детаљ слике: КРК Арт дизајн

Глас о нама

По свему судећи, свиће.

И тиха ватра пали белину дана тог.

У свему видех путоказ.

У свему видех знакове. Рађање пута мог.

Да л' ћу се срести са собом

и цвету украсти лат?

Ил' ћу опијена дахом,

испити сока цват?

Нека остане тајна...

Прозирна, мрежаста мрена...

Све докле мој си витез.

И док сам твоја жена.

По свему судећи, свиће.

Зора ради за нас.

Испијаш прву кафу,

ја ти милујем глас.

Још ти додирујем поглед,

срећна што смо се срели...

И љубим, лудо те јутрос,

а цео океан нас дели.

По свему судећи, свиће...

Још се с' пурпуром поигра тама...

Псст, не реци ником...

Чувај још глас о нама.

Непокор

Пре него што срушим неми зид,

у непокору стварног...

Док вучем ноге у папучама по снегу...

Научим да волим оно што немам

и оно што не видим.

Јер, срећа не чува љубав ван мене

на цветном, идиличном брегу.

Срећа је птица, коју брзо треба ухватити,

али, тако, да јој не сломиш крила.

Тело је само завеса.

А ја никада лик иза завесе нисам била.

*********

Време за тебе и мене различито пролази.

За њега, ми смо само зрно у прашини.

Сутра ће се родити ова болна књига,

егзалтирана у својој патини.

*********

Судиће нам, знам...

И имаће право да нам суде,

јер, недефинисаном, ако не даш облик,

наводиш на празне приче и заблуде.

Судиће нам и имаће право,

истину са трона, на трен и да скину.

Судиће нам и имаће право,

само они, који пресуду могу да укину.

**********

Да ли ћемо бити с' временом на – ти,

или наша љубав нема свога претка...

Да ли ћемо одбранити непокор у нама?

Јер, живот је увек нешто из почетка....

До нас је.

Писмо

Пиши ми како ти пролазе дани.

Да ли још увек пишеш драме?

Да ли је Врачар тужно место,

за остављене и оне саме?

Пишу ми године да су те среле,

али се ниси руковао с њима.

Само си рекао – пролеће касни...

И недогледно још траје зима.

Пишу ми друмови да полако венеш.

Године да ти браздају лице.

Ни Скадарлија ти душу не растаче.

Виолине свирају без иједне жице.

Пиши ми, где оде живот?

Онај наш, жељени, од идеала...

Да ли смо могли досегнут' срећу?

Да л' ниси знао, ил' нисам знала?

Пиши ми... Без мастила и пера...

Пиши, док црташ неке нове скице...

За карираним, кафанским столом

баш увек видим само твоје лице...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: