детаљ слике: КРК Арт дизајн

20. фебруар 1666. субота.

Сињско поље

ИВАН

Сред винограда надомак Задра залегла је пространа зиданица, дом породице Миљковић. Кроз неколико омањих прозора у приземљу стиже тек помало модруљавог предвечерњег свјетла. Мноштво младих лица је засјењено, да се на моменте једва препознају.

Цвијан их гледа, гледа, и тек једном проговори:

    - Господо, кроз већ неколико дојава, сви смо свједоци шта нам Турци на Цетини раде. Све жешће и осионије отимају жито, стоку, храну, а за сваки протест хапсе, затварају, батинају, убијају. На сваком кораку разгоне, прогоне, пале, силују. Гдје год стигну уцјенама потурчавају, а онда облаче у своју војску, па у првим редовима нагоне на нас, браћу рођену. Све се то издржати више не може. Стога осјећам да у циљу одбране нашег народа, нешто морамо учинити.

Послије краћег размишљања настави:

-Мислим да можемо учинити много, наравно ако се добро организујемо. Па и ако не успијемо да Турке одбијемо од Цетине, треба да их макар претјерамо преко воде, макар на мјестима гдје су већ прешли, увукли се са својом војском на нашу територију. Макар да им дамо до знања да с ову страну воде још постоји неко кога они не могу газити баш како хоће. Зато сам вас и позвао вечерас да вам  саопштим свој приједлог. Надам се да се сви са мном слажете макар у основи, да треба да штитмои своја, огњишта, куће, њиве, баште, ливаде, стада, а о укућнима и општој слободи да и не говоримо.

Цвијан је важио за доброг говорника. Пошто је на неки начин био и школован, а и талентован за то, у мишљењу готово никад није имао противника, већ најчешће општу подршку. Нарочито откад је скинуо поповску мантију, припасао кремењачу и мач, обукао јапунџе и беневерке, обуо сукнене бићве и опанке, његово четрдесетшестогодишње искуство добило је највише поштовање.

У зла времена увидио је да би на тај начин можда највише и помогао свом роду и намученом народу.

Од тог тренутка његов углед у Далмацији порастао је до највиших висина, готово раме уз раме са Илијом Смиљанићем, Вуком Мандушићем, па и Стојаном Јанковићем. Његова бујна, као угаљ црна и уредна коса, брк и већ помало просиједа кратка брада, говоре о веома разборитом човјеку. Његова чврста вилица говори о чврстом карактеру, о одважном и веома поузданом човјеку. Његова породица са петоро дјеце, без пресељавања и узмицања, говори о његовој озбиљности, чврстој ријешености, одлучности.

Народ га цијени и поштује на посебан начин, воли га као свог браниоца, спасиоца. Кад год би говорио, говор му је био кратак и сажет, усмјерен на саму бит, у центар најважнијег, у рјешење проблема. Ниједна прича није трајала дуго, да се не разводни, а сви су знали да он не воли понављати већ изговорено. Због тога је код слушалаца увијек владао тајац.

Тако бијаше и овог пута.

Када заврши уводни дио говора застаде, погледа све присутне, како би им дао до знања да се обраћа свима и истовремено им пружа могућност да критикују и дају своје мишљење, како би на крају сви скупа могли донијети заједнички општеприхваћен и ваљан закључак.

Наста кратко затишје.

У повећој приземној просторији, ватра са огњишта жмирка, титра, трепераво обасјава ненабачене  зидове и у средини неколико млађих лијепих уважених лица. Сви су лијепо одјевени у свакодневну далматинску одјећу, и наоружани до зуба. Кроз неколико околних приземних прозора, у модрикастом предвечерју или већ сумраку, назиру се стражари првог круга заштите. Они у другом, спољњем кругу,  подаље су, па се и не виде.

Тихо предвечерје увукло тишину у сваки кутак ове необично простране Миљковића зиданице, што се уснуло гнијезди и мешкољи сред размахнутих винограда и затегле питомине надомак Задра.

Док присутни који трен остадоше у тишини, Цвијан их још једном погледа редом, од врата, како су већ и сједили. Као домаћин први је ту Матија Миљковић, а до њега Стојан Јанковић, Иван Митровић, Павле Унчевић, па Смољан Михаљевић и Јован Синобад. Даље редом на клупи сједе Задранин Вид Жеравица, Шибенчанин Јован Монастерлија, Клишанин Жорж Лисоло и на крају двојица Каштелана, провидур Паоло Бенети и морлачки сердар Милашин Радић.

Овај састанак и не потраја дуго, како се у почетку предвиђало. Људи већ вични брзим одлукама и договорима, навикли на војничко држање и обавезе, релативно брзо се договорише и утаначише план.

Четвртог јутра, већ су ударили на Сињ.

Од силине првог јутарњег удара, Турци се не снађоше баш најбоље, те их осокољене ускочке снаге почеше потискивати цијелом ширином Сиња, а убрзо се потисак пренесе и на поље. Уз пушкарање и гласне повике харамбаша и сердара, ударне групе се брзо пребацују из дворишта у двориште, заузимајући свако, док се Турци ланчано повлаче, не могавши средити и увезати своје редове. То њихово повлачење бијаше непрекидно, док су Морлаци и ускоци без одмора, стално подржавали притисак и напредовали. Око поднева докучише и задње куће гушћих насеља Сиња, али са притиском наставише и низ поља.

Цијело поподне спорадичне борбе по групама и крилима водиле су се око мноштва груписаних кућа и околних брежуљака. Неколицина омањих брегова Турцима у повлачењу послужише као заклон и могућност да се бар мало саберу, среде, одупру, предахну. За то вријеме Срби бијаху осокољени сталним напредовањем, па се нису ни заустављали и тако су стално подржавали тај фронтални покрет. На српској страни и није било већих губитака. Међутим, на супротној страни, противници су имали велике губитке и стални проблем у повлачењу.

Пред сумрак, напредујући стигоше на километар до моста обровачког. Нађоше се некако на сред пошире равнине коју од моста и Цетине одваја онизак, али веома издужен и у лук савијен пошумљени бријег. Гледали су низ пут који је у равној линији према мосту замицао кроз прекид тог издуженог бријега. Гледали су куд замакоше и посљедњи турски војници и цивили испред њих. Са сумраком некако све и утиша.

Неки од Харамбаша и сердара били су за то да се до мрклог мрака пробију још до моста, а други су напомињали како су људи већ много уморни, крајње је вријеме да им се да предах, јер су и овако већ много учинили. Некако превлада жеља да се ипак  најави одмор до наставка акције која ће услиједити у свитање. Главнина војске бијаше на средини равнине и у циљу безбједности одлучише да се врате до подножја већ освојених брежуљака и ту се смјесте у кружну одбрану.

Тако и учинише.

Вечерња зимска омаглица прошарала је сав предио, Равнином поља изнад саме земље разастрла је своје праменове. Бјеличаста и мека као памук, највише подсјећа на море. Из тог бјеличастог мора грубо изронило неколико црних „острва“.

Зима бијаше блага, у ово доба без иједног ћушка снијега. Сада ти брегови можда и не изгледају толико црни због тог зимског сивила, колико због чињенице да су сада већ свуда и около преплављени Турцима. 

Стојан и Цвијан стоје на привременој осматрчници, кроје планове за сутрашњи дан, пребирају по својим мислима. Све детаље никад нећеш успјети сабрати на једно мјесто и размотрити одједном. Неки детаљи искрсну сами од себе, некад с већим, некад с мањим утицајем на крајњи резултат, те тако их мораш и посматрати.

Одједном се јави Цвијан:

    - Затече нас ноћ. Да нам је оставила само још пола сата, све би изгледало много боље.

    - Нисмо се ни овом надали, Дошли смо да покушамо ослободити Сињ, дакле макар их изгурати из ужег дијела града, а ево скоро смо их одгурали до воде. Још само да смо прешли тај један километар – рече Стојан.

    - Да. Да смо стигли до моста, били бисмо мирнији и ноћас и многе наредне дане. Добро си предлагао да учинимо још један напор и избијемо до моста, а ја сам увидио да су људи били преуморни. Предложио сам да се ипак одморе, а ни сада нисам начисто шта би било боље од то двоје. Или ризиковати крајњи напор у сумраку, па да се појединци деморалишу, или им дати предах, па оставити тај дио акције за сутрадан.

    - Сада имамо неизвјесност сутрашњег дана – додаде Стојан.

    - Да, непријатељ ће до зоре ипак средити своје редове и покушати да нам узврати.

    - Тако је. Неће се они тако лако одрећи богатог и питомог Сиња. Питање је само како ће и када учинити тај покушај да поврате изгубљено.

    - Било како било, ми ујутро морамо покушати избити до моста и ту неколико дана оставити своје снаге у позицији одбране ријеке. А за сучај њиховог жешћег напада, мораћемо запалити дрвени мост...

    - Тако је. Али о том-потом. Мене сада, Цвијо, више брине њихов број. Зар ти није изгледало данас да их је у Сињу било више него нас?

    - И мени је изгледало тако. Јутрос сам наше добро пребројао. Под провидуром Паолом Бенетијем и сердаром Милашином Радићем, Каштелана имамо коњаника 300 и пјешака 200, под Жорзијем Лисолом, Клишана имамо 200 коњаника, твојих и Миљковићевих Котарана је 300 коњаника, мојих Шибенчана је 200 коњамика и 200 пјешака, те ту је још и 200 мјештана, избјеглих Сињана, од којих је 100 коњаника и толико пјешака. Дакле, укупно нас је 1600. У свом саставу имамо изузетно срчане сињске коњанике и твоју, Стојане, ударну гарду од 60 коњаника на челу са Иваном Митровићем, испред којих се данас све повлачило, из сваке бусије, из сваког заклона.

    - Тако је. Али у остатку имамо велик дио младих људи с недовољним искуством. Сада ћемо и осталима пренијети наш план, а потом сви на одмор до свитања, када крећемо у акцију чишћења терена.  Нека нам је са срећом!

Сува прохладна ноћ благе и окопњеле зиме, прође прилично мирно. Неко је у њој спавао, неко био будан, а неко лијечио ране. Пред зору су се многи све више умотавали у своје поњаве, како их је ко веч потезао из својих бисага или пјешачких торби на леђима. Око многих ватришта групице људи су се збијале, како који лежећи, а који још сједећи.

Стражари су се повремено примицали ватри, а чим би се  који огријао, одлазио је да би дошао његов помоћник у смјени.

У први знак свитања, сердари и харамбаше буђаху своје људе, тако да су у неко доба, већ сви будни сједили око својих разгорјелих ватри и причали. Како ко, неки су већ доручковали, јер ко зна да ли ће касније бити прилике за то. Росним јутром на све стране  разлијеже се мирис сланине и лука, сира и ракије, а  понегдје вина и рибе... Као контраст, између свег тога, мота се и устајали воњ ознојених коња и кошуља, истрошених опанака, изношених бићава.

Како јутро забијели, сердари и харамбаше дадоше знак за покрет. Све се покрену. Прво коњаници, а за њима и пјешаци у рукавцима, између удолина и пропланака стапали су се у једну велику и дугу колону. Оставише логоришта и вијугајући завише иза бријега, а затим се једним чаиром кренуше спуштати у замагљено  поље.

На дну чаира промакоше сви. Промакоше све ноге коњске, а затим наставише промицати и ноге пјешака. Бескрајна колона кожних опанака, заглађених, сјајних, изношених, старих, окрпљених. Безброј бићава, богзна откад у руⁱву донесених и на такмичењима најкрасније извезених како то само далматинска и сињска рука може. Промицаху бескрајно и дуго, док и посљедњи корак не омлати росу са бујади. Све прође, оде, замаче у поље.

Равнином поља залегла ниска измаглица, па највише подсјећа на запјенушано море. Из сињег мора изронила два издужена узвишења, савијена у чудан лук. На сред лука прекид, само узан кланац бијелог мора, или магле изнад пута, којим морају избити пред мост.

Тако им је речено.

Планирано је запосјести десну обалу Цетине наспрам Обровца, контролисати мост и обалу узводно и низводно по неколико километара. Након једног или два дана већина војске може на одмор, а само мањи дио моћи ће чувати новоформирану границу. Одбрана ријеке није толико опасна, као суви терен. Војска ће у повратку обавијестити све разбјежале Сињане да се врате својим кућама и живе слободно. Такав план је код свих подгријавао пријатан осјећај у грудима, плијенио је задовољством.

Како се спустише у равнину поља, тако заронише у измаглицу. Своју формацију средише и у покрету обликоваше тако да је истовремено способна за напад и одбрану. У облику издуженог правоугаоника кретала се коњица, а у средишњем дијелу пјешаци. На шиљатом врху коњице налази се ударно-заштитна гарда Иванова, а одмах до њих сињски коњаници. У средишту тог врха налазе се Стојан Јанковић и Цвијан Шарић, као главни заповједници. Бочним издуженим формацијама командују Павле Унчевић, Матија Миљковић, Смољан Михаљевић и Јован Синобад, као сердари и њихове помоћне харамбаше. На зачељу су Клишани са Жорзијем Лисолом и Каштелани са Паолом Бенетијем и Милашином Радићем. Свако у својој глави носи своју бригу. Само се чује уситњени топот копита и одлучан корак опанака.

Из све те тишине, одједном, као да се чује некакав отегнути зов, пригушено дозивање. Људи у ходу као да неким инстинктом, унутрашњим осјећајем застадоше. Стадоше да боље ослушну.

Ништа...

И управо када хтједоше кренути даље, онај исти отегнути зов зачу се јасније, готово да одјекну са врха издуженог лијевог узвишења:

    - Кауринееееее! Ооооо, Каурине!... Зар си се толико занио у ово мукло јутро, у своје мисли, бриге и невоље, али и у своје намјере, понос, инат и пркос, шта ли, па ни ово оволико дозивање не чујеш?!

За то вријеме све што бијаше у покрету, већ застаде, стаде. Тихим јутром с подаљег виса јасно се чује поновно дозивање:

    - Опкољени сте са свих страна! Захваљујемо што сте нам дали толико времена! Прије пет минута затворили смо обруч око вас и сада вам предлажемо сљедеће: Предајте се, да не гинемо забадава! Не урадите ли то одмах, истом ћемо ударити по вама! Запамтићете овај дан данашњи и овај двадесети фебруар невољни, у ком хтједосте на Цетину! Запамтиће за сва времена ко буде имао чим, ко изнесе живу главу на раменима из овог поља Цетинског! Нико вас неће ни молити, ни опомињати!

У колони која се до малочас кретала, настаде комешање, невољно говоркање. Покушај да се дође до неког логичног рјешења.

Тек неко проговори:

    - Ма ништа се не сикирајте, људи, можда је ово само варка, покушај неког надувеног галамџије да се нашали, да напркоси.

    - Можда... - јави се други до њега, па настави мисао: – Али, погледај иза својих леђа!

Сви људи се обазреше на ту страну и тек тада спазише невољу. Иза лијевог издуженог бријега, са зачеља јури једна велика ударна група Турака. Јури таквом жестином да се и она провидна измаглица сва ковитла изнад њих. Сви јуре у надахнутом покличу, као да су већ све своје противнике побиједили, као да је већ све готово. Већ су се примакли на неколико десетина корака и сви из колоне се некако окрећу у одбрамбени став и помјерају према нападачима.

И када се лијева задња страна постави у одбрамбени став, неко повика:

    - Погледајта са задње десне стране. Пољем заобилазно јури још једна иста формација Турака с цијем да удари на задњу десну страну.

Док сви помало изненађени погледаше и на ту страну, први примијећени већ ударише. Ударише толико жестоко, да се зачеље од мање искусних људи у одбрани, све посука и помало устукну. Турци нагазише још жешће и већ су продрли дубоко кроз одбрану српске војске. Изненађени пјешаци из средине јурили су на све стране да припомогну, али како би докучили линију удара, падали би као снопље.

Тек што провали удар са задње лијеве стране, ударише  и са задње десне стране.

У општем метежу, Стојан и Цвијан су грозничаво размишљали шта учинити у овом првом трену.

Ако ударну гарду усмјере на зачеље, могу Турци још жешће ударити сприједа, што би се могло претворити у потпуно заробљавање, ако их буду још који трен држали неупослене на челу, Турци би са зачеља могли продријети до половине формације.

Одједном Цвијан изусти:

    - Ево их и с предње стране, право на нас!

    - Ево их и с бочне стране низ ову дугу падину -  рече Стојан и продужи: - Иду право на Павла и Јована! Држимо се што боље можемо! Нек нам је са срећом до одбране и побједе!

Како то рече, тако исука мач и јурну на душманина. Сљедећег трена већ се проломи силовит судар. Звекну мач о мач, цикну пушка, зањишта коњ. У општем пролому спозна се сав бијес и мука вјековна. Сва људска снага и ум, сјурише се у један једини удар. Једни друге почеше рушити и газити. Смијешаше се људи и ајвани, сретоше се муке и јауци, замрси се страхота и врисак, стопише се пропасти и наде. Кад прошикља крвца врела, ту ти мјеста ни за сузу нема.

Колико Стојан, Иван и Цвијан продиру напред, толико их прати мноштво одважних момака из заштитне гарде.

Небројени Турци наврли са свих страна, сви одједном на дохвату руке, а руке само двије... Стојан као да их и не види само крши, гази и стреми напред. Иван га у стопу прати, али ево укрстило се безброј копаља.

Који бијаху дрвени, Иван их успје пресјећи, а који бијаху метални, само их за трен одбија и само стрепи када ће и овај најчвршћи и најтежи мач пући. Ако пукне, а у истом трену не дохвати други, или противников, готов је, прегазиће га. Ево и Стојана већ дозива.

Између мноштва копаља готово га и не види, већ само назире. Видје како му се и коњ спотаче, клекну, застаде... Стојан и даље из седла залеглог коња, мачем витла свом снагом. Око њега се стеже обруч Турака, укршта мноштво копаља.

Иван у магновењу види да је једно копље Стојана већ нанишанило, већ кренуло према њему, и  пробошће га, готово је. Више нема времена ни да упозори ни да дозове... У посљедњем кораку и сам се испријечи испред копља. и гле чуда, успје да дохвати Стојаново лијево раме, упозори у боју на опасност с леђа. Да би га дохватио, готово је полетио, али не може се више зауставити, осјети само како то исто копље дохвати њега, сијевну код бубрега, паралиса, свега га укочи.

Паде ничице, као покошен.

Стојан се на додир обазре, и видје несрећу.

Истог момента спозна да је Иван испријечио своје тијело да га заштити. Од изненађења застаде и пука срећа бијаше што Иванова гарда затвори прилаз Турцима. Само успје изустити првој двојици до себе да изнесу Ивана у средину формације, а затим потапша вранца по врату, након чега се дрхтаво придиже.

Одмаче се бој.

Како ударна група Иванова силовито узврати, тако и Турци устукнуше. Повлачише се све више, дајући простора овим жестоким момцима да се размашу. Будући да многи видјеше како и зашто Иван паде, нешто их понесе још жешће. Ударише на све стране све жешће и Турци убрзо почеше узмицати у честар и драчу око оног пролаза према мосту.  Иза њих осташе небројени попадали,  мртви и рањени.

Стојан тек сада осмотри околину и видје да се и зачеље средило и да се сада већ држи много боље.

И у трену кад пожеље да се чује са Цвијаном, нешто га дотаче по рамену. Обазре се кад ту већ и Цвијан с приједлогом:

    - Можда не би било лоше да и ми мало предахнемо, да се мало повучемо, саберемо, ране превијемо, да измакнемо настрадале и рањене, а потом одлучимо шта нам ваља чинити.

Тако и бијаше. Цвијан обавијести остале сердаре и убрзо се повукоше до побрђа, гдје се и улогорише.

Стојан је тек сада могао да види Ивана.

Лежао је саниран и превијен, али са болним изразом лица. Одмах бијаше јасно да се ради о тешкој повреди.

Иван је проговарао само на махове, испрекидано и дрхтаво, као никад. У гласу му се назирао страх за живот. Повремено је једва издржавао бол, извијао се и мучно стењао. Није било добро. Човјек који га је превијао само је вртио главом и као сам за себе зборио:

    - Смилуј се, Боже!  Молим те у овај дан данашњи!

Стојана је све више хватао очај. Био је то некакав чудан узнемирујући осјећај, као никад до сада. По мислима је пребирао о свему откад памти. Свега му бијаше жао, али Ивана најжалије. Нит могаше докучити  прави израз, нити успоредбу.

У том размишљању осматрао је поље. Тек наједном спази да се сва измаглица дигла. Одјутрило је одавно и поље се види као на длану. Из процјепа између два издужена бријега, односно из правца обровачког моста, путем и око њега јуре распојасани Турци. У бијесном трку издужили су се и разриједили.

Стојану сину мисао - јуре да изненаде, да задају још један ударац, да улију страх. Да нас одбију за дужи период.  Предњих неколико се издвојило и у бијесу стално повећавају раздаљину.

Мало бољим осматрањем у средини предње издвојене групе Стојан спази и човјека с тамноцрвеним калпаком, али у њему не препозна Филиповића. Тада и Цвијану пружи дурбин. А када и он узе да погледа боље, Стојан рече:

    - Ноћас су Турци имали много среће. Уз већ стационирану турску војску у Сињу, ноћас или јутрос Филиповић је довео још и војску Гламоча и Ливна. Како ли се само могло десити да им је толико срећа наклоњене? Или је добио дојаву да похита на Сињ, или се сасвим случано јутрос нашао ту, због заједничких вјежби, или организовања нових напада на Далмацију. У сваком случају, о овом ништа нисмо знали, ни слутили. У оном доље црвеном, не препознајем Филиповића, мора да је осоколио неког од својих замјеника. Мудар је он, јер такав задатак никад не би намијенио себи, али неком другом засигурно би. Али како год мислио и планирао, изјаловиће му се...

Како то рече у истом трену скочи на коња и повика:

    - Идемо, Црни мој!  За Ивана!

Нити ко стиже шта рећи, нити учинити, само видјеше гдје Стојан замаче у поље. Ништа им не преостаде, већ сва преостала ударна гарда јурну за њим. Сви јурнуше ненадано, као и он. Јурнуше у нади да га заштите и спасу, јер јуриша сам на усијане Турке, јури за осветом, а више и не види сопствену погибељ.

Колико год су се упињали, нису успијевали да га сустигну и већ су видјели да се примиче самом врху  турских издвојених коњаника.

У силном налету предњи Турци нису ни обраћали пажњу на коњаника што им долази са стране, вјероватно мислећи како нека усијана глава у освети брата јури у своју сигурну смрт. Тако и не осврћући се наставише својим правцем, а тај јахач с бока дохвати најближу двојицу са зачеља издвојене групе. Како налетјеше, тако и попадаше. Остали предњи мало устукнуше, јер видјеше да су на тврд орах нагазили, ускомешаше се сви у страху за свој живот, јер пријетећи став човјека у полуокрету усмјери се поново на њих, али и продужи према чеоној групи насрћући као никад.

Све то видје и група заштитне гарде и сада схвати да је Стојан намјерио сам ускочити у чеону групу бијесних Турака. Већ су на пушкомету и неколико их нанишани. Из предње групе већина се свали са коња. Остаде само онај у црвеном калпаку, вођа, неки од ага, и још један у црној одјећи поред њега и, ето,  нађе се први на удару издвојеног осветника што је надирао. У првом контакту паде као трава покошена, није стигао ни видјети шта се деси. Тек тада  сијевнуше погледи двојице кивних противника. Један од младих ливањских бегова не стиже ни разабрати с ким има посла. Сударише се.

У бијесном галопу гардисти су јурили да пресијеку пут надолазећим Турцима, у нади да ће тако заштитити Стојана. И управо када стигоше, видјеше како Стојан у окрету силовито замахну мачем и удари по Турчину. Удари и расколи га на два дијела. На једну страну с коња паде  глава, а на другу тијело.

Сви инстинктивно застадоше.

Будући да људи из Стојанове заштитне групе стигоше тренутак прије, Турци застадоше. Кад све то видјеше,  ускомешаше се, поједини се почеше и повлачити. Након њих и они најупорнији застадоше, те и они почеше узмицати.

У подножју малих узвишења, до иза подне је трајало препричавање овог догађаја.

Након што се сви сабраше и пребројаше, губици су били застрашујући. Вулета поднесе усмени извјештај:

    - У нашим редовима недостаје укупно око 400 људи. Од тога, 340 људи изгубили смо заувијек, а око 60 теже повријеђених је већ санирано и на носилима. Лакше повријеђених је стотињак и они су већ у редовима који сада броје око 1200 људи. И на крају подаци о непријатељу, како су ми пренијели људи са прикупљања наших унесрећених, и како сам се увјерио сам, Турака је остало лежати у пољу око 700. Завршен извјештај.

Тако Вулета обавијести, а Цвијан на све само додаде:

    - Да нисмо одмах прекинули бој, били бисмо унесрећени још више. Ова невољна ситуација покварила нам је све планове, али не за свагда, већ само за овај пут. Од своје намјере нећемо одустати никад. Остварићемо је кад-тад и ослободићемо Сињ.

Из редова се зачуше бучна одобравања, а најбучнија гдје стајаху Сињани. Између мноштва гласних повика, проломи се и један пуцањ набијене пушке, одјекну у доловима. А када све утихну, Цвијан продужи:

    - Мислим да нам није утјеха што је непријатеља страдало скоро двоструко више, иако су они нама спремили обруч. Камо среће да није страдао нико, да свако у својој домовини и ђедовини кући своју кућу.

Из редова Сињана опет се зачу један повик:

    - Можда је тако и право! Двоструко више их је било, двоструко више страдало. Толико их се натисло на ово моје поље, да су се само међусобно гурали, и сметали један другом...

Сви остали се засмијаше, а кад се стишаше, Цвијан продужи свој говор:

    -  Мислим да је боље да данас више не идемо у сукобе с Турцима. Предлажем да се повучемо према Далмацији, опоравимо и оснажени поново организујемо нови поход у ослобађање Сиња.

Тако и прихватише, а у предвечерје, пољем поред Сиња, кренуше пут Далмације.

Будући да је Иван тешко рањен, ни једног корака не може сам, ни пјешке, нити на коњу, за њега су направили нешто прикладније. Два дуга штапа, предњим тањим дијелом везали су за предњи ункаш седла на његовом коњу. Задњи дебљи крајеви штапова вуку се по земљи. На више мјеста уплетеним вињагама, штапови су међусобно повезани у носила. На то је прострто Иваново јапунџе и на њега је положен Иван. Лежи на леђима и болно опуштен, љуља се у ритму коњских корака.

На моменте и прогледа, али углавном жмири. Ни  замислити се не може какве ли га све мисли притишћу и боли раздиру, док крв незаустављиво капље и Сињско поље натапа.

На два корака иза њега је Стојан. Осјећа као да га с обје стране носи и вуче непрегледан талас јахача и коња у покрету. Небројено је ту ускока и Морлака у тихом повратку са боја. Поље се зацрнило од јахача, војника, рањеника. Носе и огроман број погинулих. Још их нису детаљно ни пребројили.

Ослободили су све с ову страну Цетине, синоћ су преко воде претјерали Турке, а јутрос налетјели на „потковицу“. Слика овог покрета никог не радује.

Стојан је већ и на своје ране заборавио. Заборавио је и на свој данашњи тријумф. У глави му је Иваново тешко рањавање и тиме је све остало бачено у сјену. Рањен је у тренутку када је спасавао управо њега и то од сигурне смрти.

Жртвовао се за њега.

У ствари, тог тренутка није ни размишљао о оном што ће се догодити, знао је само како треба поступити. Онако оданог  до посљедњег даха, безгранично приврженог, водио га је његов осјећај. Већ годинама је у заштитном ешалону најбољи.

Ту он све остале увјежбава и учи борбеним вјештинама. Најбољи је друг и пријатељ, у боју најсигурнији, између најбољих најбољи. Одабран је за личног пратиоца у сваком трену, па и  оном судњем.  У много чему је незамјенљив, а уз то још је и брат стричевић. Данас задоби тешке ране, од којих се мало ко опоравља. Претешко и најјачи.

У нијемом ходу Стојан све то само гледа и по својим мислима пребира. По ко зна који пут покушава да докучи логику, смисао, разлог, суштину рата и свега што се дешава. Ћутећи у тишини, по ко зна који пут и сам себе пита и распитује: – О, патњо наша, из пелина никла, о земљо црна, на шта ли си навикла?!

Није више Стојан ни сигуран да ли се то само завоји циједе, или из ране крв пробија кроз њих. Ако га одмах почну превијати, Ивану ће изазвати велику бол, ако мало сачека, Ивану ће изазвати губитак крви и снаге. Желио је само једно, да Иван преживи и опорави се.  Своја осјећања више ником не би могао ни описати.

Ма како било све остало, Стојан је већ био чврсто ријешен и сигуран да ће кроз који дан поново доћи у извиђање Сиња и Обровца, да ће организовати све формације ускока и Морлака, све одреде заклетих хајдука...

Само да иван оздрави. 

Само да остане жив и придигне се, па не мора више ни у један бој. Све је своје бојеве већ одбојевао тај његов заштитник и спаситељ, што подметну живот свој за живот његов.

Има ли ријечи довољно рјечите да то искаже?

Има ли мисли довољно мисаоне да појми и схвати?

Има ли израза захвалности, којим се може захвалити?

Ничег ту нема равна осјећају, који се у грудима носи и сваког новог јутра у мислима рађа...

И сваки пут изнова опомиње.

※  Историјски подаци:

Фебруара 1666. Цвијан Шарић, командант похода на Турке код Сиња. Задрани с Јанковићем и Миљковићем с 300 коњаника

Шибенчани – 400 коњаника и пјешака, Клишани са Зорзијем Лисолом, њих 200. Каштелани са својим харамбашама, њих 500...

Турци их пустили у потковицу и разбили...

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※  Историјски подаци:

Деветог марта 1666. године Стојан креће у поход на турску територију заједно са још неколико харамбаша у организацији харамбаше Цвијана Шарића. Око хиљаду ускока, што коњаника, што пешака, приликом неопрезног покрета код Цетине, у близини Сињског Обровца, тада је упало у турску засједу. Долази до великог окршаја, у коме се ускоци нису најбоље снашли јер су многи били млади и нису имали ратног искуства. Задарски ускоци из Равних Котара, који су се под вођством харамбаша Стојана Јанковића и Миљковића враћали са великим пленом, нису се поколебали ни одступили када су нагазили на заседу, већ су и сами одмах ушли у бој. Међутим, и поред срчаности коју су ускоци показали, већа турска сила их је успела да растури. Страдало је у том боју око 400 ускока, а при изгону Турака који су продрли у Равне Котаре, погинуо је и Вук Мочивуна. Харамбаша Јанковић и (Матија?) Миљковић” допали су ропства и, као јунаци на гласу, послани су на поклон султану у Цариград, који их је прихватио као своје робове, који се, за разлику од других, нису могли откупити”.

 Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало иеторијске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџићи и др.  ※

※  Коментар аутора:    

Историјски подаци неколико историчара, датумски се не слажу… У претходној причи радња се одвија према замисли аутора да Стојан у тој бици није заробљен, јер да јесте, одмах би био и погубљен. Највјероватније је заробљен у неком каснијем самосталном походу у извиђање, или у случајном сусрету. ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: