детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОЈИН ТРИВУНОВИЋ - ОВО ЈЕ ВРИЈЕМЕ КРИЗЕ МОРАЛА

 „Бог би све поравнао, кад би могао проћи на тендеру“

Један од наших најбољих пјесника , Душко Трифуновић, седамдесетих година прошлог вијека рекао је да у Војиновој поезији игра Гламочко коло. И био је у праву. У Војиновој поезији осим Гламочког кола, игра и срце и душа.

Биографија:

Војин Тривуновић, рођен је 10. октобра 1956, године у Рудићима код Гламоча. Врло рано почео је да објављује пјесме у новинама и часописима. „Мале новине“ из Сарајева су га наградиле за поезију (1970). То му је најдража награда. Прву пјесму за одрасле објавио је у сарајевском „Ослобођењу“ (1974). Још као студент у Новом Саду биран је у Kруг најталентованијих младих пјесника (1977). Поред књижевног бавио се и новинарским радом. У Новом Саду је био стални сарадник „Гласа омладине и члан Kњижевног клуба Kултурног центра Радничког универзитета „Радивој Ћирпанов“ и Kњижевног клуба при „Трибини младих“. Уређивао је и Билтен Kњижевног клуба при „Трибини младих“ у Новом Саду. По доласку у Бањалуку почео је да објављује у „Гласу“, а писао је и у „Ослобођењу“, „Независним новинама“, а уређивао је и сатирични додатак „Патка“. Био је директор и главни уредник „Kрајишких новина“ Уређивао је новине „Империјал мач“ и „Kоло“ као и сатирични лист „Јазавац“. Био је и потпредсједник Управног одбора  Новинско – графичког и издавачког предузећа „Глас Српске“ у Бањалуци. Прву књигу објавио је 1984. године. До сада су му изашле  књиге: „Понављати градиво“ (пјесме), „Рам за главу“ (афоризми), „Од ентитета до блентитета“ (сатира), „Глуво коло“ (пјесме), „Kроз иглене уши“ (пјесме), „Тропрсташ“ (роман), „На посљедњој линији обмане“ (пјесме), „Огледало и слијепац“ (пјесме), „Пролетери свих земаља разиђите се“/ Прилози за критику политичке економије друштва у транзицији/ (пјесме – економија), „Пјесме“ (не Есперанто језику, заједно са Стевком Kозић Прерадовић и Ранком Прерадовићем), „Ћоркан“ (пјесме), „Град је спустио капке“ (изабране пјесме, заједно са Душком Поповићем), „Пелене и завоји“ (афоризми), „Читачи трагова“ (изабране пјесме), „Ако Босна пресуши,гђе ћемо се утопити“ (афоризми), „Цједило“ (пјесме), „Човјек у саксији“ (афоризми), „Изгон“ (пјесме). Поводом четрдесет пет година од објављивања прве озбиљне пјесме за одрасле у сарајевском „Ослобођењу“ и тридесет пет година од објављивања прве књиге издао је Kомлет одабраних радова у четири књиге (2020): „Читачи трагова“ (пјесме), „Прилози за критику политичке економије друштва у тарнзицији“ (пјесме-економија), „Бомбе и упаљачи“ (афоризми),  „Вршај“ (пјесме). У част 180 – годишњице појаве Првог српског буквара Вука Kараџића, приредио је и објавио (2007) фототипско издање. Добитник је угледне награде „Умовање здравог разума“ (2006) Kњижевне заједнице „Васо Пелагич“ Бањалука. Радови су му превођени на стране језике и уврштени су у неколико антологија поезије и афоризама. Члан је Удружења књижевника Републике Српске И Србије. Бави се и издаваштвом. По образовању је дипломирани економиста. Живи и ради у Бањалуци.

Књижевна радионица Кордун - Неда Гаврћ - Бања Лука 10.02. 2023

Недавно је у НУБ-у Републике Српске уприличено сјајно књижевно вече поводом 45. година Вашег књижевног рада. Библиотека је била мала за све оне који су хтјели присуствовати овом значајном јубилеју. Имали сте сјајне госте, колеге који су читали Вашу поезију, афоризме као и оне који су говорили о Вашем раду и стваралаштву. Између осталих, о Вама је говорио и књижевник Ранко Прерадовић. Какве утиске носите са те вечери? Како се књижевник осјећа после толико година трајања на књижевној сцени?

Да, са двије године закашњења обиљежио сам тај јубилеј, заправо два: 45 година од објаве прве моје озбиљне пјесме (а све су ми пјесме биле (пре)озбиљне за моје тадашње године) у сарајевском „Ослобођењу“ у којем је Душко Трифуновић био уредник (1974), и 35 љета како сам издао моју прву књигу пјесмица (1984) под насловом „Понављати градиво“. Рекох са закашњењем, јер нема шта ме није смело, а понајвише ширење коронарне (мислим на болест корону) по цијелом свијету, па и по моја оба плућна крила. Нико од присутних није ни осјетио да је било неког кашњења, вјероватно што моја поезија кад год дође, на вријеме је стигла. Јер, не пјевам ја онако без везе, па куд вјетар однесе, није много ни важно. Кажете да је библиотека била мала, не само да је била мала, већ и тјесна, јер, чини ми се да су поред заинтересоване публике на поје представљање похрлили сви главни јунаци из хељада библиотечких књига да се на лицу мјеста увјере ко се то још те вечери усељава под њихов кров. Посебну захвалност дугујем Народној и универзитетској библиотеци у Бањалуци на врсној организацији догађаја. На одговорном задатку су били и новинари Радиотелевизије Републике Српске, Гласа српске и други медији. Да, Ранко Прерадовић, велико име српске поезије је надахнуто говорио о моме дјелу и мени, успут. Те вечери сам рекао да није било Ранка не би било ни мене! Пјесме су оживјеле Љиљана Чекић, глумица Народног Позоришта РС, Јелена Шкрбић, млада пјесникиња и рецитаторка и Неда Гаврић, књижевница, дјевојка за све (она је држала све под конац). На моје стихове музику је написао наш познати кантаутор Милош Миња Микавица, а са њим је пјесме изводио веома талентовани Михајло Арбутина. Они су заиста уљепшали вече. Утиске нисам понио. Остали су у библиотеци. Јесу то неке године. Трудићу се да трајање остане трајно. Међутим, није то до мене.

Исто то вече промовисали сте и књиге наслова „Читачи трагова“, „Пролетери свих земаља разиђите се/ Прилози за критику политичке економије у транзицији“, „ Бомбе и упаљачи“ и „Вршај“. Да ли је у питању искључиво пезија или међу њима има и књига афоризама?

Четири књиге, спаковали су у кутију од трослојне љепенке, издавачи „Неказано“ из Бара (уредник је Лабуд Лончар, познати црногорски пјесник) и Књижевна заједница „Васо Пелагић“ из Бањалуке на чијем је челу већ поменути Ранко Прерадовић). У те четири књиге („Читачи трагова“ и „Вршај“ су изабране пјесме, а у књизи „Бомбе и упаљачи“ су изабрани афоризми. Ова књига је добила назив по афоризму: „Договорили су се да НАТО чува упаљаче, а они бомбе“. Књига „Пролетери свих земаља разиђите се“ су заправо сатиричне пјесме као прилози за критику политичке економије у транзицији. Оне представљају економске појмове кроз лирски израз. Не знам да ли је ико на свијету написао сличну књигу. Осим дјелимично Карл Маркс од кога сам доста тога „упио“. Иначе, Маркс је, по мени тачан филозоф. Сада није модерно спомињати његово име. Вјерујем, ипак да ће доћи неко ново вријеме и да ће донијети неке мислиоце који ће мислити не само на себи, већ и о народу. Садашње вријеме транзиције, како га назваше, није прелаз из једног у други систем, него је вријеме грамзиве похлепе и преконоћног богаћења мањег броја људи који управљају анархијом. Ово је вријеме кризе морала. И сваке друге кризе. Не може на добро изаћи.

Када сте обиљежавали 40. година књижевног рада, одлучили сте се за свој родни Гламоч. Много ваших суграђана је дошло да вас чује и види. Познато је колико сте везани за своје родно мјесто, што је и природно, али оно што је изнад свега похвално је ваш труд да свој завичај и све у њему , сачувате од заборава. То радите и поезијом која је окићена завичајним обичајима и језиком. Да ли је истина, да човјек што је старији, све је већа сјета?

 Није човјек у старости само сјетан. Највећи терет му је што мало коме треба и што зна да је све пролазно, поред сјете (туге) стишће га спознаја да за неко вријеме скоро да неће никога бити ко ће да га се сјети. Дакле, то је живот, али и смрт као врх живота. У мојим писанијама има више завичаја него што се у географији простире. Увео сам завичај у поетски исказ, обновио старе и већ скоро заборављене ријечи. Није случајно један од наших најбољих пјесника Душко Трифуновић седамдесетих година прошлог вијека рекао (и записао) да у мојој поезији игра Гламочко коло. Овдје би посебно рекао да моји стихови уклесани на споменику палим борцима и цивилним жртвама (овога рата, а могло би се рећи и свих ратова) који је подигнут у порти српске православне цркве у Гламочу. Они су свима опомена (и овима и онима): „Ми сада спавамо, а ви будите стално будни“. као универзална порука мира и слободе међу људима (и народима).

Ту су и посвете књига Вашим родитељима, Винки и Стевану. Они су такође опјевани у много Ваших пјјесама. Често знате и препричавати анегдоте из свог родног дома и завичаја. У Вашој младости, била је изузетна част изаћи у новинама, бити на телевизији. Сав свој успјех и оно што данас јесте, ви приписујете управо својим родитељима.

 Све што радим посвећено је мојим родитељима. Морам рећи да не објављујем књиге како бих себе величао, већ просто, пишем да бих исказао оно што су ми родитељи стварајући ме дали. Не правим себи споменик, већ њима спомен. Спомињањем, увођењем фамилије и завичаја у поезију, књиге, покушавам све појаве овоземаљске али и оне неописане, имагинарне, космичке, до којима само пјесници својим даром могу да досегну, појасним на помало филозовско пјеснички начин, трудећи се да ме што више људи схвати. Да схвати поезију као упозорење. Стварам да бих себе осоколио. Ако сам ја задовољан оним што сам написао, то је мени сасвим довољно и представља ми велико задовољство. Ако се још некоме допадне то ће бити додатни стимуланс. Има писаца који се свим средствима „гурају“ да их будућност сачува, да уђу у читанке и слично. Тешко је то објаснити. Човјек би требао бити добро „писмен“ да то све схвати. Данас људе не интересује ум, поезија, нити било која умјетност, дали су се на покушаје згртања материјалних добара, слиједећи узоре који су у својим срединама својим нечињењем изњедрили, али мало коме то полази за руком. Све више људи посјећују религиозне објекте, али нису свјесни да много тога у животу чине супротно вјерским упутама. „Крали су у име оца и сина, духа нису имали“, мој афоризам је који пластично описује стање „духа“ једног народа и људи који су се нашли у друштвеном раскораку. Од како је свијет постао људи трпе, због овога или онога. Умјесто да покушају управљати својим животима, за толике хиљаде година ништа се није промијенило. У страху се слијепо држе вјеровања да ће неко у њихово име исправити све неправде овога свијета, најчешћа утјешитељска реченица је: „Има неко горе који ће то све поравнати“, док их мањина израбљује као у најтежим историјским периодима. Да се мало и нашалим на ту тему, навешћу и један мој афоризам: „Бог би све поравнао, кад би могао проћи на тендеру“.

Ваши афоризми су историјски снимак људског постојања и односа према људима, како сте једне прилике изјавили. Шта заправо афористичар жели да поручи? Да ли је афоризам неки вид бунта или скретање пажње на  веома важне ствари и проблеме онима који су у прилици да их ријеше?

 Одмах да вам кажем, афоризам је књижевни облик који је најтеже да се напише. У шали, али озбиљно волим рећи да афоризме пишем да би читаоци лакше разумјели моју поезију. И ту има пуно истине. Нажалост, мало је оних који воле озбиљну поезију и афоризме. Просто, њима је све недоказиво. Афоризам је као путоказ на раскрсници. Нажалост, код нас је пуно раскрсница на којима су путокази окренути наопако. Пуно је данас пјесника и афористичара. Свако би нешто на свој начин да за себе измудрује. Међутим, мало ко их не ферма ни за суву шљиву.

Ваша биографија је изразито богата, како умјетнички тако и пословно и приватно. Између осталог били сте и новинар, уредник, сарадник многим редакцијама. За свој књижевни рад сте често награђивани значајним наградама. Поред свега тога Вас одликује скромност, рад у тишини и тек понеко медијско појављивање. Да ли је у ствари то Ваш рецепт за успјех? Тачније, да ли је највећи човјјеков успех остати човјек?

Највећи успјех је да човјек уђе у такозвано треће доба колико-толико очуваног здравља. И да га ноге носе. Ако га ноге носе, носиће и све то што сте набројали. У супротном, носиће га сјета, како сте рекли и сјећања. Има једна велика заблуда међу људима, они мисле да сви око њих требају да знају све о њима, какве су школе и титуле понијели, међутим истина је другачија, мало се ко за кога интересује. То неки људи никада не схвате. Они се најчешће према људима не односе као људи. Због трке око престижа најчешће долази до лоших међуљудских односа и поремећаја. Још у раној младости било ме је и по медијима. То ме није „покварило“. Радовао сам се, али у себи, успјесима, мојих и пријатеља, али никада то нисам исказивао као нешто посебно. Тако је и сада. Ако ме неко позове, углавном се одазовем. То није рецепт за успјех, гледајући са становишта неких других пјесника, афористичара и књижевности као (из)општене појаве.

Посљедњих  година бавите се и издаваштвом и то такође веома успјјешно обављате. Када сте се одлучили на тај корак? У којој позицији је данас издаваштво?

Од тог посла слабу сам корист имао, мислим на новчане приходе, међутим веома сам задовољан да сам неке књиге донио нашим читаоцима и библиотекама. Посебно сам поносан да сам објавио фототипско издање „Првог српског буквара“ Вука Караџића. Област издаваштва код нас није на најбољи начин регулисана. Сада издавач може бити свако удружење грађана које скоро да нема никакве обавезе према држави. Док онај ко има издавачко предузеће све то мора да трпи и не може опстати на тржишту. Опстају штампарије које су уједно и штампари и издавачи.

Шта би била Ваша порука младим колегама? Шта су Вас савјетовале старије колеге када сте били на почетку свог књижевног стваралаштва и тог мистичног пута умјетности?

И кад бих знао, савјет не бих дао. Друга су то времена била. Мене су још док сам у основној школи био, прихватили озбиљни и познати писци. Давали су ми снагу. И ја сам истрајао.

Који су Ваши планови у некој блиској будућности? Да ли је у плану промоција у осталим градовима Републике Српске или Србије? 

Чим дани буду љепши и дужи требао бих да промовишем моје двије књиге поезије: „О лову на тетријеба“ (2021) и „ Расклоп“ (2022).  Ако ме неко позове, радо ћу се одазвати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: