 | Јована Сарић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ИМЕНДАН
Данас имам оправдање што живим у кутији успомена
И чврсто држим поклопац преко главе
Руку давно помодрелих и хладних као воде Антарктика
Одбијам да прихватим да пијесак у сату непрестано цури
И да свако зрно затрпава пут до тебе
Данас се не ради
Не морам да те стружем са зидова срчане коморе
И узалуд прекидам синапсе међу нама
Моја патња поприма људски облик и сусреће се с Богом
Ослобађам ли је се или јој само вјечити слуга постајем
Запалићу свијећу и пустити восак да ме опече
Нека ме бол изнова подсјети зашто сам ту
Нека се проломи хиљаде јаука
као одраз страдања сваког мученика
чије фреске осликавају зидове
Или само за једнога
чији искривљен лик
још увијек не напушта моју мрежњачу
Моја филантропија ће овдје затајити
Не замјерите
Ја ипак волим само једног човјека
Иако сам хабитуирала на његово одсуство
Или можда само ту чињеницу депортовала у несвјесни дио свог бића
Па отупјела на боју гласа који непрестано понавља исте ријечи
Док се одбија о сваку шупљину ове лобање
Ја манично пролазим кроз девет кругова пакла
У повратку доживљавајући сатисфакцију
Саплићем се о сваки дио тебе
Представљен фрагментима наивних жеља
и недосањаних снова
Који ми се сада у лице цере
истим жаром којим сам вјеровала
у свако обећање давно дато
Ал продато
Лешинарима за вечеру
Да им се утробе распоре од чистоте
Док моју разара киселина
Па повучена чежњом остајем да лежим под сопственим теретом
Као згажени јоргован под твојом ципелом
Али данас се одмара
Црвено је слово
Црвена је и крв што из ове ране којој не допуштам да зарасте
Још увијек тече!
