детаљ слике: КРК Арт дизајн

9. март 1666.године, уторак

ЦЕТИНА

Ријека Цетина је већ генерацијама житеља тог краја најчешће граница са Турцима. Народ је тако некако и види у тим суровим временима. Нарочито послије пада Клиса под Турке 1537. године, када Вујадин Стари и Мијат Томић пређоше у Сењ и ту поново основаше најјаче ускочко упориште за одбрану од Турака. Од тада су Турци све рјеђе и краће прелазили Цетину и успијевали да освоје понешто терена западније од ње.
Тако бјеше и у вријеме малог Радојице и Грујице Новаковића. Бијаше и у вријеме гласовитих ускока и јунака Ђуре Даничића, Тадије и Јурише Сењанина и чувених Тадијиних синова Иве Сенковића и брата му Михе. Бијаше и у вријеме многих других што бранише свој народ, нејач најмилију, дједовину, успомене. Све што живот чини и човјека испуњава да би се осјећао човјеком. А шта су друго имали заложити, но живот и властиту кураж, заклињући се своме роду и народу у одбрану и присежући највриједније што имају, живот свој, обиљежише своје вријеме на достојанствен и најузвишенији начин. А спасени и одбрањени осјећали су и испољавали доживотну захвалност. Чинили су и они барем што су могли, да гаје сјећања и чувају успомене на те дивне људе и њихова дјела.
Сурова ратна времена и не дозвољавају да се памте по било чему другом, но по ратним догађајима, које опет чињаше људи. Чувари свога рода и народа, памтиће се по добру, а сурови освајачи, Арнаути Турци, по злу.
У ово вријеме ријека Цетина није била граница, али је, по навици, изгледала као да је својом смарагдном бојом исцртава. Јасно се видјела кроз гране кржљавих борова што огрћу омање пјешчано узвишење наспрам Обровца, на које управо бануше Стојан Јанковић ии Матија Миљковић.
Њих двојица се нађоше у извиђању јер ово подручје је прво које треба погледати када су у питању Турци. Будући да извиђају Далматинци, гдје би прије усмјерили поглед, него у правцу најбројнијих Турака и њихове војске, а то је правац према Ливну и врхбосанском пашалуку у њему. Ту се увијек јати велика Турска војска и одатле крећу сви походи према западу и Далмацији, у нова освајања и поробљавања.
Одатле долазе зло и сва невоља.
Кроз пригушено дахтање уморних коња, ништа се нарочито не чује. Преко воде омањи збијени Обровац дријема. У тишини је, као и сва његова околина. Све до врха падина, што се одмах ту уздижу и до краја рудина по њиховом посивјелом вису, ништа се турско не види, не чује.
Отуд, из кратког процјепа у падини, извлачи се повелик бистар поток, и својом свјежом водом тек што крене, одмах и утиче у Цетину. Ту на кратком току мноштво је веома лијепих мјеста за предах, гдје би се могли добро освјежити и одморити и они и њихови коњи.
Загазише у Цетину и прегазише је. Ивицом врбака и уз неколико рукаваца бистрог потока, стигоше до једне аде, и ту се зауставише. Коње не раседлаше, већ их само мало напојише и пустише да одахну. А и они, након што се умише, посједаше на громаду камења уз рукавац потока, да мало предахну.
Ћутали су. По већ увријеженом инстинкту, кад год се нађу на непрегледном терену, сва пажња се усмјери на слух и осматрање околине. У разговор се залази само на добро прегледном терену и када си потпуно сигуран да ћеш угледати сваког придошлицу. Овдашња ситуација то није препоручивала из мјера безбједности. Сада су већ на терену под турском контролом, у непрегледној ували, чију голу шикару замотава и буни прилично јак шум воде. Без обзира на то што су околину осмотрили поиздаље и ово острво обишли, намјеравали су се задржати тек да предахну и опет пут под ноге, у правцу Ливна.
Покушаће доћи до нових информација о непријатељу. Без њих се не може планирати нити осјећати сигурним. Многе информације су доносили поједини харамбаше и јатаци са рубног подручја преко Цетине, или пак из Босне, далеко иза турских леђа, али не баш све. По неке си морао ићи сам.
Овог пута, након вишедневног затишја, Стојан и Матија, харамбаша котарски, одлучише да сами погледају Турке. Да Ливно осмотре изблиза. Да му приђу што је могуће ближе и колико прилике дозволе.
Сједећи ћутке, леђима окренути један другом и тако осматрајући сву околину, Матија је и нехотице пребирао по својим обавезама. У мислима се враћао до неких детаља при поласку, да се увјери је ли све урађено како треба. Да ли је своме замјенику, млађаном Смољану Смиљанићу, пренио све упуте за наредни период, док се и сам не врати. Како обављати сва дневна осматрања и јављања становништву, у случају да се примијети покрет турске формације? Како да се сви војно способни скривају, да их Турци не одводе и не облаче у своју одјећу и у своју војску. Да их не шаљу на свој народ, већ да се скривају и бране га.
Док је тако размишљао, поглед му је стално падао на једну гранчицу што извирујући из брзака чини посебан покрет и звук. Вода би је повијала до једне границе, а онда би се она отела, снажно и звучно извила узводно. Вода би је поново притискала, повијала и тако се то ритмично одвијало испод једног грма, док Матији не паде поглед на неки други изненадан покрет. Између мноштва танких прутова у подножју грма, промаче нешто као црвене чакшире, као да неко залеже у спарушену траву...
Матија инстинктивно и упитно погледа према Стојану, управо када је већ и он, примијетивши исто, погледао према њему. Сљедећег тренутка услиједи готово идентичан покрет још једног човјека, који већ побуди сумњу. Турци понекад носе црвене чакшире и све изгледа као да се прикрадају. Около су све добро осмотрили и обишли мало острво. По околним падинама остало је мноштво кржљавог и ниског растиња, којем козе не дадоше да израсте. Ту се човјеку и није баш лако скрити, а да не буде примијећен, чак и преко Цетине. А камоли тек групи људи!
Све постаде још сумњивије.
Како извукоше мачеве из корица, спремајући се за одбрану, човјек преко воде устаде из траве и довикну:
- Људи, тражим коња... Побјеже ми малочас и замаче негдје овамо. Јесте ли га видјели?
Сада су већ добро видјели да је Турчин.
Реаговали су што су брже могли. Скочивши у седла, спремише се за одбрану, јер један Турчин никад није сам. Овдје се други Турчин скрива, нешто се спрема. Како појахаше и журним осматрањем закренуше се на различите стране, иза згуснутог посивјелог шибља зачу се грлен мушки глас:
- Опколи!
Тада се и са те стране појавише људи. Стојан и Матија усмјерише коње средином, правцем одакле дођоше, но чим загазише у плићак рукавца, и са те стране појави се неколико пјешака, па коњаника.
Видјевши невољу, Стојан и Матија се погледаше и одмах кренуше у пробој. Неколико Турака запуца. У тако брзом покрету, набоји не погодише циљ. Опкољени су већ надирали и рушили прве Турке што се испријечише. Како их неколико попада, изгледаше, као да са свих страна пристижу, из земље израњају. И не зна се колико их је. Већ су неки допрли до узда и поводаца, неки до ногу јахача, већ их вуку, обарају их са обузданих и престрављених коња. Свалише их на земљу.
Матију свалише у плићак рукавца, а Стојана на саму обалу. Није ни знао колико их је, само је крајњим напором покушао да их збаци. У грленом крику изви се, неколико их попадаше и он опет дохвати испали мач. Истог трена њиме обори двојицу пјешака испред себе, а када покуша и трећег, већ га је држало небројено руку и вукло на земљу.
Сада се више није могао одупријети, оборише га. Само је за тренутак видио како се Матија грчевито отима, док га мноштво Турака придржава обореног у плићак потока.
Овај притисак Стојан не могаше да збаци, да га се ослободи, на њему је било мноштво Турака. Између свога и њиховог дубоког дисања, само осјети како се,ивицом потока приближи коњаник и дрекну:
- Ку′ш ? Куд си толⁱко навро да побјегнеш, када се не може? Ма да и крила имаш, не би ти пошло за руком... Чекај, чекај!... Кога ја то видим? Кога ли то моје очи виде? Главом и брадом оно влашко звијере Јанковић. Дајⁱде да погледам боље. Не, не варам се... Људи, у овом малом виру ухватили смо голему рибу! Голему каквој се нисмо ни надали! Ухватили смо рибетину, какву би пожељели и паша и султан. Дижите га још чвршће, док и ја мало боље осмотрим!
Придигоше они Стојана, а Турчин на коњу приђе и загледа се:
- Да, да, не варам се. Данас ми је сретан дан.
Утом се огласи један из групе Турака што за мишицу држаше Стојана. Једва дочека да прозбори:
- Халиле, честити кавазбашо, да га убијемо?
-Не, ни случајно! – дрекну Халил.
Стојан је већ заљуљао хрпу људи око себе, ишчупа руку од тог Турчина, који истом посрну. И док је падао, Стојан га дохвати ногом. Жесток ударац је све у њему паралисао, он само тресну као проштац и ту оста лежати. Док су остали поново чврсто хватали и стезали Стојана, опет се зачу онај исти Турчин са коња, обраћајући се сад том брзоплетом из своје групе:
- А, ку′ш ти, јадан не био? Мислиш да је то влашко звијере тако лако убити. Па да је било лако, не би глас о њему стиг′о до султана. Не би ни кренуо према султану, да су га могле побјеђивати и убијати такве јаде као ти. Јадници јадни што немају чиме ни размислити, прије неголи се полакоме. А увијек се полакоме прије него што треба.
Стојан видје да је враг однио шалу, да је заробљен. Безброј Турака држе чврсто и њега и Матију, ког управо сада извукоше из потока, јер сви већ бијаху мокри.
Дуго је Турчин са коња гледао Стојана, а онда проговори:
- Ку'ш овамо, болан? Мислиш да нас нема, а? Пола сахата те двогледом гледам о′зго са рудина. Гледам како пољем долазите. Гледам како залазите у борик и осматрате, како прелазите Цетину и бирате мјесто одмора. Само лежим на ивици рудине и све гледам. Можда си заборавио колико горе по рудинама има удолина у које ми се људи могу скрити. Горе смо већ два сахата. Одмарамо се и пратимо шта се дешава. Мислиш да ништа не знамо. Мислиш да можеш шетати куда хоћеш и колико хоћеш, јер си невидљив. Ха-ха-ха, баш си невидљив! Ха-ха-ха!
Сада је већ турски заповједник био одушевљен својим успјехом, толико да то више није хтио ни скривати.
Не обраћајући много пажње на ријечи Турчинове, јер чему се љепшем и надати од непријатеља, Стојан погледа према Матији и видје да је и он још жив. Нису га убили, али је изгледао прилично измучен. Био је сав у ритама, искидане одјече, мокар и на два мјеста крваве кошуље. На десној надлактици и на појасу. По његовом држању и погледу Стојан закључи да ране нису дубоке. Барем је у овом трену жив, па даље шта буде.
- Вежите влашку звјерад! - зачу се поново глас оног истог заповједника на коњу.
Будући да су Турци у међувремену придигли оба заробљеника и приносећи ужад, стисак руку некако попусти, Стојан се измаче и зграби првог до себе. Дохвати га за врат чудно, тако да је недостајао само трен, да му га и поломи... утом и прозбори:
- Ни макац, сломићу му врат! – дрекну.
За трен сви застадоше, а и заповједника, видјевши да му је заробљени шчепао брата рођенога, прође језа, али ипак проговори прибрано:
- Наудиш ли му ишта, моментално си мртав! Схвати то!
- Макар ће један непријатељ бити мање! Схвати и ти то!
Турчин ,видјевши да се овај не шали, покуша да што прије извуче брата из опасне ситуације предложи нагодбу:
- Добро, поштедиш ли га, поштедићемо и ми твој живот, макар док си у нашој надлежности.
- Исто мора да важи и за мога пријатеља, иначе је овај сљедећег трена готов – био је Стојан упоран.
- Колико видим, ни теби се не гине тако једноставно, барем не твојом одлуком.
Сада за трен све ућута, док Турчин поново не проговори:
- Добро, нека буде тако. Гарантујемо вам живот док сте у нашој надлежност, аи сваки ваш и најмањи покушај бијега значиће вашу смрт!
Стојан није био сигуран у искреност овог Турчина, али није имао ни избора. Пусти младића и покуша се силом измаћи, али не успје. Турци га свладаше и свезаше. Исто учинише и са Матијом. Када завршише, Турчин поново проговори:
- Тако! Сада на коње, па пут под ноге! За данас смо учинили довољно. Сада идемо у Ливно да покажемо ловину! Коње заробљеника замијенићете коњима Реуфа и Кемала, јер су ионако најспоријиИ Оружје заробљених држаћете подаље од њих! Њих двојицу држите у средини колоне и стално на оку! На сваки њихов покушај бијега, чули сте, ликвидирајте их одмах! Можемо кренути!
И тако кренуше.
Стојан и Матија су се само погледали, на каквим се рагама нађоше, у односу на њихове коње, ма и када би се изборили за бијег, не би их коњи изнијели из опасне зоне, и то им још појача бриге. Шта је - ту је. Бијег је сада изгледао готово немогућ. Колона се вијугавом стазом успентра уз стрм процјеп изнад извора. На врху се извуче из грмара и упути пашњацима и рудинама, правцем сјевероистока. Стојан тек сада, на чистини, видје да је Турака педесетак, сви на коњима и добро наоружани. На зачељу су вукли неколико погинулих, а поред њих је било и неколико рањених.
Колона је вијугала бескрајним пашњаком, док је подневно мартовско сунце пригријавало.
Након дужег комада пута, све у колони се некако умири, само се Матија помјерао у седлу покушвајући да заштити своје ране. Да би могао управљати коњем, руке су му везане напријед, па их је такве користио колико је могао, настојечи да поцијепа доњи руб кошуље. Затим је уз помоћ прстију и зуба омотао руб око ране на надлактици. Након што затегну чвор изнад те ране, намјештао се и покушавао да превије и другу, на боку, али то му није полазило за руком. Махинално је неколико пута погледао у Стојана, док овај не проговори:
- Да му ја помогнем превити рану?
Обратио се Турчину између себе и Матије, који је досад био незаинтересован за Матијину потребу и проблем. Уопште га се није тицало што човјек поред њега крвари. Имао је и даље своје равнодушно држање, као очигледан знак да му је важно само да овај не побјегне, а како му је, то га није интересовало ни најмање.
- Сиктер отален! Себи шаке и буди сретан што си још жив! - издера се Турчин, а затим мирно настави даље.
Након неколико тренутака Матија успје отргнути повећи комад своје кошуље и затакнути је, нагурати за појас, тамо гдје је рана, а онда, видно задовољан оним што је учинио, мирно је одахнуо. Тада и Стојан осјети олакшање. На мноштво својих огреботина није ни обраћао пажњу. Бриге су биле много веће.
Једноличан терен се простирао и када се успињаше уз јужне обронке Динаре. Исушена голет под посивјелом спарушеном зимском травом и кржљавим растињем, што се јадно гура с непрегледним камењем. Таква голет не пружа никакав заклон од погледа, да поткријепи икакву наду за бијег. Турци су знали шта раде. Ово је најкраћи пут до циља, али и најбезбиеднији за спровођење заробљеника. Изгледало је да се не намјеравају заустављати. Али мораће због коња, макар једном. Можда ће се тада изродити нада за бијег.
Тек када се са виса угледа Ливно, када се оборише и почеше спуштати, Турци се почеше и огледати. А када се нађоше на једној великој чистини са два-три стабла у средини, дадоше знак за предах. Неколико их са засповједником посједа око стабала, а сви остали остадоше на чистини. Распоредише се у кружно обезбјеђење око заробљеника. Између себе се послужише водом, заробљеним ни не приђоше.
Ни ова ситуација не даде никакве наде за бијег.
Након краће паузе, дадоше знак за покрет.

Колона се ћутке спуштала низ голети и пашњаке, гдје више није било тако много камења. На крају, поред неколико кућа под брдом, спустише се у равно поље обрасло ливадама. Посред ливада вијуга бистра рјечица, као створена за освјежење.
Без заустављања управише ка Ливну. Како су се примицали, све чешће су се на путевима видјеле групице војника, а на ливадама припети коњи. На крају приђоше и првим кућама.
Тек што се дохватише првих кућа, однекуд бану старији човјек и довикну Турцима:
- Шта сте се укочили толⁱко, к′о да сте ухватили највећег јунака?
- Безбели и јесмо! - одговори му најближи, који је јахао поред заповједника.
- Ма, ког ви ђав′ла можете ухватити, само ходате и дангубите!
- Е, да си мало млађи, показао бих ти ко дангуби. Али овако ти само могу показати ово влашко звијере које називају Јанковић Стојан!
Старац се лецну, мало одмјери заробљенике, па својим карактеристичним тоном настави:
- Тога ти не би ухватио ни када би му други ставили соли на реп! Шта ти њему можеш? Човјек је висок бар три метра и широк метар, може ваздан витлати сабљом а да се не умори.
- Ха-ха-ха! Не постоји коњ који би га толиког носио. Ево му коња овдје. Видиш ли га?
- Прича се да му сам коњ вриједи сто дуката, а свијетло оружје и више. Од самог његовог погледа ти би се онесвијестио. Сав би био у бехуту и само би ти ⁱтичице цвркутале. Не можеш ме у то убјеђивати.
Остаде старац и даље не вјерујући, а колона настави сокацима, па махалом све даље, док негдје у средини не скрену на повећи трг, окружен већим и богатијим кућама. Насред трга заповједник диже руку и прозбори:
- Ето, стигли смо! Чувајте заробљене! Ја ћу код диздара!
Хитро скочи с коња и изгуби се у пролазу испод највеће куће.
Док на калдрми сви мало застадоше из пролаза се појави заповједник, а са њим и један старији човјек, богато одјевен и наоружан. Сви се Турци поклонише.
- Ето, честити диздару, види шта ти данас доводимо – обрати му се заповједник пристигле групе.
Сасвим озбиљна лица, диздар их погледа неколико пута, а онда се обрати заповједнику:
- Како се овај други зове?
- Матија Миљковић, честити диздару.
- Знате ли да се Јанковић не удружује било с ким, већ само са равним себи - упита диздар, па продужи напомињући:
-Овамо се могу упутити само најодважнији.
- Борио се као и Стојан. У борби је страдало шест наших људи. Ето ти их, па им суди како мислиш да је ваљано и право.
- Доведи ми их у радну одају! – нареди диздар.
Затим се окрену и изгуби у пролазу, одакле је и дошао.
Не прође дуго, заробљени се нађоше пред диздарем ливањским. Одаја му бијаше пространа, у два нивоа. На вишем, гдје је сједио, све бијаше окићено, извезено, накинђурено, ћилимима прекривено. Нижи дио просторије је празан намјештајем и украсима, али препун људима, наоружаним до зуба. У средини су два заробљеника.
Подужу тишину прекиде диздарев глас:
- Одвежите им руке и дајте им воде! Овдје сте сигурни и не могу вам побјећи.
Након што донесоше воду и заробљеници се напише, диздар поче да испитује, погледајући у Стојана:
- Шта сте радили на Цетини?
- Шетали смо.
- Шетали, па шест људи настрадало...
На ову напомену Стојан није ни обратио пажњу нити одговорио, јер није ни личила на питање. Турчин настави:
- Зашто нам побисте људе?
- Нисмо ми убијали људе, већ бранили се.
-Не лај! Шест људи је настрадало од ваших руку!
Стојан осјети да би можда ћутање било одобравање тога што је испитивач наводио, па проговори:
- Да се нисмо бранили и да је тих шест људи убило нас двојицу, да ли би и то било убиство? Да ли бисте и њих шест довели пред овај ваш суд, као сада нас двојицу?
Кадија, не налазећи одговора, за тренутак оћута, а Стојан продужи:
-Ако желите тако разговарати или вагати, мислим да је сваки даљи разговор бесмислен.
- Ниси овдје да постављаш услове или питања, већ да на њих одговараш!
- Ниси ни ти овдје да будеш судија, када си освајач!
- Како то мислиш?
- Према твојим правилима, требало би да се дивим могућности да ме по мојој домовини прогања сваки странац, колико жели. Да ли би важило исто правило, да сам попут тебе и ја у твојој домовини?
- Нисам ја у твом случају, већ у свом.
- Сва моја кривица је у томе што сам се бранио. Због тога сам рекао да освајач не може бити судија, јер злочин зове судом, а одбрану злочином.
Диздару не бијаше право, па покуша да промијени смјер испитивања, обраћајући се Матији:
- А ти други, шта си ти тамо радио?
- Покушавао сам да заштитим себе и Стојана.
- Стојанове дужности у Далмацији и код каура су ми познате, а шта су твоје дужности тамо?
- Да се браним.
- Од кога?
- Од свих који ми сатиру и газе најмилије што имам.
- Ма је ли?
- Јест.
- Дужност је теби, као и Стојану, да пркосиш, да подижеш буне, да сметаш властима док раде свој посао. То је твоја „дужност“! Сам си је себи дао.
У неком затишју с рукама на леђима диздар је шетао око стола, а онда се наједном обрати заповједнику:
- Баците их у тамницу! Вечерас ћу их показати честитом паши, чим стигне с пута.
Сљедећег трена заробљеници су одгурани у некакав мрачни мемљиви подрум исте куће и ту закључани.
У свој тој невољи, били су макар заједно.
Сада су сједили наслоњени леђима свако на свој зид и задубљени у своје мисли. Руке им нису биле везане, па је Стојан могао, тргајући руб своје кошуље боље превити Матијине ране. Могао их је и опрати, јер у углу тамнице стајаше и омање ведро са водом. Затим је очистио и комадима кошуље умотао и своје ране.
Дуго су тако сједили у својим мислима. Да ли ће се указати прилика за бијег? Шта је са њиховим коњима? Јесу ли нахрањени, напојени? Како да се докопају свога оружја? Зашто нису чекали ноћ, па прелазак Цетине и сав пут до Ливна обављали ноћу, како су у почетку и планирали? Што ли су били брзоплети, па кретање наставили дању? Како ће њихови најближи реаговати када чују да су их одвели Турци?

Одавно се већ и уноћало када се зачуше гласови и кораци. Неколико људи с фењерима силазе низ степенице и заустављају се пред вратима хапсане. Будући да су врата дијелом од дасака а дијелом од жељезне решетке, једни друге виде.
Међу придошлицама, до диздара и заповједника, стоји један понајстарији човјек, осредњег раста и веома богато одјевен. На глави му је богато окићен, висок турбан. Њему се обрати диздар:
- Честити пашо, ево каурских побуњеника, Јанковић и Миљковић.
Паша их неколико тренутака нетремице одмјери, а потом само кратко и тихо рече:
- Добро, видио сам. О осталом ћемо се договорити вечерас, код мене.
Након тога све се утиша. Више им нико није долазио. Није им ни сан долазио, док се чинило да стражар испред врата дријема. Био је мудар и далеко одмакнут од решетке, од дохвата руке.
Бесани сати су пролазили у тишини, дуги као вјечност. Само би се у неко доба и покаткад чуо звук чекића, као да неко удара кламфе. Утишало би се, па опет зачуло. Тек у неко доба, пригушеним шапатом Матија проговори:
- Изгледа ми као да праве и подижу вјешала.
- Мислим да томе смакнућу Турци не придају толико пажње, нити улажу толико, али нешто праве. И све ми се чини да је то због нас. Само не знам зашто журе, па и усред ноћи раде. Нажалост, изгледа да нећемо сазнати док не сване. А можда нам то сазнање тада више неће ништа значити, нити требати.
Било како било, бесана и прохладна ноћ у загушљивом и смрдљивом подруму, прође некако, преобрази се у неизвјесно јутро.
Како се одјутри, по калдрми се све више чује кретање људи, коња, кола, а у пола тог метежа, неколико људи сиђе низ степенице.
Зграбише затворенике и извукоше их горе на калдрму. Гурали су их између неколико запрега до једних у средини, чудног изгледа. Тек сада затвореницима сину одговор на ноћашња питања шта се то у комад ноћи мајсторисало. Нова направа на колима била је кавез, или провидна решетка од стожина пореданих густо, да кроз њих не може прочи човјек. Направа је израђена на задњој половини кола, измакнута од дохвата кочијаша, широка колико и кола и висока да се у њој може сједити. На задњој страни, једно отесано дрво је положено као клупа.
Ту грубо угураше затворевике, комадом стожине запријечише, а када запреку спустише да запре, оста положена поред сједишта кочијаша. Један крупан чувар преко ње смота неку стару поњаву и на обоје сједе.
Како се све то издешава, затвореницима тек сада постаде јасно да овдје неће бити убијени, већ да их Турци спремају одвести негдје даље.
У неко доба метеж се смири. Изгледаше као да је транспорт већ спреман за покрет. Петоро кола и поред њих четрдесетак добро наоружаних коњаника бијаше спремно за покрет.
Тада се појави диздар и одмах крену са упутама:
- Успут мотрите на заробљене, како сам вам већ рекао. Не заустављајте се без посебне потребе, ни изван мјеста за које сам вам рекао. Са половине пута вратите ми гласника. Чим стигнете у Сарајево, такође учините исто. Све остало нека се одвија по договору. Сретно!
Кренуше кола.
Затвореницима тек сада бијаше јасно да их одводе још даље, у још већу неизвјесност и невољу.
Не бијаху у никаквој могућности да себи помогну. Навикли су трпјети свашта и издржати све, али у оваквим околностима још не бијаху.
Очајне бриге постадоше још теже, када се тандарава кола покренуше са централне калдрме.
Дуж махале с обје стране стајало је много народа. Окупили се људи као на чудо. Ваљда су сазнали ко је заробљен и изашли да га виде, али и да искале свој бијес. Неки су се бацали јајима, неки камењем, ко је већ шта припремио за ту изненадну прилику. Неки нису имали шта да баце, па су пљували и уз најгрђе псовке ликовали, док заповједник не подвикну и бичем не поче разгонити народ од кола.
Колона се убрзо извуче из насеља и уз њиштање коња, тандркање кола и звоњаву прапораца, упути према Сарајеву.

※ Историјски подаци:
Бошко Десница; ''Стојан Јанковић и ускочка Далмација''; Српска књижевна задруга; Београд; 1991.; стр. 152.).
Казивање епске песме се, у великоме, поклапа са историјским фактима, које проналазимо у релевантним изворима. Из тих, пак, извора произилази да је Стојан Јанковић, заједно са харамбашом Миљковићем (ово је, такође, била знаменита главарска породица међу котарским ускоцима), допао ропства у првој половини фебруара 1666. године. Десило се то приликом једног од честих пограничних сукоба Морлака са Турцима. Како су оба сужња била чувена по јунаштву и од високога рода, у ропство су послата на Султанов Двор у Цариграду. Пошто су поседарски Срби на тај начин остали без свога Поглавице, одређен му је заменик, који ће његову дужност вршити до његовога ослобођења. Био је то, по избору Морлака, Павле Вукчевић (или – Унчевић), који је понео наслов Вицехарамбаше (у оригиналном тексту: ''Паоло Унцевицх цол титоло ди Вице Харамбасса'').
Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на Владана Десницу и његове претке, као и на истраживања Бошка Деснице… ※
※ Коментар аутора:
Ова прича је базирана на једној од личних претпоставки, како се могло десити Стојаново заробљавање. Могуће је да се десило на неку превару, након чега је Стојан пружио отпор, па му нису узели за зло, или да се неким случајем десило без борбе.
Обоје ми изгледа логичније, него да се одиграло у великој бици како су неки историчари забиљежили. Не дјелује ми баш убједљиво.
Познавајући Балкан с обзиром на то да су и данас многа схватања базирана на изразито јак утицај ондашњих освајача, прије би се могло рећи да би у већој бици заробљеног Стојана моментално погубили. Иако то можда не би дозволио заповједник, појединац га не би послушао из ината, из неке личне освете, или личне сатисфакције, јер зна да у сукобу различитих вјера, за било какву крвожеђ, не би сносио никакву одговорност.
Не треба очекивати да би ико од тадашњих освајача размишљао о кодексу ратовања, о некој поштеди противника пред могућношћу придобијања личне славе, или било какве користи.
Многи би се такмичили ко ће га прије погубити.
Његово заробљавање се могло десити изван битке, неком преваром, или случајним сусретом с неким ко тог момента није био расположен за убијање. Може се сматрати само пуком срећом да се у том тренутку преживи. Нарочито не јунак таквог калибра или човјек таквог имена и угледа, јер тадашњи, а и каснији окупатори су у поробљеним зонама из чиста мира и без икаквог повода, прво уклањали најспособније да би што више онеспособили противника и њиме што лакше владали...
Дакле, како год није требао разлог за Стојаново заробљавање, тако није требао ни разлог за његово смакнуће. Довољан је разлог да окупатору пружа отпор. Да није чак ни то чинио, довољан је разлог да је друге вјере, ето му већ одмах смртне опасности... ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: