детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мај 1665

Кад Стојан погуби Халагу Пајалитовића, башагу книнског и диздара све турске војске у околини.

КНИНСКО  КОСОВО

У пурпурном предвечерју модра румен све осваја и преплављује, своје прамење нечујно стере и разлијеже, у исти мах успављује и буди.

Стојанов поглед већ више пута пада на румену бјелину зидина прастаре тврђаве Бурнум. Са зидина клизи у страну све до брине, а онда понире у тиркиз Крке, у пјенушаву бјелину слапа Манојловца, па уз плавети горњих вирова и свјетлуцавих слапова, бирка даље, све до Билушића бука. Одатле даље клизи стакластом површином језера Брљан, све као да ће замаћи иза косе. А онда од њеног подножја, уз камењаре и љескаре, ивицом се вере све док не избаса на другу висораван. Одатле даље видик пуца на плавети плећина динарских, губи се у залуталим облацима, што нехотице скрише Орлов кук и замрсише бескрај изблиједјелог сивила.

Отуд се поглед враћа све до грубо отесаног стола и на њему букаре вина, које у овом трену дјелује необично окрепљујуће.

И поред румене свјетлости у околини, овдје под бујном наткриљујућом лозом, лица саговорника бијаху у прилично дубокој сјени. У тишини ћуте и напето ишчекују да Јован Синобад настави са започетом причом.

А он, као домаћин, заћутао па све кружи и једном по једном досипа вино, пазећи да ког не прескочи. И још објашњава како ово вино одавно чува за посебну прилику и како рече, ово му је ваљда та посебна прилика.

Са Стојанове стране упорно чекају разговор и сједе редом сви који и дођоше с њим: Иван Митровић, Павле Унчевић, Цвијан Шарић, Вук Мочивуна, Смољан Смиљанић и Стојанов млађани брат Илија Митровић.

Сви су се претворили у уво и само чекају да Јован са друге стране настави започету причу. А Јован, како заврши досипање вина, да би што боље дочарао ситуацију, не сједе, већ оста стојећи и тако настави своју причу:

    -То што вам рекох, људи, сасвим је тачно и истинито. Мој рођак је већ дуже вријеме осматрао и увјерио се да Халага Пајалитовић, заповједник све душманске војске у Книну, скоро сваког петка ујутро иде у лов у книнско поље Косово. Са собом поведе још десетак људи као обезбјеђење. Обично се задржава у средини поља, недалеко од колског пута. Ту, око једног узвишења обраслог високом шумом, са десне стране завија поток. Из те шуме, јутром и с вечери, срне излазе на свој пашњак и појило. Чешћим доласцима, он је то уочио и досад је већ неколико пута ту и освитао. Већ је двије-три срне уловио, али има их још.

Мало застаде, па настави:

-Ми бисмо одавде могли прићи стијенама, спустити се низ мали кланац и ту се притајити док се не раздани. Терен познајем као свој родни крај.  То поље и околна брда  су нешто што сам прво у животу угледао и упознао. Најбоље би било да се ником не појављујемо и у  потпуној тајности да покушамо гада уловити и на тај начин зликовцима дати до знања да се добро замисле гдје се налазе и шта чине. На тај начин натјераћемо их да за дужи период одложе даљње нападе на Буковицу и преко ње продор на Обровац, чиме би потпуно прегазили Крајину. На нама је да учинимо све да до тога не дође...

    - А какви су изгледи да Турци изврше освету над твојим селом, над цијелим пољем Косовом, ако би наша акција била успјешна? - упита Стојан.

    - Размишљао сам и о томе. То је већ нешто о чему можемо само нагађати. Ми немамо никаквих информација о њиховим погледима на поробљене крајеве и о плановима у наредном периоду, али колико видим они стално планирају и дозирају силу и утицај на поробљени народ. Повремено намјерно насрћу премлаћивањем, затварањем, убиствима, да би застрашили, као и силовањима, да би исламизирали, али увијек дозирају и пазе да не прекораче неку своју границу, како би на неки свој начин, још увијек помало личили и на власт. Ако стално чекамо стријепећи шта ће бити, ништа нећемо ни учинити, Османлије ће се осилити и удараће још жешће. Можда се од једног таквог ударца нећемо ни опоравити.

Мало се замисли, погледа сваког понаособ у лице, па настави:

-Моје мишљење је да је боље повремено скретати пажњу на себе него пустити да се освајач спрема како хоће. Спремиће се једном да нас згази „као Мурат гуњ“, након чега гуњ више никад није личио на гуњ, нити је био употребљив. Мислим да је у овом тренутку добро да и даље дјелујемо бар ускочки, макар то можемо.

Прича је потрајала још неко вријеме. Како год би разматрали случај, увијек би стигли до истог закључка – тиранину се мора пружити отпор.

И тако, по бистрој поноћној мјесечини, колона осморице одважних младића крену косом стазом низ стрмину изнад Крке. Што су силазили ниже, околни звукови су се све више скривали, а унутрашњи откривали, истичући чари ове необично лијепе котлине. Вода је неуморно шумила преплићући звукове са Манојловца и Билушића бука. Кривудавом котлином повјетарац је чешљао и ћарлијао, свирао и опојну свирку разносио стакластом површином горњег језера Брљан.  Ту коње напојише, неколико рукаваца прегазише и упутише се на другу висораван, на лијево раме Крке.

Добар комад ноћи прође у тихом успутном разговору, а када се путници почеше спуштати неким тијесним омањии кланцем, и зора се поче одсијецати. Мјесец је залазио и његов мркомодруљави вео замјењивао је трачак пурпурног обриса на истоку. Покаткад се назирала издужена равнина книнског поља Косова. А када ступише на једну омању зараван, Јован проговори:

    - Ту смо. Испод стијене можемо оставити коње, а одавде, са руба ове мале скривене заравни, можемо и осматрати. Одавде је поље као на длану. Само чекамо да се раздани.

Након што оставише коње, људи приђоше рубу ониже литице и посједаше. Како је ко нашао погодан камен и са њега очистио росну маховину, тако је себи намјестио сједиште за чекање.

Утом се опет огласи Јован:

    - Ово доље испред нас је село Калдрма. Много је ту фамилија које Турци свакодневно хараче и муче, а тим изласцима у лов, још им и пркосе, угоне страх у кости, гурају их у још већи очај. Ето, сада и ми имамо своју чеку. Дођосмо у лов на лов, као нико жив. Стално нам се дешава којешта чудно, па и од нас тражи да чинимо чуда. Ја знам само то, да није било Турака, не би било ни ускока. Сви би ми сада, као и сав нормалан свијет, спавали невиним сном, сањали своје винограде и у сну размишљали како да их што више уљепшамо, како би и они нама пружили задовољство и уљепшали дан. Овако, богами, као ноћне птице, сви ћемо ујутро имати „пуне очи трња“, совићемо по цио дан, омамљено, пијано и без капи ракије.

    - Добро ти збориш, прика мој, колико ја видим, добро ћемо ми проћи ако одавде не однесемо „гаће на штапу“. Шта ће бити ако Турака дође двадесет, тридесет? - јави се Вук Мочивуна.

    -  У том случају можемо да обавимо само извиђање и да се вратимо својим кућама, нико нас не нагони на бесмислице.

    . Ма, је ли? Ти мислиш да је нама лако организовати све и доћи из Котара довде, то је теби као длан о длан, кад је неко други у питању.

    - Па шта предлажеш, Вуче?

-Нама је бесмислено доћи на толику даљ за џабе и да ништа не чинимо. То нема смисла. Немој, молим те, да ми деморалишеш ову екипу.

Вук је већ био онакав на каквог су сви навикли, увијек је ту да подигне расположење, да створи добру слику о сваком тренутку, па у том смислу и продужи:

    - Ти мислиш да се нама исплати враћати као покуњене бабе. 'Ајде, богати, ма да их буде педесет, има да им се пуше гаће. Има да их Вучина гледа како бјеже. Има да им гледамо у леђа док прашину дижу, па макар гледали посљедњи пут.

Сви се орасположише и тако расположени наставише чекати шта ће бити даље.

Не прође дуго, румен праскозорја поприми сивкасту боју. Ближи предмети су се видјели, али даље је још скривала јутарња измаглица. Али што јутро одмицаше, измаглица се све више згушњавала и спуштала. Поједини врхови предјела видјели су се јасно и у даљини, али залегла магла изнад поља, тек недгје је дозвољавала да се имало провиди. Приземни праменови магле тек су се каткад једва примјетно  помјерали, али без наговијести да копне или се дижу.

Одједном Цвијан проговори:

    - Не Изгледа ми баш да ће се та магла дићи док не прође добар комад дана, и ако останемо овдје, мало ћемо шта видјети и учинити. Ма колико био положај добар, преглед нам је никакав. Нешто морамо учинити.

    - Знам пролаз и погодну заобилазницу до  мјеста погодног за лов - рече Јован, а када видје да други ћуте, он продужи: - Заобилазећи десном страном, прешли бисмо преко пута за Косово, а мало даље у пољу и преко потока. Тамо с друге стране могли бисмо низводно прићи непримијећено чак и да сунце сија. Кроз густиш живица можемо се дошуљати перилу. Одатле, гдје поток заобилази пошумљен бријег, имали бисмо добар преглед на сву околину. Између шуме и потока кривуда и благо завија уска ливада, на коју срне рано излазе на пашу, а потом и на појило. Ето то је мјесто за које су чули и Турци, те сада и они ту долазе у лов.

Сачекаше још мало, а када се увјерише да се магла ипак не диже, некако и нехотице прихватише Јованов приједлог. Када су већ ту, покушаће још и то извиђање, па шта буде.

Тако се и упутише даље.

Јован их поведе десном страном, одмах испод омање литице. Када се спустише у низију, заобиђоше једно шумовито узвишење и на неким пропланцима, он им даде знак да стану.

    - Овдје испред нас је пут. Сачекајте да осмотрим и када вам дам знак крените даље за мном.

Како то рече одмаче се напред педесетак корака и намјести иза једног грма, као да иза њега извирује. Чим извири налијево, жустро устукну, коња заведе мало скривеније иза грма, а осталима даде знак да се лагано и сасвим тихо приближе њему. Када и остали приђоше и провирише имали су шта да виде. Подужим правцем из Калдрме према Косову, долази група коњаника. Још издалека види се да су Турци.  Шесторица их је и сви су наоружани до зуба.

Осматрачи се сада већ упитно погледаше. Ова изненадна промјена ситуације све их изненади, али и наговијести да је и Алага ту. Већ је стигао у лов. Ово би могао бити дио његове пратње, распоређен по задатку да се креће путем и контролише сва кретања по њему.

Тек тада шапатом се јави млађани Илија:

    - Људи, шта да радимо, испред нас је шест непријатеља. Да ли да овдје сједимо мирно и пуштамо их да се испред нас шетају како хоће?

Старијим и искуснијим бијаше јасно да се тамо негдје иза бријега налази много крупнија звијерка, због које су и дошли, а након неколико тренутака проговори и Цвијан:

    - Смири се, младићу, има дана за мегдана, не би било добро да искакањем на ове покваримо све остало. Него предлажем да ове у миру пропустимо и допринесемо прилици за нешто много важније и боље. Ове пропустимо да прођу, а онда нас ти, Јоване, поведи даље, како си и напомињао.

Шест Турака најбоље опремљених и наоружаних, шест личних и почасних сејмена из Алагиног обезбјеђења, прође мирно према Косову.

Када замакоше иза шумовите окуке, ускоци иза грмова тихо пређоше пут. Између шумарака и живица продужише за својим водичем. Ускоро пређоше поток и са друге стране наставише низводно.

Повремено су застајкивали, како им је Јован давао знакове крећући се као извидник.

Овдје су се морали кретати с највећим опрезом и веома полако, јер постојала је могућност да сваког трена набасају на групу турских стражара, који су се евентуално распоредили и са друге стране воде. Али ту их није могло бити много. Можда тек покоји и најопрезнији, јер би својим присуством уплашили најопрезнију и најосјетљивију дивљач.

Не иде много људи на срндаћа. Остали су углавном горе на путу, а на буку са пута навикла је и дивљач. Свеједно, ситуација и мјесто захтијевало је највећу опрезност.

На једном мјесту Јован се обрати осталима:

    - Сада смо око двјеста корака до Перила. Остаћете у овом густишу у највећој тишини. Чекајте ме ту док се не вратим.

Тада се спусти са коња, Мочивуни прижи поводац и тихо замаче иза грма, оде пјешице у извиђање.

Нема га, нема и више од пола сата. Остали се већ забринуше. Већ су и коњи постали вртљиви због мушица. Изгледало је да ће постати још вртљивији, јер одјутрило је, отоплило, мушице навалиле, а коњи се све више бране, само што не фркћу.

Тек одједном, бану Јован иза грма и некако сав озарен поче да прича:

    - Људи нећете ми вјеровати шта сам видио.  Преко воде и ливадице са ивице шуме извирује Алага. Поред њега су још два чувара. Њих тројица чекају срндаћа, један до другог. Када се стопе њихова три мириса, има да их срндаћ осјети са веће удаљености од њиховог пушкомета. Поред тога, на Перилу су и двије периље. Перу рубље и лупају пракљачама, а немају појма да су ту и Турци, на неколико десетина корака, а уопште их не примијећују, нити знају за њих.  И ако се деси који звук, оне га не примијете, јер око њих вода жубори. На оном малом брзаку и између оних косих каменова, на којима лупају рубље, вода стално жубори. Ту поред тог камења, још су и њихове босе ноге, па је жубор двоструко јачи. Оне тако повремено лупају пракљачама, па опрано рубље заједно циједе и одлажу на неки грм, а стално нешто причају и чаврљају, уопште не знају у каквој се опасности налазе. По причи се може закључити да су мајка и кћерка. Уопште нису свјесне да ће својом буком засметати ловцу на чеки. Осјећам да би ту могло бити свашта. Предлажем да се у највећој тишини још мало приближимо, али пјешице и са повоцима у рукама. Има ту нека омања јарача, одакле се све добро види. Не сикирајте се и ако који мањи звук изазовете, прикриће га жубор са потока. Важно је да вас жене не примијете, јер би јако изненађујуће реаговале, а пошто их Турци добро осматрају, одмах би примијетили њихову реакцију и осјетили би да овдје неког има.

Како то рече, узе поводац свог коња и крену лагано напријед, док и остале не приведе у поменуту јарачу.

Одавде поглед као да просвијетли. Са ивице суве јаруге и кроз грање покоје ониже врбе уз поток, јасно се виде двије жене што босе стоје у води и сагнуте перу рубље. Тог тренутка и не примјећују да им се са друге стране тихо прикрадају двојица Турака.

Како бануше до обале, онај млађи, грицкајући неку дугу травку, обазре се, осмотривши око себе још једном, ускочи у воду и с леђа шчепа ону млађу, а онај други до њега, ону старију. Жене се пренеразише од изненађења и страха, у несвјесном крику, посташе жртве. А мушкарци их попадоше и као лавови мрлину, почеше извлачити на обалу. Та мукла борба и рвање у ропцу, не потраја готово ни трен, Турци их већ извукоше на обалу. Стравичну вриску пригушише дланови преко усана, сваки глас се претвори у мумлање, а бјесомучно рвање у очајан пораз.

У грозничавом размишљању, ускоци су били приморани да нешто предузму што брже. Стојан и Иван су већ на нишану имали обојицу нападача. Стојан успје само кратко дошапнути Павлу да приведе и остале, ако се из шуме појави више људи. Након што то рече, испусти поводац свог коња, лактом једне руке дотаче Ивана и обојица сунуше у поток, па на другу обалу.

Будући да је све то и Алага гледао, у моменту је схватио да ништа не може учинити и само му се оте изненађујући повик:

    - Каури!

 Како један од двојице силеџија то чу, кратко се обазре, али већ све бијаше прекасно. Истог трена Иван у њега опали, а другог дохвати мачем, и већ се поново врати, прилеже за обалу, грозничаво стежући дршку друге кратке пушке.

За то вријеме, Стојан је у кривудавом луку, чудном брзином прискакао Алаги, држећи га стално на нишану. Алаги не оста ништа друго већ да испусти пушку, јер у том трену да је ишта сумњиво учинио, на мјесту би био погођен. Стојану је његов зачуђујући глас био знак да је на том мјесту сам. Јер да је имао још иког од својих чувара, не би тако зачуђујуће и безнадежно крикнуо.

Преко ливаде, у десетак дужих корака, Стојан бану у прве грмове гдје стајаше и Алага и тек тада спази да се овај несвакидашњи ризик и те како исплатио. Поред Алаге не бијаше никог. Иза његових ногу је троножац столац, а на дохвату руке уз стабло прислоњене још двије дуге пушке његових пратилаца. Његова је стајала на земљи тик поред његових ногу. Стојан је само одгурну, одбаци је ногом што даље и Алаги даде знак да што брже и тише пожури до потока. У свем чуду Алаги не оста ништа друго, већ да послуша, да истрпи и грубо гурање за раме и у сљедећем тренутку нађе се у води. Осјети како му вода незаустављиво продире у обућу, док се грозничаво окретао и погледао у неколико људи, што се около примичу држећи своје коње за повоце.

Тек тада спозна да је заробљен, да то није ни сан, ни уживање у лову, већ да је један његов пратилац из личног обезбјеђења на лицу мјеста остао мртав, а други само рањен, али чврсто држан од пристиглих.

У том чудном метежу и жене су успјеле да поправе сукње и стану се огледати по изгаженој трави и разбацаном мокром рубљу. У неописивом страху, окамењено и без даха,  зуриле су у чудну групу људи што бануше изненада и створише најстрашнију представу усред овог мирног предјела и овог магловито тихог и нестварног јутра.. 

Тада и Алага схвати да је много шта пропустио, и судбини препустио, да се одвећ осоколио, заборавио на рају ојађену, понижену, узбуњену. Заборавио је да његова стална сила од петсто војника у овом тренутку ништа не може учинити. Далеко су километрима. Немају појма шта се дешава. Његово обезбјеђење је тамо или горе на путу и чули су само један пуцањ. Претпостављају да је Алага устријелио свој трофеј, данас ће се одобровољити, направити славље у част доброг лова, све позвати на чашицу ракије. Сви се горе по путу надају томе и трљају дланове, а о стварности немају ни појма.

Када све то спозна и осјети да је сам самцат у безизлазној ситуацији, заробљен лично од већ добро познатог Стојана Јанковића, не оста му ништа друго већ да придобије неку корист разговором. Осјети да има само још једну половичну прилику да спаси макар част ако не и живот. Да брани свој дугогодишњи углед, да својим слабим држањем не руши морал својој одважној војсци. Осјети да мора нешто учинити, па како буде нек буде.

Већ је био савладан, клечао је у потоку, поред камена за прање рубља, везаних руку на леђима. Одједном проговори:

    - Зар би један Стојан Јанковић бранио свом заробљенику да каже ријеч-двије?

    - Не, зашто бих?! Само најтише што можеш.

    - Зар ме планираш вући и понижавати по овим брдима, показивати ме везаног, као животињу? Зар једном Стојану то приличи? Да се размеће, хвали, понижава и заробљеника и себе... Зар ће тако довести у питање свој углед за који већ сви знамо, па све то чинити, не дозволивши свом противнику ни да се брани, ни да се бори. Зар то није кукавички?

Више га Стојан није ни слушао, већ само одговори:

    - Чиним само то на шта ме ти исти нагониш. Кажи и сам колико си мом народу дозвољавао мира, спокоја и прилике да се брани и часно живи, да се бори у животу са својим животним недаћама, са сушом и кишом, а не само са твојим крволоцима? Да се бори са свим оним што један миран живот доноси, како човјеку и припада. Да се бори у свој својој срећи и животним побједама, а не стално против твојих крвника и тебе још већег. Дозволи им бар да предахну, бар на тренутак да осјете живот, а не само твоју тиранију. Сада кукаш ко баба, тражиш милостињу. Мој народ је код тебе није видио. По твом суду, само си је ти заслужио.

    - Како год хоћеш, али само да знаш, радије ћу у борби умријети, него у овом твом кукавичлуку.

Около су сви у тишини слушали. Стојан га је неколико тренутака мирно гледао, затим прође иза његових леђа, пресјече уже којим је био везан, узе са обале његову сабљу и брзо му је добаци. Сљедећег трена само се зачу онај језиви звук извлачења мача из корица. Тај звук некако згасну, пригуши се у шуму узбуркане воде. Мноштво ногу пожурише да се измакну и то што прије, јер силовит удар, долети као с неба, све поново изненади, у изненађењу заледи.

Како Алагина сабља долети, и он је као сто пута увјежбавано прихвати и једва стиже да је подметне, јер Стојанова жестина свом снагом сустиже.

Удари гвожђе о гвожђе, прсну вода около, прснуше и људи уоколо, да се што прије измакну. У средини оста силовит судар двојице чувених. На свим околним отвореним уснама заледи се дах, у свим широм отвореним очима искрсну чудо, у сваки ум и разум долети страх.

Сударише се два дива, толико силовито да и земља подрхтава, да се и поток угиба. У првом трену изгледаше да је Стојан у предности, с обзиром на то да је у бољем расположењу, међутим, ево противник удара све жешће, ломи, савладава и гази противника, силним ударцима обара на кољена. Код свих посматрача около отворена уста се осушила, а дах заледио. Више нико и не дише. Нити размишља, нит има икакву представу о ономе што слиједи у сљедећем трену.

Из клечећег положаја Стојан лепрша мачем тако да се ни не види. Противник у чуду на један трен застаје, Стојанов заиграни замах силовито се спушта на противникову руку од чега и она и сабља падају у воду. У бијесном налету мач се не зауставља, већ се у сљедећем трену код противниковог појаса сав зарива и истом враћа назад, прије неголи је он то видио и уопште схватио шта се деси.

Дрхтећи тако оста још који трен, а онда као проштац сурва се ничице у поток и ту оста лежати.

Чини се да сви посматрачи тек тада удахнуше пуним плућима и спознаше шта се догоди.

 У муклој тишини само се зачу једак Стојанов глас:

    - Тако! Тако ти и треба! То си и тражио све ове дане и године, откад си дошао! То си изазивао свакодневно! То си желио свакоме, ко год је био друге вјере и другог обичаја, друкчијег од твог, поганог. Смишљао си како ћеш га коме загорчати што више, довести у невољу што већу, у страх и бесмисао толики да те и сами моле да им муке прекраћујеш, смрћу исписујеш! Док и тебе једном не снађе и не сустиже исто! Проклет да си довијека!

Затим Стојан обриса чело, па настави:

-Живио си за страх других. Уживао си у очају нејачи!  Своје јунаштво си истицао и доказивао на дјеци! Ништа ти није било насрнути на женско дијете, само ако је каурске вјере! По твојим правилима и правима, предодређено је за мучење и сакаћење! То су твоја саката правила и правда с твојим сакатим умом ,подржаним само од твојих сакатих пајдаша! Проклет да си и ти и твој болесни ум!

Стојан је дубоко дисао. Плућа су му се необично јако и брзо надимала у снажним удасима, док је у потоку стајао изнад савладаног противника и готово одсутно гледао у даљину. Бујица мисли само је извирала из њега, док га Иван не дохвати за руку.

    - Крв ти липти из мишице. Млазем шикља право у поток. Зар не видиш и не осјећаш?... Морамо је зауставити, а ти и не мислиш на то, већ само на своју галаму.

    - Јесам ли наглас размишљао?

    - Не само да си наглас размишљао, већ наглас и галамио.

Стојан се окрену, баци мач у траву, јетко отпљуну и само изусти:

    - Једва савладах ту поган. Једва се одупријех том проклетству, што се богу моли а с ђаволом шурује, док роби, пали, осваја, силује.

У том тренутку пред очима му се нађе онај рањени Турчин, који у судњем трену одбаци сабљу, диже руке предаде се и остаде жив. Гледаше он Стојана, чудно нетремице, а и Стојан њега, док му се једном не обрати већ пун бијеса:

    - Како би се осјећао да неко силује твоје дијете?

Турчин се снебивао и не налазећи одговор, само је грозничаво мрдао прстима обију руку, као да пребира по одговорима, све док Стојан не упита и други пут:

    - Како?!

Осјећајући да нешто мора рећи, да не би још погоршао стање, готово истисну одговор у облику питање:

    - Да ли је то можда твоје дијете на које сам насрнуо?

Стојан сада већ препун бијеса, прасну:

    - Да ли си ми могао поставити глупље питање?!

Себичније и глупље, како само и одговара свој твојој поганој нарави коју доносите овдје и желите је укалемити и нама. Да ли је уопште важно чије је дијете, моје, твоје, било чије, дијете је дијете. Сада видим да је бесмислен било какав даљи разговор с тобом, јер не разумијеш ништа друго осим лизања руку и додворавања злочинцима, као што је и овај твој заповједник, турски освајач, што је сада освојио и загрлио српски поток!

Остали су нетремице гледали у Стојана. Ништа им не бијаше јасно, јер никад га не видјеше оволико љутитог и изнервираног.

Наједном заврну рукав, брзо приђе и пружи рану Ивану, да му је он превије. И док му је Иван чистио рану, он поново проговори:

    - Једва савладах ту поган... А све због тога што сам себе прекорих у моменту када и погријеших.

Остали се згледаше, док он продужи:

    - У несретном моменту, када је најгоре, схватих да сам погријешио и тада ми ишчезну усредсређеност на борбу. То се поклопи са противником од ког се нисам надао таквој снази нити вјештини. У борби  ме је брзо начео и наставио да ме ломи и начиње, а ја никако да нађем начина како да се браним, само ми на уму то што му дадох прилику да своје достојанство брани, када он не даде прилику чак ни дјетету, прије неколико тренутака. Пред очима му његово обезбјеђење јуриша на малодобно дијете да силује и он ћути. Умало ме грешка не дође главе.

    - Па, ми смо били ту и не бисмо дозволили да те он убије – рече Иван.

    -  Били сте барем пет-шест добрих корака од нас, а он на корак од мене, осокољен, мојом грешком, осокољен својом надом, а ја без идеје шта даље. Тренуци бескрајни, а он испред мене трепери. Начео ме је скривеним ножем, а ја још увијек у поштеном ставу. И тек тада се досјетих нечег новог, чему се он не нада. Колико га збуни покривености свег простора у мом дохвату, толико га збуни и звук. Само у дјелићу трена застаде, јер не стиже пропратити с које стране да се брани и пружи ми прилику да ударим. Остало сте видјели. Да се у том трену не сјетих тога, био ме је већ савладао.

    - Сад заборави, све је прошло и добро се завршило. Ево и рану смо умотали. Надам се да ће бити боље.

    - Можда се овдје предуго задржавамо. Турци тамо са пута, једном ће се досјетити да дођу и виде је ли срндаћ погођен тим једним пуцњем. Питаће се ако је убио дивљач, требао би се већ појавити, па неће ваљда након једног пуцња поново чекати улов, а она неће излазити до вечере. Овдје ће доћи сваког часа. И када све то виде моментално ће убити и ове двије жене. Зато предлажем да оне сада иду са нама заобилазницом, а потом одозго, са безбједније стране, приђу кући. Овог врлог рањеника оставићемо им за поклон, Он нам не треба.

Након тога сви се брзо спремише и замакоше иза грмова, одакле су и дошли.  А на овом чудном мјесту, оста у тишини мали уснули врбак. Испод шумарка оста у тишини и мала уска ливада и на њој много изгажене траве. Остадоше разбацане рубине и између њих један погинули силеџија. Усред потока оста једно чувено име, од ког су се у свим околним душама сви осјећаји тресли од страха. Оста и један преживјели силеџија, да ту сам себи ране превија, док чека да његови пристигну. У његовим мислима оста и необична прича, ето да се помиње и о њој распреда, кад год би коме затребала. Да прича, везе и свједочи, о једном народу, његовом  времену, муци и нади у бољу, праведнију, достојнију будућност...

Некако пред подне, са оне исте већ поменуте заравни испред литице, неколико људи је посматрало равнину Книнског Косова. Магла се већ разишла и Стојанов дурбин је сада већ из даљине много шта  могао докучити и открити. Након краћег осматрања он проговори:

    - Ето, Вучино, сада стварно можеш да гледаш Турцима у леђа и то још да видиш како дижу прашину. Ено их журе да се што прије искупе и збришу у Книн, јер не знају ни гдје смо, ни колко нас је.

    - Сада могу завијати вуци, како ли су надрљали Турци... Нек сам у свој овој муци једном и то доживио, да сви изиђемо на овакав излет и да ништа не чинимо, већ само да гледамо и чудом се чудимо. Јутрос се ја јадан хвалим, како ћемо ми учинити нешто, а овај човјек до мене све учини сам.

Остави ме да и даље контам и премишљам и о њему и о себи, па како год сконтам, видим да још досад нисам ни знао ком сам кумовао... Ето, куме мој, треба да знаш да ти је велика част што си окумио управо мене, овог бркајлију великог брка, који није лош ни кад се смркаⁱ. Који није лош ни када га највеће бриге опколе, ни када га ране заболе. Који ће о теби увијек причати, баш као што би и твоја мати рођена, искрено и поштено, управо онако како и ти чиниш другима, како и заслужујеш, у виду наше неизмјерне среће, и између свих нас, јуначке главе понајвеће.

Дођидер да те загрлим другарски, пријатељски, братски, како никог до сад нисам, а све због тога што даље и паметније не знам ни зборити.

 Историјски подаци:

Као Стојанови подвизи у рату помињу се том приликом сљедећи: погубио је Али-бега Дуракбеговића, одсекао главу Реџеп-аги Филиповићу код Цетине (Филиповићи — српска потурчена породица из Гламоча — били су, као што је већ речено, чувени турски јунаци), посекао је Агу Велагића у Рудопољу (Велагићи су и данас велико место код Босанског Петровца) и Халагу Пајалитовића на книнском пољу Косову и "многе друге", стекао више робова и "душману нанео знатне штете".4,5

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџићи и др.    

 Примједба аутора:

Халага Пајалитовић је био диздар тврђаве у Книну, заповједник све турске војске у Книну и околини, управник свих дешавања на организационом подручју Книна, дакле – башага кнински. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: