже са свом војском Халаге Пајалитовића у Книну, могу ударити у нове походе. О овоме ништа не зна ни Лика, ни Далмација. А прва на удару је Буковица, куд су већ ударали, ко зна колико пута. Јовиша, ја морам хитно у Буковицу и Котаре, да обавијестим о овоме. Пренеси брату Владану да преузме све моје обавезе, док се не вратим. Како ствари стоје, могли бисмо се нас двојица срести и на неком другом мјесту, ван наших села...

Како то рече, упути се кући, а и Јовиша за њим.

Не прође дуго, Вукоје је већ био опремљен за цијели дан јахања и у пуном галопу. На овај пут кренуо је сâм. Није му био циљ да због ове хитне вијести одвлачи више људи. Успут ће о свему размислити још једном. Пребраће све детаље и разрадити план, у ком би ова вијест, по свим комбинацијама ионако била прва. Уз пут до Стојана први му је Вук Мочивуна, харамбаша буковачки, па Јован Синобад, харамбаша избјеглих Книњана Косовара, Плавањаца и ближих  Буковчана.

Свима осталим гласнике ће слати Стојан.

Већ се потпуно смрачило, када Вукоје ујаха у Будим, у Митровића варош, у Стојаново двориште. Коњ већ сав усапуњан, видно исцрпљен, једва га донесе. Срећом, нађе Стојана код куће и већ, онако с коња, обавјести га о свему.

Стојан се кратко замисли, а потом прозбори:

    - Ако је више од петсто Турака сишло у Книн и ту се споји са још толико, има их довољно да крену у нове походе. А можда их још однекуд пристигне и буду бројнији него што мислимо. Питање је само када ће и гдје ударити. Досад су више пута кидисали на правцу према Обровцу. Када би тај правац сломили и избили на море, остварио би им се план и њихов давни сан. Нису тек тако одабрали ове дане. Већ се може ноћивати под ведрим небом и без ватре, а изгледа да би наредних дана могло бити и без кише. Траже најповољније услове и што бољу припрему. Шта су ти рекли Вук и Јован, какав имају план за прву руку?

    - Јована нисам ни видио. Успут сам схватио да бих каснио идући крај њега, већ сам Вуку пренио да га он обавијести о свему. Будући да је највјероватније да Турци ударе његовим правцем, он мора имати јаче осматрање над Книном. Чим се Турци покрену, гласници ће јавити њему, а он нама. 

    - Све је то у реду, но да бисмо ми били постављени на вријеме и на право мјесто, морамо бити у близини. Не можемо чекати сви на својим рејонима, већ бити груписани на правцу њиховог удара, иначе, пробиће кроз нашу територију. Када све размотримо, долазимо до највјероватније могућности дешавања. Турцима није добро ударити Ликом, прије но што буду сигурни с Буковицом. Јака Буковица би их одсјекла од Книна и главнине. Да би ишли даље, морали би избити на море, а да су мислили негдје другдје не би се окупили на Книну, већ јужније. Доље, уз обалу су јаке млетачке трупе и увјерени су да не могу даље од Вране. Дакле, највјероватнији правац њиховог удара је Обровац.

Стојан се мало замисли, па настави:

-Ако су данас у подне стигли у Книн, у виду лаке коњице, не мисле се задржавати дуго. Веома је вјероватно да већ ујутро, или сутрадан, крену из Книна и до подне могу бити у Ервенику, а на том правцу Јован је сам с Книњанима и Буковчанима. Прегазиће их. Да бисмо колико толико учинили нашу одбрану сигурнијом, морамо се окупити до поноћи и кренути пут нама најближе тачке, на њиховом правцу - Ервеник – у подне. Добро је што си поступио овако, јер да си ишао сам до Јована, нама би вијест закаснила. Одмори се до поноћи колико можеш, а тада крећеш с нама. С твојима ћеш се већ негдје успут срести. Владану ћемо упутити новог гласника и обавијестити га о нашем плану. Он ће довести своје и твоје људе.  О покрету ћу те обавјестити у поноћ.

Како то изговори призвао је млађег брата Савицу и дао му упутство како ће обавијестити Павла Унчевића, а он Цвијана Шарића. Павлова десна рука, Вулета Рајчевић зна пут до Владана Вуковића под Динаром и стићи ће најприје.

Дође и поноћ, сва узбуркана метежом окупљања, припремом и опремањем ускока, журбом и трком гласника.

Иза поноћи окупише се сви и кренуше. У зору колона стиже и здружи се с ускоцима Вука Мочивуне. Ту се сви мало одморише, тек да предахну, да прикупе нове мрвице снаге, ако је то уопште могуће. Пут је далек, могућа су непријатна пресретања, времена је мало, журити се мора, нико не пита можешли или не можеш, сваки трен је драгоцјен. Ако Турци продру преко цијеле Буковице, осујетиће сваку могућност даљње одбране. Још нада тиња и носи ускоке и хајдуке. Док год се држе заједно и нада је с њима и у њима, поткријепљена вјером у одбрану, слободу, будућност. Морају без предаха даље и даље, само напријед. Честито и не предахнуше, а већ се праскозорјем зачу: „Покрет!“ 

Пред подне избише на обронке с којих се назире Ервеник. Застадоше да предахну, ослушну, осмотре. Посљедња  информација од Јована Синобада стигла је до Вука у зору, баш кад и они. Гласила је кратко: „Спремили смо се и појачали осматрање над Книном. Јавићемо сваку промјену.“ Од тада никаквих нових дојава, што забринутост само појачава, а свака нова замисао постаје збуњујућа. Ту, на ивици шуме, сви људи сјахаше и посједаше по трави. Тако ће и коњи добити предах, мало се окријепити, прикупити бар мало снаге за даље напредовање.

Стојан, онако с коња, кроз дурбин поче осматрати Ервеник и прилаз са Книнске стране. На коњима му се примакоше и остале вође и харамбаше, ускочке и хајдучке. Да нико ником не смета у осматрању, некако и нехотице се поредаше у врсту и тако стајаху окренути према свом циљу. Из прикрајка их гледа старији, већ потпуно сијед ускок. Онако сједећи, ослоњен на стабло, сав се занио у ту слику и ужива у њој. На два-три корака од њега други ускок, плав, куштрав и још голобрад младић, посматра њега и започиње разговор:

    - Шта си се занио, Вујо, као да их први пут гледаш?

    - Погледај их само, љепота једна. Сваки љепши од љепшег и честитији један од другог. Гледај редом: Цвијан Шарић, Павле Унчевић, Илија Јанковић, Иван Митровић, Стојан Јанковић, Матија Миљковић и Вук Мочивуна. Посматрај им одјећу, оружје, орме, коње. Немаш често прилике да овако нешто видиш.

    - Заборавио си себе да прибројиш уз њих. И твоја бијела коса говори да си прошао стотину битака, Вујадине Стари.

    - Е, мој Грубиша, да је мени моћ каква ли је 'оћ, можда бих се и примакао Вујадину Старом. Овако, ништа од тога. Само ти велим, ко не би пошао с њима!

    - Ко би, ко не би, ми идемо. Још када видим и тебе с том твојом бијелом главом у свему томе, онда ми још драже. Ти си нам водиља, као и твој комшија Вук Мочивуна, и сви ови остали с њим.

    - Кад само помислим, колико смо се пута рвали с Турцима. Можда и ово мјесто 'Рвеник доби име по неком рвању. Не сјећам се више ни како сам почео, ни гдје, колико је било давно.

    - Не чуди се, можда никад није доста. Можда нам је суђено да увијек одлазимо прије него ли се отарасимо душманина. Ко зна, нада је ту да све буди, покреће, носи.

Уто се зачу пуцањ. Из плаветне даљине долети као ниоткуд, разби тишину, заори се попут грмљавине. За њим још један, па још неколико. С ону страну Ервеника успуца се, даљином одјекну. Чића  се прену:

    - Него, дјецо, изгледа да смо на правом путу. Рекох ли ја вама малоприје, ко ли је овај спас разабрао мудро. Ко други до ови људи што их малочас гледасмо, а међу њима Стојан понајвише. Богами, сједећи овдје на овим чукама Међеђим и само гледајући шта се дешава, мало ћемо добра учинити. Него, дјецо, пут под ноге, да припомогнемо, јер тако ће и нама Бог помоћи. Судимо сами себи да нам душманин не суди... За будућност најмилијих, јер ако је њихова и моја је. Ајд' сад, Вујо мој, иди куд си наумио!

Како сам себи изговори наредбу, вину се у седло попут младића и подбоде коња.

    - 'Ајмо сад, Зеленко мој, вријеме нам је!

Тада  и вође дадоше знак за покрет.

За тили час сви бијаху у седлима.

Проломи се галоп, разби тишину, све одјекну.

Под небројеним копитама тло узаври, земља уздрхта.

Предњи коњаници бирају чистине. Нема више времена, ни потребе да се прикрива, већ да се што прије сјури у равницу и препријечи пут Турчину. Обрушише се низ падине у највећој журби да се што прије домогну поља и ту поставе браник, прије него ли га Турци преплаве и опколе Буковчане.

Још с пола падине примијетише да иза првих шумарака израња огромна колона Турака, дјелујући као да су у пробоју. По околним обронцима обострано их прати мноштво коњаника и пјешака. Готово непрекидно пуцају, обрушавају се попут осова у очајном покушају да све зауставе. Бијаху то Јованови ускоци, Книњани, Косовари, Плавањци и ближи Буковчани, али непријатељ је прејак. У сваком налету једни и други падају као снопље, гину.

Бијаше очигледно да се Турци настоје што више извући на чистину, а онда се развити обострано и опколити нападаче. Ако би то успјели, Јован са својим ускоцима не би могао ни наставити ни одустати.

Стојан у трку довикну Цвијану и Илији да са својим снагама препријече лијевим крилом пут до воде, Вуку и Матији да држе десну страну, а себи и Павлу остави средину. Затегнутм пољем побјесни узаврели трк, као да у три стрелице, коз три фијука, земљом затутња галоп. У једном трену испред Стојана се испријечи купасто узвишење и сав видик заклони. Док га остали с Павлом заобилазе, Стојан и Иван усмјерише коње ка врху. Кад избише на врх, кроз знојно дахтање коња, проломи се грлен поклич ратника. Бљесну невјероватна слика, сударише се двије војске. Цвијан и Вук свом жестином ударише с бокова, цијело поље прокључа. Та чудесна слика не потраја ни трен, можда само сину, а осматрачи већ потакнуше коње и сјурише у најжешћи бој.

Од силине удара изненађени Турци устукнише, формација им се некако зароза, разбише се рубови, све се осу и усука. Многи попадаше већ у првом налету, колона застаде, па поче да се повлачи. Снажан врисак Буковчана са бокова цијелим пољем проломи се громогласно. Озарени спознајом да је стигла помоћ, ударише још жешће.

Под копитама земља дрхти, угиба се и пролама, звоњава мачева јечи, њиштање коња одјекује, а јаук рањеника на све стране болно вапи, тражи помоћ.

Потмула бука затоми сваки препознатљив звук, а усковитлана прашина прекри видик. У невиђеном кркљанцу силуете промичу, таласи их доносе и проносе даље. Многи у првом налету падају, гомилају се, неки се опет придижу и настављају, ту гдје би сваки људски разум препознао само страшни суд.

Турци се почеше повлачити још брже, а бранитељи ударати још жешће, док једном сав тај метеж не узмаче, спласну.

Одмаче се бој.

Преуморни људи застадоше да предахну, да ухвате ваздуха. Хватају знојав дах, као утопљеници, док кршење одмиче. Узаврело поље и небо све жешће парају јауци рањеника, звоњава гвожђа одјекује Присјеком, а престрављени коњи на све стране њиште. Језиву слику спознаје само онај ко је у њој, ко осјећа дах смрти и борбе за опстанак, ако га зло већ затекло. Неког први пут, неког стоти, свако се на свој начи тресе, ко ли у страху пред страшним и непознатим, ко ли у узбуђењу пред побједом.

Колико ли је предах трајао, да ли га је уопште било, или  га је само жеља ратника у својим мислима видјела? У таквом кошмарном емотивном и тјелесном стању, детаљи који би дали одговоре на та питања не разазнају се.

Иза краткотрајног затишја, ако га је уопште и било, скрши се нови пролом и све опет сукну  према ускоцима и хајдуцима. Турци навалише још бјесније. Провалише, пробише одбрану, негдје средином, у два крака истовремено. Само група од тридесетак коњаника, остаде у средини, а у њеном ударном врху Стојан, Иван и Павле Унчевић. Не обазиру се они више ни на шта, надиру, ударају, крше, газе све даље и даље. Чудно осионо, у некој само њима знаној формацији, таквој да један другом увијек штити леђа, тој коју знају само они и тридесетак ближих око њих. Они крше, а не падају. Човјек са стране, када би имао времена само један трен да то гледа, у другом би се већ крстио, али га неби ни преживио.

Људи без контакта са временом и простором, с храброшћу и страхом, са животом и смрћу, чине махиналне покрете, као у трансу. Свим својим бићем усредсређени су само на то гдје већ јесу. У очајној борби бирају једино логичне покрета, на тренутак лебде. Све се дешава ћутке, у неком неопипљивом и немјерљивом времену, муњевито а смирено, хладно да се сав најежиш. Зар неко може свјесно тако дјеловати, или у све то упада несвјесно, ненадано?

Многи непријатељи попадаше. група збијена око Стојана разви се, као соко кад рашири крила. Прискочише и остали са страна, затвори се пролаз Турцима.  Нису ни они од челика или од камена, па да се не уморе. осуше се и устукнуше према средини, да мало предахну. Између њих стреловито се пробијају њихови из средине, који су већ предахнули. Јурнуше осионо у ново кршење, у пролом, удар, у нови пркос животу и смрти, судбини, свему постојећем...

Садашњи удар не бијаше као претходни, умор га је отежао, а зној преплавио. Бјеше јачи звуком неголи учинком. Ускоци крајњим напором притиснуше још јаче, а Турци се почеше повлачити дубље. Узмицали су све више уз поље, замичући у гајеве, Присјеку, драчу. Не прође дуго, готово сви замакоше у шумарке и грмаре, све некако спласну.

У тај мах многи по пољу посједаше да предахну, како ко, неки превијају своје ране, а неки ближима до себе.

Неко посеже за гутљајем воде, неко за турским коњем, ил' оружјем. Пољем се све нешто пуши, језом подрхтава. Мјестимично стрши и клати се копље, а мјестимично вити мач, понегдје заривено у земљу, а понегдје у човјека. Мјестимично се њише кољено рањеника, а мјестимично попадали леже језиво мирно, као да никад нису ни били у покрету. Све надвија чудно плаветнило, омара испуњена јецајем, уздахом, криком.

У ушима све звони. Многи се и нехотице окрећу Зрмањи. У свему овом ожедњелом и усахлом, Зрмања зове, мами, призива. Кроз сву омару и задах, вода јој чудно мирише, чистоћом и свјежином нуди окрепу. Људи  све више миле према њој, њеној обали, свом предаху, гутљају живота. Неки се већ умивају, расхлађују, чисте ране.

Ту се негдје примакоше Вујадин и његов млади кушдрави другар, вјечито нераздвојни у боју и у шали. Бијаху они силно радосни што преживјеше, што су опет у могућности да зборе. Чича више није умио да ћути:

    - Види, види, свашта ли човјек може доживјети - да коњ одједном потамни, постане мрки дорат и још за тили час порасте, издужи ноге, баци длаку, промијени расу... Богами, не знам... Па још од једне кремењаче да постану двије...  Ма, како је то све могуће?

    - Ништа за то, чика Вујадине. И Турци знају да кад крену нешто узмати, нешто морају и да дају. Могу нам узимати све, али Буковицу никад неће. Остаје им само да с нама мијењају, пушке, коње и животе. Видиш, друга ми сабља и не треба. Њу сам нашао у прошлом боју. Оног мога коња, ког си увијек ружио, а мене подбадао да је чупав, жгољав и кратких ногу, малочас га дадох малом Стевици, брату стричевићу. Ено га јаше и цијелим пољем јури у круг, а све од драгости, јер ће се ријешити своје мазге и подругљивог смјешкања комшија. Сада стоји везана за живицу, чека повратак кући и предају млађем брату Стевичином, који још није стасао за бој. Тако ти је то у животу, некад с коња на магарца, некад с магарца на коња, како нам се кад заломи, како нам други залама, јер ионако на мало шта утичемо.

    - Дођи да те пријатељски загрлим, на много си ти шта  утицао данас... Гледао сам те у боју- прекину га Вујадин.

Загрлише се срдачно и чврсто, али чича јекну болно...

Тек тада његов другар осјети нешто влажно, топло, међу прстима љепљиво... Иза пријатељевих слабина изненађено трже руку и зачуђен му поглед паде на окрвављен длан.

    - Рањен си!?... Јако?

    - Ето, ни Вујадин више није што је некад био. Туре бијаше окретније. Двојицу сам оборио, а њега ни не дохватих... Заустави ме враг, свега ме укочи. Морадох се искучити да предахнем, а ево ни сад не знам да ли сам уопште предахнуо, и да ли ћу... И дах ми је стао. Хладно ми је...  Јако...

    - Да видим рану!

Одјећа бијаше сва натопљена већ скореном крвљу. Када је младић задиже, провири раздеротина, дубока, ружна, пријетећа. Кушдрави младић пожури да је очисти и превије. Учини то колико је могао пажљивије и боље, свеједно, остаде забринит за чичу.

    - Добро си то урадио, уствари довољно, синко мој. Прихвати моју захвалност вјечну!

Уз стењање и смијех чича је канио поново окренути на шалу, али тада се проломи врисак из шуме.

Турци поново навријеше свом жестином. Рубом шуме изли се и на све стране прсну незадржив вал коњаника. У стреловитом галопу предњаче крволочне бињеџије, већ стижу. За њима надире живи вал небројених турских пјешака, све гази и преплављује. 

Многи и нехотоце почеше узмицати.

Кад двојица саговорника видјеше да је ђаво однио шалу, младић предложи чичи да што прије прегази Зрмању и сакрије се повише у драчу, макар док не прође зло. А и куд би друго с таквом раном?

Чича се само осмијехну.

    - Исувише си ти мени драг, синко мој, да бих ја тако чинио. Да подмећем твој живот млађани, под свој истрошени, је ли? Да те више нисам чуо! Него, помозиде ти мени на коња, ако хоћеш, ако ли можеш.

Младић, видјевши да ту више нема разговора, нити убјеђивања, хитро поможе старини да дохвати седло. Овај га још једном погледа без ријечи, али захвално, и на крају само изусти:

    - Хоћемо ли, сине мој, за слободу Буковице? Ђихаааа!

Јурнуше жестоко. Ускочише у најжешћи бој, управо тамо гдје већ Стојан својом необичном снагом и вјештином све бранике разбија, гази, таре и разгони.

Ломило се преко поља неколико пута и када већ умор бијаше од свега јачи, а Турци бројнији, низ падине се зачу продоран крик из многих грла и искрсну бијесан  јуриш мноштва коњаника.

Са исуканим мачевима јурило је стотињак коњаника. Испред свих је надирао коњаник у сивомодрој униформи и уз њега други са млетачком заставом.

Готово истовремено, недалеко, у бијесном галопу спушта се још једна група од тридесетак коњаника.

Стојан их крајем ока спази и у трену му само сину помисао да су то сигли Контарини са дијелом брибирске коњице и Вулета Рајчевић с Владаном Вуковићем и његовим Цетињанима. Све озари и разгали сама помисао да са овим новим и одморним људима стиже помоћ непроцјењиве вриједности за спас од Турака.

Дојурише у најжешћи бој и ударише свом силином одморних људи. Сљедећег трена Турци већ устукнуше а ускоци као да добише крила.

Ломило се још и кршило, уз све веће узмицање Турака, док наједном сви не замакоше у честар. За њима навалише и сви ускоци, а Стојан подвикну:

    - Не заустављај се! Подржи притисак и за њима настави до краја! Не дозволите да се приберу, нити да у повратку пале!

Правцем према Книну наста општа јурњава. Сви људи  се покренуше на ту страну, Турци у настојању да се измакну и консолидују, а ускоци да им то не дозволе, да подрже стални притисак и покрет.

У једном тренутку Стојан се сусрете с Вулетом и Владаном. Док застадоше на узвишењу да осмотре,  Стојан их упита:

    - Није ми толико чудно како је стигао Контарини са Брибира, колико ми је чудно како сте стигли ви? Питање је да ли бијаше времена да се уопше стигне прећи тај толики пут за то вријеме, а камоли када се још дода и вријеме припреме.

    - Како видиш, Владан је имао своју главу и нашао је најбољи начин да је употреби. Претпостављао је како би у том тренутку могао размишљати његов гласник, коме се већ надао. А ја, његов гласник, мислио сам овако: Ако идем преко Рошког слапа, куда иначе идемо у правцу Сиња и средишта Цетине, ту је прилично заобилазно, када је у питању извор Цетине, или сусједне Полаче. Прелаз на Брљану и Манојловцу, најближи је обојици, али ту се обојица превише примичемо непријатељу, улазимо у бесмислен ризик. Остала је најлогичнија средина да се распитам код манастира Крка и ту покушам да ишта стигнем.

    - Како си уопште предвиђао гдје да нас тражиш?

    - Нисам вас уопште тражио. Остала ми је једина могућност да кренем у правцу твог синоћњег предвиђања. С висова смо чули пуцњаву и увидјели да се обистинило. Остало ће ти рећи Владан.

Владан је само продужио Вулетов говор:

    - Будући да није било времена да се ишта стигне, остале су ми само претпоставка и рачуница. Гласника ћете ми послати сигурно. Нити је могуће да стигне он ни ја. Нити знам гдје је добро да кренем, ни шта је корисно да чиним, а нешто чинити морам. Нема смисла сједити скрштених руку, када видим да ће Турци негдје ударити и неко настрадати. Остао ми је само очајан покушај у ком сам молио Бога да што мање срљам. И ни по муке да сам сам, већ два села гледају у мене. Сакупио сам их што сам брже могао, предочио им све, па и моје размишљање. Зашто кренути јужним прелазом на Крки, ако су Турци отишли на сјевер? Зашто ићи на Брљан и Манијловац, преблизу је Книну и бесмислено ризично? Остао је средњи прелаз код манастира Крка, а за даље распитаћу се некако. Сви моји су се сложили с тим и тако кренусмо. Када је грањивало угледасмо манастир, а када избисмо на прелаз, угледасмо Вулету на сред воде.

У даљини одјекну неколика пуцњева. Испред Турака се успуца, зацрни се неколико димова.

    - Неки су побјегли прије главнине и сада се свете... И лијево и десно пале све што стигну... Ми морамо што брже тамо!

Како то рече, Стојан подбоде коња и сјури низ падину, а за њим и остали.

За тили час све бојно поље се испразни. Сви јах одоше. Поприштем завлада нека чудна измаглица и тишина. Све се смири и утиша. Само се још чује повремено рзање коња што осташе без својих јахача. Тумарају пољем, као да их траже.

Кроз болне и отегнуте јауке рањеника, промеће се кликтај орла. Кружи упорно изнад овог чуда. Нити га се може нагледати, нит му се може чудом начудити.

Кружи и мами погледе млађаном Стевици, хоће да га овај гледа кроз сузе. Нехотице чини да му је још горе, да се диви тој птичијој слободи и срећи што није људско биће, што није у људској кожи и оволикој несрећи, што не мора да гледа мртвог брата стричевића, док му вјетрић ћарлија косу плаву, куштраву, испод које више никад неће синути шала, бљеснути радост, васкрснути младост. С њом ће заувијек заспати много шта. За снове ће се везати и љубав неизрецива, братска, бескрајна, она која не да ни да се замисли било какав растанак.

Благо орлу ако то не мора да осјећа.

Мало даље два коња пасу, један поред другог. И онај арапске расе, истимарен, оседлан, и онај домаћи, како му је Вујадин ваздан говорио, чупави, жгољави. Као да су се и нехотице здружили, па се заједно повремено примичу трави да је пасу, а повремено Зрмањи да је пију. Каткад се огледају око себе, а каткад и међу собом. Турски коњ не показује ниједног знака агресије. Оба се држе један другог, њушкају се као да су одувијек заједно. Нимало се не мрзе, нити имају осјећај тјескобе и страха, јер ливада је проста и широка обојици, препуна сочне траве да утоли глад, пребогата водом Зрмање да утоли жеђ, презатегла равницом, да измами трк. И куд би шта више од те радости?...

А куштрави младић и Вујадин стари леже испред Стевице као у сну, загрљени. Леже мирно, као да су се ријешили свих брига и мука овог суровог свијета и живота, па сад могу и да се опусте.

Као да су заспали. Младић у свој својој машти, а старац у свој својој љубави према њему и његовој коси куштравој. У неизрецивом осјећању према том вижљастом несташном чобанчету из истог села, с којим се и на пашњаку поваздан такмичио у шалама и доскочицама. У ствари, уживао је он бескрајно у самој близини његовог младог и честитог бића, у његовој исконској љепоти и чистоти душе. Уживао је као у најљепшем пупољку једне ливаде и у најљепшем мирису једног пољског цвијета.

Сада га чврсто притеже и грли, да му остане ту заувијек.

 Историјски подаци:

“Стојан Јанковић је и као сердар учествовао у сталним борбама на Крајини, у којима је предњачио храброшћу и лукавством. У тим сукобима са ускочке стране истичу се и харамбаше Вук Мочивуна, Јанковићев кум, и Шибенчанин Цвијан Шарић, а са турске стране Јусуф-бег Филиповић, Алија Бојичић6* и други јунаци познати из народних песама или историјских докумената.

Од 1662. г. провидур (проведитор) је Андреа Корнаро.

Алија Бојичић  (диздар града и утврде у Задварју).

24. априла 1663 у Башкоме пољу, код Башке чесме заробио 5 свештеника и 2 ђака, једног св. убио, остале продао у Ливно.

26. априла поново у Башком пољу, у пећини Вруље, опколе га многи узбуњени Далматинци, под вођством харамбаше Михаила Миличевића и убију са још 8 чланова оружане пратње.

О овом догађају 1663. године запис је оставио башки провидур Ђироламо Контарини“.

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџићи идр. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: