детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕТИЧКА „ОСНОВА“ СВАКЕ КУЛТУРЕ

Предраг Милојевић, Речник скаредних речи и израза у српском језику, Друштво за афирмацију културе – Пресинг

 

Алекса Ђукановић

Од Караџићевих „Особитих пјесама и поскочица“ уСрпском Рјечнику (1818.) па до савремених: Речника опсцених речи и израза Д. Шипке (2011.) и Речника српског жаргона Б. Герзића (2012.), у српској књижевности траје и постоји непрестана потреба за сабирањем, бележењем, евидентирањем и филолошко-лингвистичким класификовањем свих оних одвећ дуго постојећих речи и израза у нашем језику који одударају од тзв. појма „књижевних речи“ и који представљају оно што би се пуким речником могло назвати као „погрдан“ или „поспрдан говор“ – а који свакако постоји у сваком народу, свакој нацији, у сваком језику, такорећи у свакој мањој или већој језичкој, националној или регионалној посебности. Заправо, реч је о свим оним речима и изразима које, једноставним објашњењем, можемо подвести под: псовке, увреде, погрде, скаредне изразе, опсцене речи, вулгаризме, жаргонске дијалектизме, клетве, погрдне и поспрдне пословице и узречице, доскочице, дискриминишући говор и слично.

Најновије издање Речника скаредних речи и израза у српском језику – аутора и приређивача Предрага Милојевића, песника, писца, уредника и издавача, које се уз помно и очито занимање стручне јавности до сада продало у више хиљада примерака (и које је путем откупа Министарства културе Републике Србије примљено у петнаест највећих светских славистичких центара од Славистичког института Руске академије наука до Институтаза славистику Универзитета у Бечу) – на једном месту, са преко 5000 класификованих одредница и разноврсних језичких појмова, доноси читалаштву до сада можда и најсвеобухватнији збир свих постојећих (активно коришћених данас и замрлих) српских речи, израза и идиома горепоменутих облика и „врста“. Како је један језик (и буквално и метафорично казано) живи организам и како се непрестано мења, допуњује и усавршава, утолико његова потенцијална борба против појаве и „заживљавања“ жаргонских, искварених и нестандардних израза и речи које нису „књижевне“ условно помаже његов пут ка свом језичко-структурном усавршавању и развијању, јер „језик скаредних речи чини заокружен и разрађени начин размишљања и широко обухвата  језик као један од главних  чинилаца културе, задирући у њега дубоко и по хоризонтали и вертикали. Као такав он представља пуцањ у срце културе, јер готово у потпуности нуди (скаредну) замену за уобичајени језик који већ постоји и који се  изучава у просветном систему и на коме се одвија настава“ (Предраг Милојевић). Но, Предраг Милојевић, такође, поред сабраних скаредних израза у свом Речнику износи и одавно потврђену (али данас поприлично занемарену) тезу да – уколико се скаредном говору приђе врло опрезно и озбиљно са становишта опсервације „регуларног“ књижевног језика – који му је у свакој форми „антипод“ и „непријатељ“, онда књижевни језик има незнатних могућности да се кроз време логично-последично потпуно „утопи“ у такав „искварени говор“; но, уколико се са језичко-научног становишта не схвати величина и енормност употребе једног потпуно „кварног“ говора и његово непрекидно еволутивно напредовање и ширење у многим друштвеним слојевима и класама, те уколико се његово постојање свесно игнорише – онда постоји очевидна опасност да једно друштво, један народ и његов језик кроз време, што свесно а што несвено, прихвате и уграде у своју говорну и књижевну структуру, ако не велики део онда сигурно, ону количину скаредних, искварених и нестандардних израза која је довољна да језик – као најважнији елемент егзистенције једног народа – убрзо нестане или се сведе на безначајну и ништавну раван која је подложна сваковрсним даљим манипулацијама, асимилацијама и деструкцијама с различитих страна. 

Предраг Милојевић овој је озбиљној и веома опширној теми приступио врло темељито, професионално и веома аналитично. Почевши свој рад хронолошким успињањем и азбучним редоследом, приређивач није изоставио нити један – било историјски, било савремени – аспект ове широке и рекло би се: непрегледне, веома обимне и сложене теме. Ту је жаргонски, локализовани, регионални и шатровачки говор, као и онај жаргонско-локални говор дијалеката југа и запада Србије, Срема, Баната, Бачке, Босне и Херцеговине, Војводине, Црне Горе, Шумадије, али и специфични регионално-посебни сленгови појединих различитих сеоских и варошких средина: Новог Београда, Земуна, Новог Сада, Ваљева, Пирота, Ужица, Кикинде итд. Милојевићев Речник – што је изузетно важно за генезу данашњег објашњења појаве и развитка скаредног говора – задире и у дубоку прошлост, те нам доноси и наше коренске „жаргонске архаизме“, то јест оне доскочице и шаљиве псовке још са краја осамнаестог и почетка деветнаестог века, из времена Лукијана Мушицког, Захарија Орфелина, Доситеја Обрадовића, Матије Ненадовића и Карађорђа (попут забележбе оне чувене комичне изреке која се и данас недвојбено помиње и користи у Срба: „Хвала *урцу“ а која је у оригиналу звучала првих година деветнаестог века: „Хвала *урцу и Петру Добрњцу; Милојевић у Речнику бележи: По М. Ђ. Милићевићу, о Петру Добрњцу, изразио се Карађорђе у смислу непослушног, тврдоглавог војводе: „Којекуде, говорити а мом *урцу, а Петру Добрњцу, све је једно“.), као и оне шаљиве и погрдне идиоме који су настали као сленгови данашњег времена – мешавине страних речи, позајмљеница и домаћих искварених и скраћених речи (попут израза: цалензи бите – изволите платити; гецркт – непоправљиво покварен; нинџисање – боравак на неком месту ради доколичења, а да то нико не примети; чутуран – човек са великом главом; кречана – сенилност; ложана – неко ко лако поверује; итд, итд.). Милојевић такође открива читаоцима можда и најинтригантнију „зачкољицу“, тачније енигму која прати овакав скаредни говор у сваком језику: зашто се он јавља, због чега га масе тако пожељно прихватају и који су услови његове перманентне еволуције и ширења на рачун „пристојног“ књижевног изражаја? Одговор је једноставан: скаредни говор неупоредиво олакшава комуникацију: конкретнији је, у многим аспектима маштовитији је, неозбиљнији је што значи – опуштенији, сликовитији, разоноднији, досетљивији, приснији и духовитији. Милојевићев Речник показује не само оштроумну домишљатост, особити смисао за хумор и специфичан менталитет нашег човека кроз столећа и бурне историјске епохе, он и дубоко аналитички нуди читаоцима „на длану“ то јест на увид читаве историјске епохе које су на овим просторима прохујале, протутњале и нестале, а у језику и народном говору засвагда су оставиле неумитног трага и јасно препознатљивог печата, све до данашњих дана.

Како је савремени жаргонско-скаредни говор својеврсни „контрапункт“ то јест магично „огледало“ данашњег званичног нормираног књижевног говора, тако овај Речник скаредних речи и израза у српском језику Предрага Милојевића представља веома значајан и својеврсни историјски спис или пак доиста уникатни историјски уџбеник који показује саму генезу, еволуцију и живот савременог српског језика којим се данашњи нараштаји активно служе.

(Извор: Политика, „Културни додатак“, фебруар 2023.)    

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: