детаљ слике: КРК Арт дизајн

Борис Ђорем

приказ: ПОСТХУМНА СТИХОЗБИРКА ДАРЕ СЕКУЛИЋ

(Дарa Секулић, "Опроштајно писмо", Матична библиотека Источно Сарајево, 2022)

Издавач: Нова Зора, Билећа, број 76, 2022. година (категорија М53)

Главни и одговорни уредник: проф. др Милош Ковачевић

Странице: од 186. до 192.

Борис Ђорем

ПОСТХУМНА СТИХОЗБИРКА ДАРЕ СЕКУЛИЋ

Дарa Секулић, Опроштајно писмо, Матична библиотека Источно Сарајево,2022.

Средином октобра 2022. године из штампе је постхумно објављена пјесничка збирка велике српске књижевнице Даре Секулић. Наслов књиге је Опроштајно писмо, а издала ју је Матична библиотека Источно Сарајево, у којој се такође налази и пјесникињин легат. Сама ауторка припремила је рукопис за објављивање и намијенила му овакав наслов. Извјесне околности ипак су одредиле да се рукопис у облику књиге појави (тек?) отприлике годину и по након смрти Секулићеве.

Збирка је изашла у оквиру издавачеве новоутемељене едиције Завјештај, која је – по ријечима из предговора уреднице едиције и библиотекарке Матичне библиотеке, мр Иване Куљанин – замишљена као пројекат „од капиталног значаја за Источно Сарајево“, у оквиру којег би читаоцима требало „представити богату заоставштину завичајних писаца“. Управо се (са) Опроштајним писмом и зачиње споменута едиција, за коју заиста вjерујемо како ће и бити оно што су њени зачетници навели као циљ.

За објављивање Опроштајнога писма, једнога од тридесетак за савремену српску књижевност вриједних духовних чеда Даре Секулић – а првога од 2019. године, када је објављена књига Одбачене пјесме – заслуге понајвише припадају неколицини врсних познавалаца књижевности. Ово се пак односи на рецензенте, на Стевана Тонтића и проф. др Сашу Кнежевића – те, уз то, и на малочас цитирану мр Ивану Куљанин, која је при томе у ауторкиној заоставштини и пронашла Тонтићев запис о рукопису књиге.

Ово дјело Даре Секулић сачињавају четири по броју пјесама подједнака циклуса, која је она насловила као: Немој о том, ћути; Повјеравање; Разговор с Маром те Жути сат. Пјесникиња је пажљиво конципирала промишљене са преданошћу и мукотрпношћу на папир изливене пјесме – од којих су поједине настале и десетак и више година прије њене смрти, тако вјероватно и чекајући прави тренутак за засебан живот.Она је, са пуно осјећања, али ипак врло сталожено и трезвено, ово своје поетско писмо укомпоновала у заокружене цјелине састављене од иначе главних својих књижевних преокупација.

Ни у стихозбирци која је пред нама, као ни у претходним – у потпуности досљедно својој поетици – Дара Секулић (се) није служила крупним, помпезним или пак колико-толико научним ријечима. Али, и тим и таквим мање бљештавим ријечима, као и увијек, она је и овдје, у Опроштајноме писму, представила патњу и трпљење једне осјетљиве, рекло би се у свему лирске душе, осјетљиве и због појединачног и због општег удеса и јединке и цијелог човјечанства у једном времену тешком не само да се живи и преживљава, него и да се у животу прије свега и изнад свега ипак буде (и остане) човјек.

Иако су, дакле, (и)овдје ријечи Даре Секулић, као и током цјелокупног њеног пјевања, углавном испуњене тугом и тјескобом због неразумијевања многих човјекових дубоких, мрачних порива за уништавањем и самоуништавањем, за негирањем било каквога чина љубави, доброте и савјести – пјесме Опроштајнога писма, и баш због неприхватања таквих идеја и непристајања на њих, богате су разумом, душом, срцем, што је умногомеи потребно да се опстане у ов(акв)оме времену. Да је пак иоле супротно, не вјерујемо да би ова књига садржавала и пјесме под насловима: Нисте ви убили мене, Насрт безимених, Како упутити дијете или Све чини (све наведене јесу из првога циклуса). Притом, у пјесмама Даре Секулић зебња од свијета и зла у њему успјева да се са пуно душе, воље, љубави, каналише, прими, поднесе те храбро и достојанствено изнесе, да се оно што нарушава мир и срећу истрпи (у начелу) хришћански и да се на зло ипак никако не узврати истом мјером.

Пробаћемо у наставку тек назначити важније поетичке одлике свих циклуса Опроштајнога писма, али пак и неке од њихових основнијих заједничких повезница.

У првоме циклусу– Немој о том, ћути – лирски субјекат се прво и понајвише обраћа себи, у другом лицу, али и када се обраћа својим најмилијима, некако се чини како се то изражавање осуде нимало лијепих поступака и ријечи неких чланова породице одвија „негдје унутар субјекта“, тј. како је понешто остало не(до)речено (из жеље да се сачува лично достојанство, руковођењем мишљу да се ипак више не може ништа ни рећи ни урадити да би се шта измијенило у овоме односу, или је у питању (и) нешто треће?). Такве пјесме поготово су: Нисте ви убили мене, Ненаду, Мала пита, Оно, У кругу звијери. У овај контекст обраћања себи са „ти“, у које се „утапа“ и једно колективно „ми“, о којем ће укратко два реда ниже – може се ипак и „уклопити“ једно овакво осуђивање, које је у овоме циклусу збирке тематско-мотивски и идејно изразито доминантно. Како малочас напоменусмо,има овдје,дакле, и примјера преласка на споменуто„ми“, као одсликавања онога што се дешавало у оквиру цијеле једне заједнице, али, ипак – и то „ми“повлачи се када види да су безуспјешни покушаји једне стране да је иколико разумије она друга која заборавља да некадасви „Знали смо да дишемо / у једној одаји, умножени, / а да нам јутра / миришу на здравље“, да „Од изласка до заласка/ могли смо на њиви да данимо,/ прикупимо шаку зрна,/ а гладни заноћимо“, док „Сад не стижемо, пресити,/ ни да се прекрстимо“(сви цитати јесу из пјесме Мала пита).

Други циклус, под називом Повјеравање, са аспекта лирских субјеката, поред већ назначеног, као својеврсни новитет у збирци доноси још један дијалог између субјекта и Бога, али сада унутрашњи, тј. дијалог који практично и не ослушкује и не чује ниједна трећа страна. Тек један мањи, на извјетан начин, „излет“ јесте фрагментарно исказана пјесма Из разговора – у којој, условно речено, и нека трећа страна постоји не би ли записала оно што већ тај анонимни, у ходу у запис „ухваћени“, говорник сматра да му је битно споменути не би ли се ко „боље упознао“ са његовом „животном филозофијом“. И овдје, као и у првом циклусу стихозбирке, имамо заступљено једно „глуво“ обраћање у другоме лицу, разговор готово „са зидом“ – чини се, посебно болно у пјесми Одговор, једној од најпотреснијих у књизи: „Питате, јесам ли то ја. / И то морам поново оћутати. / Јер, шта ако сам као и ви, / ђубре једно од човјека два. // Превршила је људски јад / и моја Голгота. / О да ми је умријети, / заштићена од живота“. Као и у претходном одјељку, и у Повјеравању се акценат ставља на сукобљавање два непомирљива животна обрасца, која се један према другом самјеравају и отприлике као – у готово свим преосталим пјесмама из овога циклуса – и април и мај са новембром. Породични и друштвени раскол помогнут и историјским збивањима и моралним размимоилажењима унеколико је пак опјеван (и) у трећем циклусу, о чему ћемо детаљније говорити (и) неколико пасуса ниже.

За сада, у складу са реченим, само да констатујемо како трећи циклус, Разговор с Маром, карактерише (понајприје) својеврсно вишегласје лирских субјеката, чак понегдје и њихово преплитање и у једној истој пјесми – нпр. пјесме: Разговор с Маром; Негрин; Позив, тв апел; Марина мачка – споменуте пјесме примјер су отежанога препознавања и разлучивања преносилаца и прималаца одређене поруке. Још више би се ово сагледавање закомпликовало ако би се „насловна“ Мара посматрала и као алтер-его саме пјесникиње.

Четврти циклус – Жути сат – од елемената непознатих претходним циклусима уводи пак то да се појединим ствараоцима, о којима се говори, заправо допусти да они сами „износе“ своја запажања о смислу живота и смислу стваралаштва те о властитоме усуду. Такви јесу лирски записи чији наслови садрже имена Исидоре Секулић и Милице Стојадиновић Српкиње. Слична је донекле и пјесма Весни Парун, са којом је – поред Десанке – Дара Секулић упоређивана у неким ранијим критикама, па се можда и због тог разлога прави својеврсни отклон: зазире се ту некако од упоређивања њене са поетиком другога ствараоца и стављања у ранг са другим великаном. Стога је и наслов Весни Парун примјеренији посвети него аутопоетичком казивању или приказу чијега лика и(ли) дјела.

Даље, Жути сат, лирски запис посвећен Илији Ладину који се у стиховима не спомиње, казује нам (и) о подсјећању лирскога субјекта на вријеме ког „више неће бити / а можда га ни било није“, чиме се и „надовезује“ на пјесму У парку, из другога циклуса.

Поезију Даре Секулић одувијек је пак, па тако и посљедње споменуту пјесму и цијелу стихозбирку у којој се она налази, красило и то што је она сва у знаку очувања људскога достојанства. И старост и смрт блиску – она је цијели стваралачки вијек пјевала без унижавања и(ли) поништавања људског (будући божански надахнутог) лица и тијела.

Пјесмама које смо истакли у претходних неколико редова некако и више „струји“ поетски дух Даре Секулић – неголи у осталим посветним из циклуса – тј. у тим пјесмама препознајемо већ „на прву“ и ауторку Опроштајнога писма. Пјесме посвећене Даринки Јеврић („Они који су ти били најближи, / стајали су најдаље“) и Бранку Чучку директна су посмртна „обраћања“ овим ствараоцима. Примарно за четврти, посљедњи циклус збирке јесте то што и остале пјесме у њему, попут претходно споменутих, обилују и поетичким и аутопоетичким исказима. Под овдје неспоменутим насловима „крију се“ (и) својеврсна упутства за будуће и за садашње ствараоце, поготово пјеснике. Оне су тако добро посложене да су проткале пјесме које говоре о страдањима колега, и предака и сапутника. Поред тога, стихови (о) Татјани Лукић, Ирини (несрећној кћерки неименованога пјесника), те (вјероватно) ликовном умјетнику Ибрахиму Љубовићу испјевани су тако да нам говорник кроз трезвено, објективно казивање у трећем лицу казује пак и о животима и одликама опјеваних и о томе како и шта он мисли о умјетности.

Виђење Бога у пјесмама Опроштајнога писма такође јесте донекле специфично, као што их и велики број показује – и то не само у циклусу Повјеравање, иако је ту ипонајвише пјесама са темама и мотивима који се могу довести у везу са појмом „Бог“, или, како у збирци досљедно стоји, „бог“. Посебно се ти ставови могу оцртати у пјесмама Слијепица са оковом („Шта све може ко може све, / сачувај ме од таквих боже, / иако те зовем малим словом / и именом те не пишем. / За ме ти си именица, / а ја од бога неслобода, слијепица / са оковом, са оловом дишем. // Заборавим божје име, и кад га / молим, о боже, спаси ме. / Вјеру сам промишљала сама. / По томе колико има вјера, / ја се никад помолила не бих, / јер толико има и вечера – /и свака је за издају себи.“), Све труне („Хвала теби видљивом у свему / што ме до краја јесени / одржаваш ко баштанско цвијеће – // пушташ да лагано венем / док се надам да ћу опет / проћи жива / кроз смртно прољеће“), Слава богу („Боже, како сам ти захвална / што ништа немам, што ми ништа ниси дао / осим мене, да се носим сувишна и себи“. Код већине лирских субјеката, или барем више „расположења“ истога, у овој стихозбирци Даре Секулић назире се извјесна духовност – постојање Бога се,истина, признаје, али ипак постоји и извјесна доза опреза и неповјерљивости код оних који су или преживјели велика страдања или су одрана одвајани од традиције, вјере, духовности (неријетко и једно и друго истовремено). Ниједан од цитираних стихова баш стога се и не би могао назвати „јеретичким“ или ма како слично, а на то у своме поговору упућује и проф. др Саша Кнежевић. Због свега овога сасвим је разумљиво и сасвим природно то што су пјесме цитиране у овом пасусу заправо у збирци зналачки смјештене једна иза друге, у истоме низу. По истом принципу, и у циклусу Разговор с Маром тако једна другу „прате“ пјесме о којима се о Богу (у Даре: богу) говори слично: Само бог ничији син није, Мара из прошлог, те она која трећој цјелини даје назив. И за ове три пјесме вриједи изнесено поводом претходно споменутих.

Идући пак од ранијих њених дјела према каснијима, па тако и према збирци која је пред нама, пјесникињино виђење улоге жене у друштву „простире се“ од жене страсне, али не и вулгаризоване, него врло промишљене, свјесне и себе и среће и патње у своме окружењу и у себи самој, па до жене мајке исто тако свјесне, али сада и страшних обрта историје, те понављања страхота и страдања – жене која страхује због зла које нас окружује. Пјесникиња је притом увијек видјела љубав у исто вријеме и као бескрај и као тренутак, и као стварност и као сан, и као заједничко и као појединачно, види жену пуну љубави, која уз то и тражи своје мјесто под сунцем. Ипак, жена-мајка, која у ранијим дјелима природно произлази из мотивâ устрептале младости и затим свесрдачне беспоштедне љубави, у познијим пјесмама Даре Секулић све више стрепи у вези са историјским суровостима те њиховим почестим понављањима, као и у вези са понављањимасуровости личније природе. Зато се у њеној давној пјесми Стрелиште без изузетка сва дјеца подједнако упозоравају на то, посебно са два стиха са два потпуна краја те пјесме: „Дабогда никада хероји не били“ и „Тако се бојим да вас нећу моћи сачувати“.Позне и позније пјесме Даре Секулић о животу и љубави, а то се може односити и на стихозбирку Опроштајно писмо, добијају много елегичнију „ноту“ но раније, док позн(иј)е пјесме о односу мајке и дјеце имају и један трагичнији призвук праћен и коментарисањем баш споменутог историјског усуда који је почесто и са личним повезан. То јеу Опроштајном писму назначено стиховима: „Заборавила сам Катин наук сину свом да / пренесем, он пренио није свом, његов своме... / и мој очај је у томе, што са мном се наук мајке / прекида, а никад се не прекину страхоте. // Крива сам за сав живот, за све крива сам животе“ (пјесма Матера усмена).

Кроз многе збирке Секулићеве сусрећемо се (и) са таквим виђењем да се погубни историјски процеси понављају кад год човјек сметне са ума или пак још и негира лоше искуство и предање претходних генерација – а поготово кад се деси случај да одређене заблуде и неповјерење пренесе и на потомке, који то у потпуности узимају здраво за готово. Друкчије ипак није ни у упозоравајућем, а врло трезвеном, Опроштајном писму.

У запису Марина мачка каже се и овако: „А, Маро, како јој је име? / Мачка, како би другачије. Ето, ти имаш име / па шта, име ти је ову несрећу и донијело“ – то, између осталога, схватамо (и) као општи усуд никоме кривога пред невољама од оних који и не зазиру, не устручавају се од било каквих непочинстава.

Пјесме Даре Секулићипак нису никада, па тако ни у овој књизи, на самом крају пјесникињинога живота и стваралаштва, давале чисте, директне информације из њене биографије. Пјесникиња се, као и многидруги велики пјесници, и трудила да њени лирски субјекти буду различити и испреплетени не би ли своје стваралаштво обременила значењима и подигла све на универзални ниво, такав да се у њеним пјесмама могу „пронаћи“ и да се са њима умногоме могусаживјети и они који нису живјели тако мучно, страдалнички. Тако на почетку пјесмеМатера усмена – у четвртом циклусу збиркеОпроштајно писмо – и стоји: „Пјесник, кад каже ЈА, не мисли на себе“. Ипак, многи од субјеката је, према Стевану Тонтићу, и у Писму „одлучио да нам се до краја отвори, не скривајући ни оно што се обично прикрива пред очима непосвећених, уопште – других. То је, с једне стране, знак својеврсне храбрости, а с друге, знак вјере у саму поезију, свему упркос. Јер ми смо пролазни, а свједочанства поезије имају шансу да опстану“.

Пјесникиња је (од)увијек тематско-мотивски била и везана за традицију, дакако (и) за већ одавно згасли Кордун, али и за ритмове народнога стваралаштва, чак и за игре ријечима, као и за бајање, клетве и псовке; па онда затим и за лексику старовремску, колико и за ону „сасвим обичну“, свакодневну. Када већ и није била у могућности да се сама укоријени у завичају, онда је она њега, иако помало и „излуђена историјом ријечи“ (пјесма Стање свијета и свјетине), понајприје језички похрањивала у пјесму и њом је напајала и хранила. За потврду наведенога узмимо и насумично стихове и строфе из Опроштајнога писма (без помисли да ово јесу и најузорнији примјери): „Никад није почело, увијек је било, / крваво, и никад неће престати. // И без нас се вртјело, и с нама се креће, / и увијек ће се окретати, укриво; / колају посрнули, то је коло ђавоље“ (Коло); „Увом ти се још разлијева пискут, мјаук, / рик и шкргут“ (Немој о том, ћути); „Дабогда ти се драго моје, остварило / све што досад си наумио, пожелио“ (Ненаду – сличан је исказ и при почетку пјесме Све чини и при крају пјесме Нисте ви убили мене); „Гледаш како ти је, глава смрскана, / и како је, попут кнеза, крваву носиш са Косова“ (Нож и штака); „Јање, Јања (...), Јањ, Јањево“ (Пролазници); „толико има и вечера – и свака је за издају себи“ (Сљепица са оковом); „У пакао ти мене, бого, / близу раја да биднам“ (Повјеравање); „Пјеснику ја и не треба, он је све што помисли / и угледа, све ушто се загледа. За живот, / пјесник је неписмен, али има своје слово / у глиненим плочицама, гама зраци, ћирилици. // Све усмено у пјесмарици, написале су Слепа / Јеца и Луда Мара, уз њих ја сам стала, оне / слијепе знале су читати, а ја сам слушала, / слушати сам знала. // Прва ми је читала, и очитавала, неписмена, / усмена моја мајка Егић Ката“ (Матера усмена)... итд. Ни псовка, ниједна, пак, у Даре Секулић није сувишна, није ни вулгарна ни вулгаризована – она је у овој поезији и „у језику који крвари за својим родом“ сасвим „легитимно пјесничко средство“, а до ње „не би ни дошло да су лијепе ријечи биле довољне“ (Саша Кнежевић). Овдје се може припоменути и такорећи упозорити на то како је лексика у поезији Секулићеве, подстакнута и народном културом, нарочито краја у којем је рођена, уопште међу мање проучаваним „чиниоцима“ њеног стваралаштва.

Пјесничка ријеч Даре Секулић успјела је (и успјева) да као архитектонски елемент пронађе пут од свакодневне комуникације до умјетничкога преобликовања, да га пронађе са што мање расутог материјала – да „творевина од језика“ буде што углачанија. Ауторка је одувијек знала да је ријеч скуп материјал, па се (и) трудила да са што мање каже што више. Рекло би се: из значењске ширине појма „ријеч“ црпила је одрана што више може, не каљајући је ниједнога трена. То непресушно врело језика (било) је у пуном сјају у њеној поезији у цјелини. Дакле, и у Опроштајном писму. Фасцинирајућаје заиста увијек била (и јесте) и способност Даре Секулић да и у одавно готово згаслим, готово утуљeним ријечима пронађе неки пламен који ће тај свијет наново разгорјети и винути га у висине.

Посљедње објављена пјесничка збирка честите старице и богомдане књижевнице пуна је – да у помоћ сада призовемо стихове Тина Ујевића, књижевника који је некада давно, као и нешто касније Дара Секулић, и сам корачао Сарајевом, оним истим крајевима које је она често опјевавала – ријечи које су „црне од дубине“, пјесама које су „зреле и без буке“: тако ни у ком случају не заостајући за претходним књигама ауторке.

Ипак, бар што се тиче односа лирског субјекта према животним мукама, патњама, али и према сопственој смрти и сопственоме пропадању – пјесникињи је ипак нешто ближи Ујевићев иронични отклон неголи код њега нешто раније истакнута јадиковка. Чини нам се, дакле, како барем у оквиру ове тематско-мотивске цјелине отклон те врсте постаје све чешћи, тј. израженији како идемо напријед од почетних стихозбирки Даре Секулић ка све каснијим – укључујући ту и ову постхумно издату књигу.

Жао нам је што међу нама (физички) више нису Дара Секулић и Стеван Тонтић. Вјерујемо како они не би скрили срећу због прилично добро урађеног посла у вези сa издавањем рукописа, али и због лијепог дизајна – и корица и унутрашњости збирке. Дизајн збирке сведен је, смјеран, а некако изгледа и њежно, па и крхко. Чак су и боје које красе корице умилне и сведене. Добро су одабране и фотографије, на предњој и на задњој корици књиге. Све ово и одражава душу Даре Секулић, њену топлину, али и животност – упркос свим недаћама, мукама и страдањима које је проживјела током дугога живота (91 година) и током више од седам деценија од прве до посљедње написане пјесме.

Нажалост, генерације које тек стасавају неће имати прилику да упознају и слушају ову нашу пјесникињу, да евентуално и разговарају са њом, па тако и да се увјере у њене човјечанске особине, како је ту благодет кроз деценије имао низ генерација и умјетника и „обичних људи“. Ипак, требало би им о томе што чешће говорити, те их и упућивати на њена дјела, па тако и на ову посљедње издату књигу.

Мада се новоизашла стихозбирка по једној од значајнијих пјесама у њој, иначе завршној у другоме циклусу књиге, зове Опроштајно писмо – истичемо како ово није и посљедњи рукопис Даре Секулић. Сасвим је извјесно да ће издавач, у оквиру едиције Завјештај, у скорије вријеме, а можда и већ током наредне године, издати још два рукописа из ауторкине изузетно вриједне заоставштине. Сама по себи насловна пјесма и говори прије о присјећању на младалачке дане и о друкчијем расположењу какво је некад изазивала јесен у односу на дане када су ишчезле и љубав(и) и младост, него о каквој његовој резигнацији због све ближега краја овоземаљског живота.

Док се надамо и радујемо штампању и тих двају рукописа, за сада прижељкујемо пак да и посљедње објављена стихозбирка има добар пријем код критике, али и код „обичне публике“, као што су га умногоме имале и претходне књиге Даре Секулић. Збирка Опроштајно писмо засигурно заслужује да што више људи чује или прочита пјесме из ње, али и да их критика адекватно вреднује.

Борис Ђорем – Источно Сарајево, Република Српска, БиХ. Рођен 4. 7. 1997. у Источном (Српском) Сарајеву. У родном граду завршио основну школу и гимназију општег смјера. На Филозофском факултету у Палама 2020. године стекао звање дипломираног професора српског језика и књижевности, а 2022. и звање мастера српског језика и књижевности. Повремено пише и објављује пјесме, кратку прозу, критику, али и чланке за поједине портале за културу, умјетност и друштвена питања. Пјесме и кратке приче уврштаване су му у књижевне зборнике и часописе. Каткад и награђиван. Дугогодишњи је сарадник у организацији „Дана поезије за дјецу и младе“ у И. Сарајеву.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: