детаљ слике: КРК Арт дизајн

Исјечак из романа, ...А НИЈЕ МИ ДО СМИЈЕХА, Татјане Врећо

*****

Сладак кикот закотрља се из Милициних уста. Занесено слушајући, није ни примјетила да је наслонила главу на Минерово раме. Присност ме та мучи, али ћутим. Тешко ми је кад видим те ситне изливе њежности, а знам да им то само проблеме може донијети. Тешка времена су ово за овакву љубав. Ништа не говорим, нисам ја за добра савјета, али знам да поред мене и овог времена што промиче неће наћи другог савезник. А какве од мене користи имају. Никакве. А вријеме може а и не мора да им иде на руку.  - Е нека сам те насмијао, дјете моје. - мешкољим се, скрећем поглед. - Ово нам први пут причаш, а толико сам се твојих догодовштина наслушала. - умиљато ће Милица. - Има ли још нека коју си сакрио за специјалне прилике? - умјеша се и Минер. Шеретси намигну. - Има, наравно да има. Зар  вас двоје мислите да сам све испљун’о?- помало се хвалишем - Видите ли ви колико сам ја година спрц’о у гузицу. - смијуљим се - нисте ви ни пола чули. А волио бих да вас моја Боска чује, па да ме више не гњави причом како сам и богу и народу дојадио са својим причама.  Мило ми што ме воле слушати. Е вала да их моја Боска чује, престала би говорити како млађарији досађујем са својим догодовштинама. Стално ме подбада како превише причам кад не треба.  ...“ Ти Вељко са мном не проговараш. Ријечи ти човијек кљештима из уста мора чупати, а чим се нађеш у друштву, не зачепљаш. Просто те не могу препознати.” “ Ма ко ми каже. У твом друштву нико од тебе не може доћи на ред да коју прозбори, а и гледам те преко тридесет година. Шта имам са тобом више причати?” - шегачим се -  “ лијепо си ми досадила, брате мили.” “ Ја теби досадила? Ма немој...а ко би те прао и кув’о ти да мене нема? А што се тиче тога ко је досадан, морам ти рећи, па ти си човјече пост’о већа напаст од моје покојне бабе Насте. Не даш људима уста отворити. Само ти мељеш. А и приче су ти се више излизале од силног понављања, тако да је у неку руку добро што кући само мулаш и ћутиш, него жао ми млађарије која те мора слушати.” - увијеђено ће...

-Ма она се то шали. Нити пуно причаш, нити си досадан.  И мени те мило слушати. А и Милици. Јел’ да Милице?

Милица климну главом.  - И  мислим да си нам мало тога исприч’о. Колико смо ноћи провели у ћутњи, да си био при расположењу, мого’ си три своја живота испричати, а не да ко’ два мулца, у досади бацамо карте - чујем благи пријекор у Минеровом гласу. - Па ваљда нешто и за себе треба да оставим. Што би рекла моја комшиница Мика “ пишај човјека који тајни нема, нема зорта, све знаш, папучар ти у постељу лијеже, ма уз њега  од досаде можеш умријети.”  Залепрша опет звонки Милицин смијех. - Кад смо код твоје комшинице Мике, данас сам у пролазу баш до њене тезге навратила, а тамо,  она и она њена Рајка, праву фешту напрвиле. Музика се орила све до горњег ћехотинског моста. - Јел’, а што? - ишћуђавам се. - Ја наишла да купим мало шкије, само што дјед није остао без ње, кад тамо музика и гужва, право весеље. Окупило се поприлично људи. не можеш до Микине тезге шале прићи. Питам у чуду шта се дешава, те ми неко добаци да је Мика организовал испраћај својој Рајки. Било је и пршуте и ракије, а богами и дувана. Њих двије чашћавале све редом. А музика, ко’ некад кад су под пијацом били теферичи, дрмала само тако. - А гдје иде Рајка? - знатижељно ће Минер. Гледам га у невјрици. Зар има неко да не зна где Рајка одлази из ове наше забити. - Е не могу вјеровати да не знаш. Ти си онда једини у вароши који не зна да Рајку у Канаду испраћају. - сад се и ја смиљујим. - Већ шест мјесеци само се о томе прича, богами к’о да је то нека важна ствар. Па и моја Боска ишла недавно код Рајке на кафу, не би ли шта чула из прве руке. Спремила се, жали боже оно 20 дека кафе, понесе задње што смо у кући тад имали. Изручила је из оне наше лименке у кесицу, чврсто завезала ластиком, па правац Рајки у госте. Ништа јој нисам приговорио, мислим да је и за нас нешто остало, али кад сам хтјео себи једну закувати, само што нисам заплак’о од јада. Вртио се по кући, нервозан, чек’о да се врати па да јој ја кажем коју. У неко доба стиже, а ја је с’ врата дочекам са питањем:  “Што нам задњу кафу из куће изнесе,луда жено? Шта ћемо сад ми попити?” “Чуј, што. Па ред је кад у госте идеш да понесеш пешћеш, а и прилика је специјална. Оде нама Рајка у Канаду.” - уздише Боска, ни абера што сам љут. “ То што оде, халал јој - не дам се ја - али брате, жао ми кафе. К’о да ће јој та наша цркавица нешто помоћи?” “ Па сад јој долази пуно народа, свака кашичица јој добро дође. Силни народ кроз кућу пролази” - одмахну руком, па ми се унесе у лице - “ а знаш шта ми каже?” И ја се њој примакох, упиљих у њу: “ А шта ти то тако паметно рече, баш ме интересује да чујем?” Не обраћајући пажњу на моје зачикивање Боска настави: “ Каже да јој ћерке живе тамо гдје се прича француски, да сви морају учити тај језик, па ће тако и она у школу прво ићи, и још каже да кад се једном врати биће права францускиња.”  “ А ти ћеш до тада бити њемица.” - лупих ја. “ А гдје је школа за нас у позним годинама...- наставља Боска и не слушајући ме, па наједном застаде, подозриво ме погледа - “ а што ћу ја бити њемица, бог с’ тобом?” “ Па зато што ћеш тад бити мртва и нијема, и у Бужовац ће ти доћи да ти припали свијећу” - зачикујем је. “ Е налет те било, језик прегриз’о. С’тобом чивјек никад озбиљно не може причати.”    Опет одјекну звонки Милицин смијех. Милина за уши. И ја јој се придружиш. Кад год се тог мог и моје Боске  разговора сјетим мене надуши смијех. Јес’ да ме је Боска због моје опаске данима кињила својим ћутањем и ни једну ми више ријеч није хтјела рећи о свим детаљима припрема Рајкиног одласка кћерима у далеки свијет. Није да је нисам испитиво’ али џаба, добро ми је замјерила ону опаску о њемици. Па и сад ако то, онако, шале ради,  испричам неком пред њом почасти ме мргодним погледом.

-Вала чика Вељко, ваша жена је у праву, ви сте највећи шаљивџија којег ја знам. Али зар се није више навикла на све те ваше шале?” - чујем Милицу кроз смијех. -Ма јесте, али ето понекад ваљда и ја претјерам. А мени некако мило да се мало са њом нашалим, баш зато што она све превише озбиљно схвата. Ево баш недавно  иде ходником и љуби слику нашег унука. Од када сам био у посјети сину, и сликао се са мојим драгим Пиндом, тако ја мог унука из милоште зовем, Боска свако мало узме слику па је љуби. Задјенула је у рам од гоблена што нам у ходнику стоји, да јој буде на маху. Па тако кад наиђе, онако узгред, узме слику, прошапће коју њежност и пољуби нашег Пинда у чело. Гледам је ја како изводи тај свој мали ритуал и онда јој, онако у пролазу, добацим, запрданције ради:

 “ Шта ме на слици љубиш кад сам жив и здрав овдје поред тебе? Не браним ти.”  И шеретск јој потурим образ. Ма ни да ме погледа, само мимогред, док поново враћа ону слику на почасно мјесто, чујем :  “ Бјеж’ богати, тебе да љубим. Ко ће стару кљусину љубити” Добро сам прош’о, могла ми је и шамар по оном образу опаучити.  Ма душа ми да је мало зачикујем, шта ћу, такав сам, али оно са “њемицом”, богами, није јој било по конту. Опет кад све саберем, није њој мрска та моја запрданција. Често, иако неће да ми призна, и сама се насмије некој мојој шали…

-Ја мислим да она превише брине што ти идеш стално са мном, мучи је то - убаци Минер - па од бриге не може да се насмије. Шта ће, није она крива што је таква. Брине хоћеш ли се жив вратити. А кад дођеш ти удариш у лудовање умјесто да јој коју лијепу ријеч утјехе кажеш.

Погледах га у чуду.Одкуд му сад то. Моја Боска, додуше, увијек за нешто брине, али да брине због мене, е то ми никад на памет није пало.

-Можда си у праву. О томе нисам мислио. Данас ћу кад стигнем кући да је обрадујем и да јој кажем како нећу погинути, како сви причају да је крај рата, и да не брине јер неће остати сама. Да ништа за себе не брине. - размишљам наглас. -Е па чика Вељко, немојте тако -  Милица се придиже да протегне ноге - испаде да она брине што ће остати сама а не што бисте ви могли да погинете. -Право збориш. Прошли мијесец је због мене и оплакала, некако она успије све моје ријечи наопачке окренути и кад се нашалим испадне трагедија по њеном а не нека шала.

Милица устаде, покупи шоље прљаве од чаја, па крену према кухињици:  - Ја бих један чај, а вас двојица? - пита успут.  - А шта је недавно било па је тета Боска плакала?- чух је док замиче у ходник.  Повукох дим. Плавичасто сиви колутићи се расплинуше око мене. У плућима ме опет стисну. “Морам бацити овај дуван”, помислих.

-Их што, њој ти је заплакати к’о некоме воде се напити - вичем да би ме чула. Догорела цигара ме опржи по прстима. Бацих опушак у пепељару.

Милица се врати и сједе на своје уобичајено мјесто. Ја наставих тише:  - Прошли мјесец ми био рођендан. За мене дан као и сваки други, али моја Боска те рођендане, годишњице и њој ваљда битне датуме, уредно прати. Искрено више бих волио да прескочи тај дан и да ме не подсјећа како ме године притишћу. Насложило их се, богами, охооо...Ваља под њиховим теретом дисати. - Ма није баш тако страшно - намигује ми Минере. - још се ти нама добро држиш. - Видјећу те ја кад у моје године дођеш.- негодујем, али мило ми што то чујем - притишћу богами све јаче. Но, добро.  Елем, прич’о ја не прич’о, Боска увијек тјера по своме па тако направи колач од јабука да обиљежи тај мој дан, каже тај највише волим, али знам ја добро да за бољи нема материјала па се мирно сложим са њом, иако јабуке не могу више очима гледати. Од како нас је овај рат сатјерао у ово пркно од вароши, па немамо куд, и мора се трпити свакојака оскудица, мој Боска  само тај колач и прави, а и за њега морамо причекати какву значајну прилику. И тако дођем кући, а Боска баш весела, што је ријето за видјети. Изљуби ме још на кућном прагу.  “Шта ти је бено, пусти да у кућу уђем” - као нећкам се - “шта ће народ помислити ако нас види.”  Смијешећи се, поведе ме у кухињу и смјести у врх стола, па ће званично: “ Стиго’ нам пакет од твоје сестре”. Отвори кухињски креденац, посивио од времена, па извуче штеку “Партнера”. Мени засијаше очи. Ко мало дијете се обрадовах. Послала сеја свашта, али цигаре су на врху листе за испуњавање мојих жеља.  Док их загледам и задовољно се смјешим Боска оде у собу и прије него што је и изашла, чини ми се, ето ти је са штеком “Дрине ћилимаре”, оном истом којом ми је и прошли рођендан честитала па ми је послије склонила да ми је причува “ кад ми понестане других цигара”, и никад је више нисам видио иако одавно шкију пушим, али ваљда моја Боска мисли да и то спада у “дриге цигаре”.  “ А ово ти је од мене поклон. Чувала сам је за ову прилику. Па није ти сваки дан рођендан”. Приђе ми па ме опет пољуби и  онда стави свој поклон до сејиног, па опет изађе. Док сав усхићен гледам у та два пакетића, Боска опет уђе и стави колач преда ме’. Сједе преко пута па узе онај свој поклон. Загледа га, премеће: “ Сад кад ти је сестра послала цигаре, могла бих ову штеку да ти склоним и причувам ” Мене надуши смијех па онако у шали извалих: “ Боска, овом штеком ми задње двије године честиташ рођендан. Мислим да би ове године био ред да их испушим јер можда следећи не дочекам, па ће пропасти.” Кад сад добро размислим нисам требао то да кажем јер она удари у такав плач да сам се наредних сат времена трудио да је одобровољим. Џаба што сам говорио да је то шала, да се ради шале не пуштају сузе, да сам здрав к’о дријен, ништа је није могло утјешити ни зауставити јецаје. Оплака она мене и прије него што сам “папке” у Бужовцу отего’. И толико ми је замјерила да ми не да ону “Дрину”, ни дан данас. Ја “Партнер” попушио и ево мотам ову шкију, али Боска не попушта. Каже, не да ми их због урока и да ћу морати да чекам следећи рођендан да их добијем. Тако се ја понекад питам јесам ли ја луд који се са свим и свачим шегачим, или она која више за шалу уопште не зна? У сваком случају мени се увијек обије о главу...

-Па чика Вељко, то нека вам буде за наук - боцка ме Милица - немојте се више шалити на рачун умирања. Видите да вам не иде у прилог. -Богами си у праву. - мумљам. - али није она једина која ме тако оплака. Моја комшиница Мика ме истински оплакала. Причала ми како јој је било много тешко кад је чула да сам “рахметли”, и да јој је требало сат времена да се поврати пошто су установили да сам још међу живима. -А што је мислила да сте “рахметли”, кад вас сваки дан виђа? - зачуди се Милица. -Е то је прича за себе, - смијуљим се - сачувај нас боже њене лудости и њених лудих идеја. -Па испричајте нам - погледује на ручни сат Милица - имамо врмена на претек.

Вода поче да ври и звук шиштања кипуће воде у чајнику одазва Милицу. Она похита да га скине са шпорета. Мирис осушене нане се разли свуда око нас. Насу нам у шоље па се смјести на столицу до Минера. - Па шта чекате, баш сам нестрпљива да чујем све о тим лудостима. - рече кроз смјех. - Добро, кад си навалила, али можда би Минер да разбацимо једну... Минер одмахну руком, негодујући.

-Само ти Вељкаш нама све потанко испричај - рече и завјеренички погледа Милицу. Четири ужагрела ока упиљише у мене...

 *****

Каз̌у да не постоји дз̌абе она изрека „трец́а срец́а”.

То сам на својој коз̌и искусио јер, бас̌ кад су ме сви отписали, ја сам по трец́и пут натјер’о своје капке да се покрену. Послије су ми љекари приопс̌тили да „имам срце к’о бик и да ме је сами Бог по- глед’о ” јер сам се вратио из мртвих.

А бол под капцима ме наново доц̌ека кад се, по трец́и пут, призвах свијести. Бас̌ као да негдје у прикрајку ц̌уц̌и, стрпљиво вре- бајуц́и кад ц́у с̌клапнути па да ми на оц̌и најас̌е. Свјетлост, плавиц̌аста, млијец̌на, као да ми титра под капцима. Болна, тјера ме да мрднем. Нец̌ији кораци круз̌е око мене. Вуку се око кревета. Кад се намах зауставе, тез̌ак уздах раздере тис̌ину, а онда, ти кораци поново крец́у да круз̌е око мене, вукуц́и се. Како затрептах и први обриси оку постас̌е јасни, кораци се зау- ставис̌е. Минер изрони у мој видокруг.

– Хвала богу – са тес̌ким уздахом сједе на ивицу кревета. – Мислио сам да се вис̌е нец́емо гледати.

Суза му се скотрља низ образ. Присилих се да пруз̌им руку и да му дохватим врхове прстију. Стиснух их.

– Мислио сам да ц́емо се растати без растанка, без поздрава – обриса з̌устро образ.

– Е видис̌ да нец́емо, не дам се ја – мрмљам прикупљајуц́и снагу, покус̌авајуц́и да развуц̌ем уста у осмијех.

– Вала, право зборис̌. Не дас̌ се. Али опет сам се бринуо да се вис̌е нец́емо загрлити – и смијес̌ак му се разли преко јос̌ влаз̌ног лица. – Имао бих ти много тога рец́и, али су ми доктори забранили. Каз̌у, морам приц̌екати да мало ојац̌ас̌.

– Ма, пусти махните докторе – некако се присилих да одмах- нем руком. Устукнух од прозирности њене коз̌е.

– Ко зна кад ц́у ојац̌ати, само ти распали, з̌ељан сам разговора – једва ц̌ујно, ал’ одлуц̌но испус̌там глас.

– Ма јас̌та, ко их с̌ис̌а – потапс̌а ме по руци.

Устаде, па поново крену круз̌ити око кревета. Пратим га по- гледом. Наједном заста, окрену ми се:

– Ја ти Вељкас̌ имам молбу – озбиљно ме гледа.

– Шта је мој Минеру, па ти не треба нис̌та да ме молис̌. Ако с̌та из овог кревета могу уц̌инити за тебе, уц̌иниц́у – напор од гомиле изговорених ријец̌и титра ми у грлу.

– Ма моз̌ес̌, нигдје не треба да макнес̌. Све ц́у ја уредити, само да ми останес̌ при свијести – накриви с̌еретски главу. – Брате мили, свако мало у бандак падас̌.

Позвах га покретом руке да ми се примакне:

– Де, намјести ми узглавље. Мало ме устури.

Послус̌а ме. Намјести ми јастуке и помоз̌е ми да се у сједец́и полоз̌ај намјестим, па сједе наспрам мене.

– Јесам ли ја сањ’о да нема вис̌е рата? – копка ме.

– Ма, как‘и сањ’о. Рат је заврс̌ен. Кад сам ти то приопс̌тио, ти си

ме бас истравио. Мислио сам закопрцну, нема ти спаса. Ваљда с̌то је то било задње с̌то си ц̌уо, ц̌ини ти се да си то сањ’о. Војска се полако повлац̌и са полоз̌аја и предаје оруз̌је. Људи се врац́ају куц́и – потапс̌а ме по рамену. – Него, имам ја нес̌то друго да ти каз̌ем и да те питам.

– Па каз̌и, с̌то одуговлац̌ис̌ – поз̌урујем га с̌ис̌тец́и.

– Хоц́у, али молим те да опет не паднес̌ у несвјест.

– Не брини. Видис̌ да ми је добро. И убрзај брате, ови лес̌инари у бијелом могу наиц́и па ц́е те истјерати одавде.

– Кога? Мене? Па ја сам вис̌е овдје него код куц́е – поц̌ес̌а се по тјемену. – А и то је новост. Вис̌е нисам у с̌коли – зац́ута, ц̌ека да ми допре то до мозга.

Гледам га ис̌ц̌екујуц́и. Ц́утим, бојазан ми не да да прозборим. Како видје да нец́е од мене ни ријец̌и ц̌ути, настави:

– Види Вељкас̌, увијек сам мислио да ме је мајка у сну за ба- бовину приковала. Мислио сам, каз̌е да требам остати да с̌љивике ц̌у- вам, али нисам добро мислио. Она ме је на моју судбину, на моју срец́у усмјерила, на моју Милицу.

Брзо ме погледа па настави, да га слуц̌ајно не бих прекинуо:

– Знам ја да ти нас одавно гледас̌, али ц́утис̌. Знам да си се бој’о, бринуо за мене, па си том ц́утњом покус̌ав’о да ме зас̌титис̌ од зла, да њу, Милицу, зас̌титис̌ од истог зла. Али сад, кад се све смирило и кад смо са њеним дједом сјели и о свему разговарали, одлуц̌или смо да се вјенц̌амо и уз дједов благослов напустимо ове врлети.

Није да нисам у ц̌уду, али не због њихове љубави, вец́ због дједа који је благослов дао. Е, алал му вјера! А оно да хоц́е у бијели свијет, е то ме обрадова и растуз̌и. Погоди ме и радост и туга у исто вријеме.

– Па сам мислио да ми будес̌ кум – рец̌е и накези се.

Има ли вец́е срец́е него пријатељство запец̌атити кумством. Ма, није ме требало наговарати, ни два пута питати. Ријец̌и пристанка су биле непотребне јер моје лице му је све казало.

И тако, како је обец́’о, тако је и било. Минер је све уредио да кумујем, а да се из кревета не мрднем јер од кумства не би било нис̌та да сам морао ногама мац́и. Издале су ме, проклетиње.

Једног јутра, дођос̌е њих двоје са матиц̌арем. Младост испу- нила болесниц̌ку собу и на трен је претворила у најљепс̌и простор мо- јим оц̌има. Ја и Боска к’о свједоци бисмо. Кад се обавила церемонија, каз̌ем мојој Боски:

– Кумо да се изљубимо, нисмо одавно, а и вријеме ти је да ме замјенис̌ са оном сликом на којој ме крис̌ом цмац̌ес̌, бар док сам з̌ив.

– Бјез̌’ ђаволе – смијуљи се и по први пут, послије дуго време- на, соц̌но ме пољуби у уста.

Весеља није било, али су младенци торту, што је Боска умјесила онако поштено, не штедећи ораха, пресијекли и једно другом по залогај дали, како је и обичај. Мало сам се унезгодио, кад се Боска понудила да торту својим рукама умијеси јер сам се бој’о да ће нам опет питу од јабука умијесто торте донијети. Али морам јој скинути капу. Што јес’ јес’, није штедила ни труда, а ни материјала. Кад сам се са њом нашалио гдје јој је “ лијена пита”, са чуђењем ме је прекинула:

-Бог с’тобом, па сад бар намирница има. Продавнице су поново прорадиле и материјала за торту имам колико хоћеш, само хвали пара. Него да се убрзаш и да се дигнеш из тог кревета - гледа ме подозриво - све мислим да забушаваш и да се намјерно по том кревету ваљаш јер су они из твог предузећа питали за тебе, чекају те да се посла латиш, а теби фино, лијенчино, би да те још мало тетошимо.

Торту смо залили шампањцем. Боска га извукла из ормара гдје га је крила “ за неку специјалну прилику”,  а која се за све ове године рата, срећом, није указала.  Све мислим да ће се сад, напокон, смиловати  па ће и ону штеку “ Дрине ћилимаре” , којом ми сваке године рођендан честита, извући из каква ћошка и честитиати ми свечани излазак из болничке постеље. Мој свечанаи долазак кући пропратиле су све комшинце. Ужурбано су излазиле, улазиле, доносиле пешћеше, испијале кафе, кикотале се, уносиле живост у моје још помало поломљене кости, истањене и без снаге од болести, и богами, предугачког лежања. Највише се истицала, као и увијек, комшиница “Ани четири пиштоља”, довлачећи разне ђаконије, којих је сад имала у изобиљу, јер шверц је био у процвату. Ја сам се одавно, у себи, измирио са њом, и прекрижио онај немили догађај са тепихом, али је још увијек, као успут, жацнем, не дам да се види да је љутња одавно из мене испарила.  Боска ми није дала ону штеку “Дрини”, коју је тако својски заштекала да је ни интерпол не би мого’ пронаћи, како сам се над’о. Кад сам јој то у шали пребацио мрко ме је погледала:

-Јеси ли побенавио, доктор ти је забранио да цигару принесеш устима. И ти би сад пушио, јел’? -Ма само да је омиришем и држим у руци - правдам се - тек да ме жеља мине. -Џабе ме питаш. Ту сам штеку код Мике замијенила за све потрепштине кад сам правила торту за Минера и Милицу.

И тако је ставила тачку на дугогодишњу примопредају тог фамозног рођенданског поклона.  Сва та гужва и фртутма кроз кућу није ми помогла да ублажим нервозу због Минеровог одласка. Крио сам вјешто своје нерасположење, џангризајући на вријеме, али Боску нисам могао преварити. Није џабе уз мене толике године. Чита ме она, како то зна често да каже, “као стари буквар”. Труди се ево данима да ме орасположи. А дани теку, додуше много спорије и сви се мјере размаком између телефонских позива. Не могу душе гријешити, није ми мрско што ми угађа. Уљуљкао сам се у тој њеној пажњи па ко стари мачак само предем. Више не излазим. Није да не бих, али болест тихо узима маха. Лијече ме, а ни сами не знају од чега. Бар се мени тако чини. А Минер ме свако мало зовне. Кад јутром отворим очи, ослушкујем, да л’ звони или не звони. Онда приђем оном телефону па га загледам, погледом га ћерам да запишти.  “ Што то болан загледаш ту скаламерију, јеси ли побенавио”, зна Боска да ми добаци, онако у пролазу. Понекад ме тако та направа и изненади. Просто оскочим од тог звука. Минеров глас, тако жив, кода је ту крај мене, ме испуни неком драгошћу, неописивом и мени самом. Они живе далеко, преко океана.  Кажем му да од те силне, мутне воде, ни у сан не могу да га дозовем. Он се смије, чини ми се да је срећан у тој страњској земљи, гдје нема ни његових ни њених, и гдје живе свој, нови живот.  Јутрос баш устао, па хоћу мимо те мале црне направе да прођем кад она зацика. Зграбих слушалицу к’о опарен:

-Хало - кроз кашаљ пропиштах. -Вељкаш, куме мој, син! - Минеров глас ми ошину ухо - сина сам добио, и дао сам му име Вељко.

Од драгости занијемих, уста се покрећу, али глас не излази.

-Хало, Вељкаш, чујеш ли ме! - одјекује раздраган Минеров глас.

Климам главом, збуњен, к’о да ме може видјети. Да Боска не притече и не узе ми слушалицу из руку, Минер би помислио да ми је опет позлило.  Чујем је како честита...како збркано пита и одговара ко’ да сама са собом трабуња, а низ лице јој теку сузе праћене смијехом.  Кад се прибрах, отех јој слушалицу да и ја коју кажем. Разговор убрзах, све ми се чини да то пуно кошта, а сад кад је и дијете стигло требаће им сваки новчић.  Спустих слушалицу и промрсих:

-Боска вади кутију, ону што кришом изнесеш па нудиш комшинице кад ти на кафу дођу.

Она ми приђе и загрли ме:

-Честитам куме, кумче си добио!

Оде у собу и врати се са начетом кутијом цигара. Извукох једну па кренух према кухињи. Сједох у врх стола и загледах се кроз прозор, а Минерове ријечи одзвањају у глави: “ Кад дођем, на јесен, идемо у мој воћњак, да беремо шљиве и печемо ракију. Ваља се ово залити, али правом шљивом а не неким сплачинама што овдје продају.” Не зна он да ми плућа не дају ни преко кућног прага да пређем. Не зна, ни да овај цигар у руци нећу запалити, јер ми крв, што је у потаји, кроз кашаљ пљујем, не да.  Не зна, а и боље је тако. Премећем цигар... Буљим у празно... Одавно су топови утихнули... А тамо, кроз окна... са напупале Ћеловине... само тишина одјекује.

О роману “…А није ми до смијеха”

Драматична исповијест о бесмислу рата, о људској патњи и страдању, о немоћи појединца да свијет учини бољим и да измијени путеве људске судбине, али и бескрајном вјеровању у пријатељство и смисао борбе за краткотрајне тренутке среће и боље и искреније будућности. У тексту је снажно изражена евокација завичајног простора, конкретних и замишљених људи, стварних топонима и изворног језика, као и догађаја из непосредне прошлости, што наративни говор чини наглашено аутентичним и привлачним за књижевну публику.

Горан Максимовић

Пречицом до књиге, кликните на слику! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: