детаљ слике: КРК Арт дизајн

август  1662.

Вук Мочивуна, Липово поље и

ага Велагић, Рудопоље... 

аутор: Јован Шекеровић

ГДЈЕ  РИЈЕКА  ЗАСТАЈЕ ...

С прољећа и почетка љета не бијаше неких већих турских освајачких похода. Народ сјеверне Далмације и Лике може мало мирније да живи, ради, кући. Ране се смирују, а на све стране чекају њиве, кошанице, пашњаци, баште, воћњаци. Однекуд дође прилика да се човјек посвети свему што је код куће најпрече. Неко подиже ограду, неко воћњак, неко ради у пољу, а неко на обнови објеката у дворишту.

Те сезоне добро понесе сва љетина, а житарице  поготово. Људи бијаху задовољни самом чињеницом да ће напунити амбаре, добро отхранити стоку, повећати број грла, све ће кренути набоље.

Код Далматинаца воћњаци се крше од рода, а гроздови уједрали као никад.

Стојан је цијело јутро превезивао и задизао чокоте у свом винограду. А када је сунце већ високо одскочило и он уђе у задњи ред, наједном зачу коњске кораке.  Прво помисли да су то Илија и Савица, јер они стално изводе којечије Митровића коње, увјежбавају их, нарочито док су млади. Међутим, када погледа мало боље, пристизао је неко други.

На живахном мркову сједио је фино одјевен човјек у тамној одјећи. Тамне хлаче је утакнуо у танко плетене сукнене бићве, спремљене у нове кожне опанке. Још тамнији јапунџе, тек пребачен преко рамена и везицом подвезан испод грла, само дјелимично открива двије кратке пушке за црним, тканим и везеним појасем. Горе, испод везице, готово бљешти мала крагна везене кошуље, бијеле као снијег. На увијек неподшишаној бујној црној коси чучи његова незаобилазна личка капа. Некако увијек чучи на превеликој глави и коси, па стално дјелује да је за један, или два броја мања. Из свега тога ведро сијају два бистра црна ока, док се између њих, као у највећој тјескоби, тиска и гура маркантан нос, и то какав! Или га је Стојан у шали тако видио и напомињао да је препознатљив међ' хиљаду других. Напомињао је још и то да при сваком очекивању вука, упорно се појављује јастреб, те стога би и то неприлично име - Вук требало замијенити приличнијим -Јастреб.

Власник тог финог и помало занимљивог лица, увијек је био још расположенији за шалу, па се бранио, говорећи како му је име управо најбоље, као да га је и сам бирао, јер најбоље пристаје уз његову нарав...

Било како било, коњ већ пристиже, а  њему за вратом и Вук Мочивуна. Када се каже „за вратом“, то не значи да то Вук жели. Не. Вук се изузетно лијепо односи према коњима, тим финим и племенитим бићима, човјековим пријатељима. Сваки Вуков коњ је задовољан, добро ухрањен, веома пажљиво истимарен, углађен. Но, све ремети тај први поглед, јер Вуково огромно тијело и сподоба упућује на помисао да под њим и најјачи коњ стење.

Без обзира на све то и коњи су са њим били задовољни, јер изгледа да је с њима и те како знао.

Сусрет донесе обострану радост, што због сталних шала, што због самог виђења. Било је много људи ведрог духа, с којим се можеш истински опустити и нашалити, али отворено и срдачно ни са ким као с Вуком. Тај човјек је једноставно рођен за шалу. И када нађе још једног који схвата хумор као и он,  као да је нашао и жртву. Тада не престаје да се празни, не престаје с провалама док год и сам не каже да је доста, а доста је када констатује да се напунио нечег лијепог.

Готово тако и овај пут бијаше након сусрета, јер Вук је увијек однекуд извлачио још по једну шалу на свој рачун, јер и он је знао да тако може управо и једино овдје. Па због те искрености и отворености другари су из ране младости, када још голобради један другом леђа штитише у боју. Као да се још тада препознаше и прећутно зарекоше на међусобну оданост. Тако и за женидбе један другом бијаху вјенчани кумови.

Вукова непресушна шала трајаше све док и сам не означи крај:

    - Јам'да је доста...

И послије тога његов је космати брк и даље стршао исто, накостријешен необично, кроз чије чекиње чудно и карактеристично сијевају два дубока црна ока, саговорника и даље засмијавају. Онда опет понавља прилично театрално:

    - Јам'да је сад доста... Него, могли бисмо ми сада прећи и на збиљу, на озбиљнији разговор.

    - Да чујем? – упита Стојан.

    - У мојој Бијелој Крајини није добро. Не ваља никако. Према оном што сам отприје начуо, а скоро добио и дојаву, не ваља никако. Турци су се осилили на народ. Нарочито откад се оврло жито. Како је пшеница сасута у вреће, прохтјеви Турака су се повећали. Повећали су им се и квартали и обође, како они кажу. То стално расте, нема краја. Људи жито закопавају у шуме. Турци траже и по шуми. Вуку за косе цијеле фамилије, извлаче их из кућа и нагоне у гајеве да им покажу гдје је трап. Народ се силно узбунио. Окршаји су свакодневни, Гине се на обје стране. Ага Велагић не попушта и ово ће  наскакати на зло. Ето. Нит ваља кад имаш, нит ваља кад немаш. Готово увијек ти је исто под овим небом плаветним и међу овим нашим чукама, јадним и чемерним, балканским.

    - Па шта предлажеш?

    - Пут под ноге! Или, још боље - коња пода се, па да видимо шта се то тамо дешава. Да видимо можемо ли шта учинити, поправити, можемо ли ишта припомоћи том народу тамо, акобогда.

    - Када?

    - Ја не бих часио нимало. Чим се спремиш. Ја сам већ спреман. Чим дан забијели, било би најбоље. Нисмо се одавно пењали на Велебит, а нисмо ни посјетили западну Лику, па, кô велим, одговарало би чим се раздани.

У Вуковој полушали Стојан је знао да се крије највећа збиља, и да није најозбиљнија потреба, не би он то ни споменуо, нити би предлагао покрет тако напречац. Значи, ствар је ипак крајње озбиљна.

    - Велиш има више мртвих? – распитује се Стојан.

    - Више их и не броје, само сахрањују – са сјенком туге у гласу одговори Вук.

Негдје око поднева мала колона се ћутке кретала. Каменитом стазом напријед је јахао Вук, у средини Стојан, а на зачељу Иван Митровић. Ћутање је Вука увијек мучило, јер сваки мук међу људима његова нарав поистовјећује са љутњом.

Наједном проговори:

    - Е, када ми ова припека овако разгањига, ма само да је слушам знојио бих се.

    - Скини кошуљу! Овдје преко чистине камење је толико жежено, да би на сваком могао испржити јаје.

    - Ево, Стојане мој, још само мало када вагнемо изнад Тулови' греда, стићи ћемо до мог одморишта. Назвао сам га Вага, и ту се стално одмарам, када каним у моју Лику. Ту имаш и мало ⁱлада. А одатле сав Голубић и твој Жегар видиш као на длану. Ту кад застанеш и погледом опашеш, видиш цијелу Далмацију и Лику. Уживаш докле ти миле очи допиру. Погледом вагнеш час у Далмацију, час у Лику. Само још мало да се докопамо моје Ваге. Ено доље и Крупа се ућутала. Нит' звона звоне, нити се ко креће. Вињага и драча све преузеле и скриле. Даће Бог нове снаге, па да одбијемо Турке и обрадујемо се слободи.

Убрзо стигоше на Вагу. Поглед заплови на све стране. Зелена питомина личких равнина, прошарала се пожутјелим стрњиштима. Између разбацаних чука плаветнило замотава, одвлачи поглед све даље у нове бескраје и боје. Овамо, с друге стране, Далмација се просула у свој својој плавкастој топлини, помијешала мирис зрелих смокава са сланкастим повјетарцем. Даљине још плавље. Одвлаче поглед бескрајном равнином Јадрана. Просто те маме да у одбљеску хоризонта пребираш по недокучивом...

    - Ниси ти, Вуче, ово мјесто одабрао тек тако. Добро си  ти одвагао ову твоју и „Вучју вагу“.

    - Видиш ли ти, мој Стојане, куд се ми веремо по овој жези. Умјесто да сада радимо код својих кућа и кућимо, ми се веремо по овом убогом жеженом камењару. Ту сада могу боравити само још гуштер и орао...

    - А, богами, и ми. Ево, видиш.

    - Не дадоше Турци ни предаха, а камоли одмора. Стално својом похлепом машу, купе све одреда. Покупили су све да више немају шта укупити. Дај још, па још и никад томе краја. Народ више нема куд, већ дизати буне. Најгоре је што у том метежу и нејач страда. А то зло што год дуже траје, нејач ће све више губити повјерење у нас који је штитимо. Нешто чинити морамо да то зло икако спласне.

Са „Вучије ваге“ окрену спуштање. Сада већ бијаше много лакше, јер стаза је водила или низбрдицом или  равно. Поподневно сунце некако мало завагнуло, а личка, шумовитија страна Велебита пружа више хлада, па све попусти и олакша. Сада су напредовали много брже.

Предвече се спустише у Лику и њеним шумарцима наставише до неко доба ноћи. Успут су неколико пута навраћали код познаника и јатака, који су их обавјештавали о много чему и наводили све даље у истом правцу.

Тако наставише и сутрадан, а предвече дохватише и Липово поље.

Већ се добро смрачило, када Дане размаче гране. Отвори се видик, пуче и бљесну у љетном предвечерју. Под обронцима густиша све одјекује од зрикаваца. Смркнутим подбрдом назире се неколико редака жмиравих лампи лојаница.

Вијугава ријека однекуд дошла и ту застала, као да не зна куд би даље. Стоји ту, чудно ћути и пресијава се. Сву дневну злаћаножуту свјетлост прикупила, па још сада скида и огледа посљедње црвенило са неба и још са свим тим бљешти у модром предвечерју, не да ни дану да оде, док га не умије за починак.

 Подбрдом се разлијежу звукови из торова, преплићу се с повјетарцем што их отуд наноси, праменовима измаглице замотава. Све то тихо и неосјетно ковитла и стере одмах ту изнад непрегледних откоса што се на све стране расипају око увирала. Бјеличасти праменови магле понекад заклоне, а понекад открију два реда још бјељих чадора.

    - Ево, погледајте! Онај средишњи, понајвећи чадор је аге Велагића. Погледајте колико су већ направили торова. У њи' стално догоне личко благо. Погледајте колико су поредали кола поред оног једног тора. У њима свакодневно одвозе наше жито, у Удбину, у тврђаву Островицу, у Бихаћ и Ливно – ромори Вук.

    - Зар су и довде стигли? - прозбори Стојан.

    - Да, овдје су већ неколико мјесеци, откад су зањушили да нам је родило жито. У почетку су долазили на два-три дана боравка. Врате се, па опет за који дан дођу. Само лака коњица, по тридесетак јахача. У почетку није било сукоба. Нису ни дирали народ док нису добро извидили терен. А онда су пред жетву све ово допремили и поставили своје насеље. У задње вријеме окршаји су готово свакодневни. Народ само цвили, а куд год погледаш нове хумке ничу. У овим селима около готово да нема дана без сахране. У међувремену, код увирала, број чадора стално расте, као и број војника и кола за одвоз жита. Са свим тим расту и њихова похлепа и наш страх.

    - Или све то расте с њиховом похлепом.

Стојан некако овом реченицом хтједе дати знак да је већ довољно чуо, а у мисли му похрли опет оно њему својствено и чудно поређење – нити питомијег краја, нитⁱ у њему веће невоље... Нити издашније љетине, нит' од ње мање користи... Нит' љепшег крајолика, нит' у њему већег страха...

-           Е мој Балкане, докле ли ћемо и овако?

Али да не би дужио с причом и скретао је на ту страну, он само продужи:

    - За сада ми више ништа не можемо учинити, осим добро разрадити план. Нас тројица смо преуморни од пута и надам се да је сутрашњи дан бољи за акцију.

    - Требамо се већ сада договорити о мјесту и почетку акције.

    - Осмотрићемо њихов јутарњи распоред, када полазе у прикупљање харача.

    - Обично одлазе када устане роса. У то доба се и чобани врате кући са стоком, и тада им је све прегледније. Чадорима се враћају иза подне са пуним товарима. Код чадора их остаје мање од пола, мање од тридесет.

    - Мислим да је најбоље да и ми сутра будемо овдје када роса устаје. Надам се да сви твоји могу бити на окупу и спремни у то доба.

    - Моји ће бити спремни већ у зору.

    - Тим боље. Нека се смјесте ту у шуму, с друге стране ове косе, а овдје истуре двојицу сталних осматрача да покушају пребројити Турке. Мислим да смо с овим утаначили све. Ако је тако, ми можемо на ноћашњи одмор.

Ујутро су Стојан и Дане накратко навратили и обишли веч пристигле људе, а и двојицу овдашњих осматрача. Иза косе у шуми чекало је око осамдесет људи. Неки добро наоружани, а неки тек са вилама, али сви орни и расположени да се отарасе зулума. Када стиже Стојан међу њих и када се увјерише се да је он стварно с њима, расположење бијаше још веће. Неки су већ коментарисали како је ово Турцима први и посљедњи боравак у Липовом пољу.

Прије устајања росе већ су четворица синоћњих осматрача били поново на истом мјесту. Мотрили су на тридесетак Турака код чадора. Мотрили су и на околна дешавања, јер добили су информацију да је и у харачу по селима исто толико коњаника уз петоро сабирних запрега за жито.

У овом тренутку Вуков брк се некако чундо опет накостријеши, а иза њега сијевнуше очи, те прозбори:

    - Изгледа да су нам замијесили гадну пуру. Нама гадну, а себи још гаднију. Претјерали су са злочинима. Куд премастише нама, туд и себи. И како већ једном и сами не виде да је премасно. Данас ће и највећи јунак пунити гаће, а камо ли неби какав дахија или кабадахија. Данас ће им бити „грму трка, а од грма побоке“. Данас или никад.

Дани је ово било већ довољно симпатично, па само додаде:

    - Богами, Вучино, не бих ти ја радо био противник.

    - Па то управо најбоље и говори о теби. Свако ко има имало разума, неби ми се данас супростављао овдје у по Лике.

    - Само мислим да те се данас Турци уопште не требају бојати...

    - Како то мислиш, чо'ⁱче! - лецну се као опарен, забаци капу и унезвјери се у Дану...

    - Па, на једну си ствар заборавио... ето, заборавио си...

    - На коју ствар?

    - Заборавио си да је доље поред чадора мокраћ и меко као у бари. Мораћеш пјешице, иначе ће ти се кобилица углавити испод тебе толиког. А када наставиш пјешице, ниједно Туре нећеш стићи. Зато понеси мало соли да им ставиш на репић.

Остали већ праснуше у смијех, али Вучина се не даде збунити.

    - Колико ме ђаво гони, мислим да ћу без проблема у бој понијети и кобилицу и тебе, само ако устреба. Ти си се наш'о да мог риђана назовеш кобилицом, а знаш и сам да би ти била велика част закорачити на његова леђа. Признај сам, да те ми овдје не нагонимо.

Около се већ све орило од смијеха. Вук продужи:

    - Јутрос смо наоштрили сабље, а сада  богами и душу. Сада сам потпуно спреман за бој. Зна Дане шта треба. Зна Дане како ће мој Крилов прелетјети ону зараван, само се, јадан, погрешно и наопако изразио.

Дане више није умио зауставити смијех.

    - Добро је, Вуче, добро је, чуће нас Турци! К врагу и ми и наша акција, ако смо низ поље пустили своју ларму прије самих себе. Ево у овој плећини и све грмље се тресе од смијеха. Прекидај већ једном, ено само што нас Турци нису примијетили.

Ова два човјека су својим расположењем разбили сваку стрепњу пред бој. Сада су могли само још једном да осмотре и сачекају најповољнији трен за акцију.

Тек што смијех и ведро расположење спласну, Иван подиже длан, заклони очи од сунца и прозбори:

    - Људи, видите ли ви оно тамо? Да ли разазнајете шта се то дешава? Пратите погледом од чадора пољским путем све до улаза у село. Из села овамо излазе двије запреге у чудном метежу.

    - Видим их и ја – рече Стојан, па настави: – Много се ту свијета окупило. Кола одмичу од кућа, а народ за колима. Турци их одбијају, а они настављају. Сада помало допире и галама. Али, још увијек ми није јасно како половину народа пуштају за колима, а половину одбијају, као да их дијеле.

    - Не дијеле их већ је половина везана за кола и морају ићи, иначе ће их кола вући и растргати. Ено чује се запомагање.

Колона се раздвоји тек када Турци бичевима почеше безобзирно ударати све одреда.

Пуче пушка.

Један Турчин паде с коња, сви остали се окомише на оног што испуца. Убрзо свезаше за кола још неколико људи, најсуровије раздвојише колону и упутише се пољем према чадорима.

Сада смркнуто Вуково лице проговори другим тоном:

    - Није требало чекати дуго, па да видиш нешто лоше, Балкане мој. Али добра, за бога милога, дочекати нећеш. Прије осиједиш и остариш, него што дочекаш да видиш нешто лијепо. Јеси ли видио како се то све брзо мијења? Покушај упоредити наше расположењае од малоприје и ово сада. Јеси ли видио разлике када ми сами себи стварамо расположење, како нам бјеше лијепо, а погледај сада, кад то туђин чини. Шта велиш?

Погледа Стојана.

    - Добро је да дођосмо мало раније и видјесмо ово. Ми морамо хитно доље, сва је фамилија у питању. Можемо около, поред осталих људи, па низ шуму до подножја ове косе и оних кукуруза. Испод међе можемо им прићи веома близу и готово неосјетно. Идемо!

Не прође ни неколико тренутака, а испод кукуруза проломи  се галоп, удари изненада, све одјекну. Запрашта мноштво листова мисирача, што су излазале из кукуруза на ливаду. Мноштво коња и њихових јахача понесе вјетар.

Рубом ливаде, поред кукуруза, полетјеше као да их сами ђаволи носе. Већ издужена колона стопи се с тереном, закратко утону пресахлим рукавцем ријеке и у пуном галопу, пјешчаним меандром, изјури на другу ливаду.

Ако су их турски стражари и спазили од ивице кукуруза, ништа нису могли учинити, нису имали времена. Тек можда једном да опале. Разлеже се један пуцањ, други. Осамдесет коњаника је већ било на циљу. Задња половина колоне се одвоји и у низу направи круг око чадора и без заустављања настави кружити, а предња половина колоне стреловито ускочи међу шаторе. У налету турски стражари попадаше. Тек један стиже упозорити остале на напад. Остали у дворишту, око двије тек пристигле запреге, застадоше од изненађења. На њих се сручи мноштво коњаника, неки одмах бијаху оборени оружјем, а неки вилама. У трену се зачу и Вуков грлени гас:

    - Предајте се, опкољени сте !

Неколико Турака што је истрчало између шатора, заузеше заклоне иза новопристиглих запрега, један од њих пуче, један Данин ускок се свали с коња, наста кркљанац. Више се није знало ко је кога дохватио. Само је Иван успио довикнути:

    - Заштитимо дјецу иза кола!

Више Даниних ратника посука на ту страну, успјеше одбити Турке иза кола тамо гдје су већ Стојан и Вук газили све пред собом. У пошироком обору између шатора све се угибало. Тада иван пресијече уже којим је везан један заробљеник за кола и пружи му свој нож.

    - Ослободи остале!

У неописивом страху, стајаше дјечак иза кола. Обје руке су му ужадима везане за кола, исто као и у мајке поред њега. У бескрајном трену чекања да комшија с ножем стигне ослободити и њега, само је упитао тихо:

    - Мајко, хоћемо ли ми опет живјети?

    - Хоћемо, сине, ништа се не бој, стиже помоћ.

    - А сека? А дјед?

    - И они.

    - Тата и брат, можда неће?

    - Не знам, сине мој.

Жена само закрену глави и болно јекну од јада, док је комшија ослобађао. 

Уто кркљанац застаде. Када дјечак осјети да су му  руке слободне, усмјери поглед на битку.

У том трену дио Турака се протисну између шатора. Углавном су то били они на коњима, неки из пратње кола, а неки што су успјели дохватити коња и узјахати. Навалише њих десетак према вањском обручу у пробој. Преостали Турци, углавном пјешаци у обору, дигоше руке.

Док су остали ускоци грозничаво претресали шаторе, Стојан упита Турке:

    - Гдје вам је ага Велагић?

Након кратког ћутања, тек један изусти:

    - Ага је с осталим кренуо у пробој.

Стојанов поглед паде на вањски обруч, гдје се развила права битка у пробоју. Обруч се стрчавао на ударено мјесто, али осиони удар је био очајнички, најјачи, незадржив. Већ је неколико Турака на коњима искакало из обруча.

Један из обруча опали, један одбјегли се сруши, али тројица наставише даље. Носио их је очајан трк, као да их сам ђаво гони.

У обор се вратише они што су прегледали шаторе и изјавише:

    - Све је прегледано. Нема више никог у шаторима. Сви преостали су овдје пред вама. 

Уто се поново јави онај исти Турчин што је малоприје проговорио:

    - Али, ага ти је на коњу. Ено га низ поље на најбржем коњу, што га имамо. Нико га више не може стићи.

Тада се Стојан обрати Дани:

Треба ми твојих двадесет људи, најспособнијих јахача за потјеру. Превијте рањенике, помозите мјештанима, вратите жито, не убијајте заробљенике. Вратићемо се када обавимо задатак. 

Сљедећег трена још једна колона је стреловито сунула за одбјеглима. У највећем трку на челу су јурили  Стојан, Иван и Вук Мочивуна, који је сада једва успио да добаци двојици својих сапутника:

    - Испред нас је збор. Данас је Илиндан и збор код истоимене цркве. Два километра је испред нас и бојим се да ће Турци ударити на збор. Преко стрњишта и кошевина, траг води управо тамо.

Из равнине поља мјестимично израњају омањи брежуљци, обрасли шикаром, чекињасти, кршевити, мноштво их је. Са врха једног од њих уздиже се звоник цркве. У том правцу замичу трагови...

Иза једниг грмара угледаше двоја кола пуна жита. Коњи су још упрегнути, али никог од људи нема.

Стојан кратко изусти:

    - Нису имали времена ни за шта већ само за бијег, када им је ага наредио покрет. Сада знамо да их је петнаест наоружаних и бијесних испред нас. Са трећим преосталим колима се не могу срести јер су у другом смјеру и Дане ће их дочекати. А ови само да мимоиђу збор и да се ту не задрже.

Када пролетјеше кроз кратак шумарак, угледаше за трен како колона одбјеглих Турака замиче у следећи шумарак,  завијајући према цркви.

Народ пред црквом нађе се у чуду када схвати да међу њих упаде колона Турака. Један с коња, зграби најближег дјечака и подиже га себи у седло, као да ће га понијети. Ту му с цијелом породицом бијаше и отац. У том страшном тренутку више ништа није знао осим да мора спашавати дијете. Иза појаса трже кремењачу и опали у Турчина. Онако занесен прихватајући дјечака, Турчин се само заљуља и из седла падоше обојица.

Проломи се врисак народа, жена и дјеце.  У настојању да се удаље, остадоше Турци груписани у средини и дјечак на земљи међу коњима.

Из народа се издвоји један окретан момак, у трену ишчупа колац из ограде, прискочи и њиме састави најближег Турчина по глави. Проломи се пуцањ и тај момак паде.

Наста лом...

Из народа јурну неколико голоруких момака на Турке, а они на њих. Тринаест наоружаних коњаника за голорук народ није шала, у коштац може само очајник. Турци кренуше нагонити коње на све редом испред цркве, не гледајући ни на шта осим на освету. Још неколико голоруких момака прискочише на Турке, наста очајан бој. У смртном грчу гинуло се обострано. Побјесњели Турци сјекли су одреда, а голоруки момци давили Турке голим рукама.

У општи метеж ускоћише прогониоци и преузеше борбу с Турцима. Народ у моменту препозна спас, све јаче и чвршће крену голоруко у нади да их савлада.

Иван повика:

    - Побјегоше!

И не гледајучи ништа друго већ тројицу издвојених Турака, јурну за њима свом снагом. Између грмова и травнатим сокаком трка се усмјери сјевероисточно. Иван се обазре и видје да га Стојан и Вук прате у трку и већ га сустижу.

Настави се бијесна трка за бјегунцима.

Пројурише између неколико кућа, па неким пашњаком, а затим кроз неколико гајева сви замакоше у брда.

На једној повећој чистини, осјетише да сустижу одбјегле. Изгледа да је један од њих тројице рањен и да их тако успорава. У једном тренутку, тај што се опуштено држао застаде и сруши се из седла. Остала двојица се једноставно откинуше од њега и јурнуше у очајан бијег испред гониоца који су их већ сустизали. Гониоци се ни не обазреше на оног што паде, већ наставише даље. У једном тренутку Вук довикну:

    - Овдје је пречица кроз шуму!

Стојан окрену тим правцем и за трен се нађе на заравни између двије долине Чистим тереном одржаваног гаја коњ заграби још јаче и након десетак добрих замаха, изби на супротну уску чистину којом су управо пристизали бјегунци. Готово се сударише, Стојан сможе снаге само још толико да дохвати првог до себе. Једним ударцем га обори. При његовом паду и коњ му се саплете, а о њега и други коњ. Утом пристигоше Вук и Иван, препријечише правац куд је онај други Турчин већ пожурио пјешке.

Наједном, све стаде. Док су Вук и иван чврсто држали оног другог, овај што паде, лежао је као паралисан, сав искривљен од бола. Хватајући дах сви се окренуше њему, јер је покушавао нешто да проговори. Окићен калпак му је пао с главе, а из богато везених хаљина зјапила је рана. Крупно је дисао и веома се напињао да нешто каже, али не успједе...

Утом проговори Стојан:

    - Твоји нам говори нису потребни. Све си рекао својим дјелима. Чему си се могао надати, но оном што чиниш другима? Што други посију ти можеш жети све до једном, али вјечно не можеш. Како год чинио да чинио, на крају те стиже оно твоје, и љубав и мржња, па ти сам одлучи шта желиш да те дочека.

Богато одјевени само клону.

Другог ухваћеног ставише на коња, те разоружаног, невезаног поставише између себе и вратише се назад.

Нису ни знали колико су досад прелетјели, док им Вук не разјасни да су зашли у подручје трећег села, Рудопоља.

Нађоше и оног што је пао с коња. Лежао је мртав. Покупише његовог коња, и тако се четири јахача са шест коња вратише до цркве.

Ту затекоше велику жалост. Још се много народа окупило у болу и тузи, а пред црквом је лежало деветнаест погинулих људи, жена, дјеце, стараца... Пред црквом, на овај незапамћени Илиндан, све је обавијао невјероватан мук.

Предвече се вратише до чадора. Ту су били Данини ускоци. Већ су подијелили и вратили отето жито, рањеницима превили ране и прикупили деветорицу мртвих. Ни њима није било лако. Исувише је туге за радовање.

Дане је кратко обавијестио да су ухватили и групу Турака уз пета кола, те да су све заробљене смјестили у средњи шатор. Сутра ће народу раздијелити кола, вучне коње и шаторе, а ускоцима оружје и јахаће коње. Уклониће чадоре, и очистити ово мјесто, да народ више не гледа зла очима и не страхује.

Тројица придошлица из Далмације, у зору кренуше на свој пут повратка. Са собом су водили још четворицу заробљених Турака за потребу размјене. Мала вијугава колона остављала је траг у роси. Обавијена праменовима измаглице, замицала је обалом изгубљене ријеке и губила се у тихом праскозорју.

У пурпурном предвечерју Велебита, поново су сједили на Вучијој ваги. Свако се нашао на неком свом камену и у својим мислима, док је поглед пребирао по околини, пловио величанственом представом пурпурног предвечерја ту у близини и загасито плавкастих нијанси у даљини. Необичан контраст бијаше свјетла у близини и загасите таме у даљини, што се у свим дугиним бојама преплиће, комеша и ниже ту одмах испод превоја, испред ногу. Успламтјелим велом умотавају се плавкасте даљи, прошаране многим сјенама. Свака се својом нијансом игра. Ни у једном тренутку не знаш да ли ће надвладати пламен далматинског сунца, или избујала зелен Лике, или ће пак све преплавити тиркиз што израња из горских вода Зрмање и Крупе. У преливу тамнозеленог до љубичастог и пурпурног, застаје ти мисао, ријеч, дах. Само ухватиш себе у погледу присеглом као новорођенче, и пијеш, пијеш...

Погледи више пута важу с Лике на Далмацију и обратно, све док једном Стојан не упита:

    - Шта мислиш, Вуче, да ли је одавде поглед љепши када се сунце рађа, или кад Велебиту залази, кад грањива, ил' кад почива, кад јутарњи повјетарац нанесе свјежину са ових доље горских вода, ил' кад о предвечерју нанесе мирисе зрелих гроздова, смокава и мора?

    -  То сам се и сам питао, и не нађох одговора.

Но, сада ме већ мучи једна друга ствар, само о њој размишљам. Можда се све ово овако и оволико не би ни десило, да ја нисам пожурио, са својом иницијативом. Осјећам се као насрљао, никако да се ослободим тих мисли. Послије свега, умјесто да се радујем што смо помогли да се народ бар мало отараси душманина, ја се опет осјећам кривим. Никад себи опростити нећу. Мислим да ће ме овај осјећај гонити до гроба.

Ове ријечи пренуше Стојана:

    - Не криви себе, Вуче. Учинио си добра, што не би многи.  А то да ли је у зао час или не, па који нам час није зао? Размисли још једном. Турци су могли да се предају, имали су прилику. Јеси ли им бранио? Ниси. И могло је бити без боја. Али осионост им не даде. Они би своје чинили прије или касније, на крају и не видиш баш некакве битне разлике. Сав живот је борба. И овај предах је само у даху, али не и у бризи. То никад не попушта. Највећа, најсвјетлија и најсветија борба је она која чини да до боја и не дође. Не да од њега побјегнеш већ да учиниш да га никад и нигдје не буде. Да нико од њега не страда.

    - Како да то постигнемо?

    - Е, видиш, Најбоље би било да овдје Турци нису никад ни дошли, а то би се десило да је народ веома јак. Веома јак народ ти је онај који успије да створи што више становништва са што више честитих људи. Једном ријечју, да се успије изборити са самим собом. Нема веће и свјетије борбе од те да народ ојача и све заштити, да рађа, отхрани, уздигне дјеце више него што душманин може убити, а уз њих да створи имовине више него што душманин може уништити. Да би човјек имао више дјеце, за то му треба мир да у њему ствара храну, а не рат да у њему гине, и оставља их гладне. Један човјек може нахранити много гладних уста, под условом да му је то дозвољено.

    - Зато нама Турци не дају ни да предахнемо.

    - Тако је. Према томе, да ли си ово чинио јуче, данас, или сутра, једном си морао. Није све до тебе. До душмана је највише. Да Турци нису дошли, данас би сви становници оног дивног поља били живи, здрави и весели. Нити би било туге ни јецаја, па ни страха нит језиве тишине. Сви ти млади животи, и наши и турски, радовали би се у свом постојању, али, ето, не даде похлепа освајачка. Надам се да душманин више никад неће ни стићи до тамо, до тог дивног поља Липовога. А ти си, Вуче, чинио само то што си морао и што си могао.   

    - Сасјекоше збор. Само у данашњем дану, у мојој Лици двадесет осам је сахрана, потпуно бесмислених. Толико сахрана, а нити ко бијаше крив, нит' ко дужан, али ето, мора у гроб. На правди Бога одлази... Правдом душманина нестаје.

Е, моја Лико, моја слико... Мајко моја мила и рођена, што ме изњедри... Лијепа ли си, тужна ли си... Жив човјек више не зна јеси л' љепша, ил' тужнија, у овом данашњем дану, по Илиндану...

***

Ова прича се одвија 2 августа (илиндан) у Липовом пољу, поред увирала ријеке Лике (И на фотографији је тај исти предио.).
Ускочки сердари из Далмације отишли су у Лику да помогну Личанима.

*Историјски подаци

Као Стојанови подвизи у рату помињу се том приликом следећи: погубио је Али-бега Дуракбеговића, одсекао главу Реџеп-аги Филиповићу код Цетине (Филиповићи — српска потурчена породица из Гламоча — били су, као што је већ речено, чувени турски јунаци), посекао је агу Велагића у Рудопољу (Велагићи су и данас велико место код Босанског Петровца) и Халагу Пајалитовића на книнском пољу Косову и "многе друге", стекао више робова и "душману нанео знатне штете".4,5

*Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџић и др. 

*Примједба аутора:

Ага Велагић је,као искусни турски војсковођа и управник, од стране локалног пашалука и врховне турске команде у Сарајеву, добио задатак да управља најистуренијим турским упориштем на крају Лике, већ у подручју Бијеле Крајине. Његова управа се осилила и изазвала побуну народа у којој су помогле далматинске харамбаше и сердари, међу којима и Стојан, који га је у Рудопољу сустигао и погубио. Том акцијом на најистуренијој тачки турске империје, Стојан је све Турке разбио и потиснуо назад, тако да турска власт више никад није успјела да достигне те положаје…   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: