детаљ слике: КРК Арт дизајн

  * * *

Данас запалих коцку леда

и гледах како се распламса.

Пламен створи

локву пепела.

Данас запалих Снешка Белиц́а

и гледах га како лети ка небу;

само два камена ока падоше на земљу.

Запалих и океан

који још увијек гори

као уље у старој лампи.

Ко каже да се вода не може запалити?

Ко каже да вода не гори?

Откуда онда трагови опекотина

 испод мојих очију?

Стравинском

Не памтим дан кад смо се срели.

Могао је бити неки четвртак.

Могло је бити оно несвакидашње

свакодневно доба.

Доба када се дијеле дан и ноћ.

Некад се у сновидјењу учини да се срећу.

Некад пак да се растају.

Тмина надјачава. Назовимо је - ноћ.

Те ноћи, у рецимо четвртак,

срела сам те.

Нисам знала како изгледаш,

ни да носиш округле наочаре.

Шта ће уопште пијанисти додатне очи?

Музика се не да видом сагледати.

Нити без ње душа спознати.

Додиривао си моју душу

нотним ђерданима.

Упловљавао си у најтање поре мог срца

напуклог као кора зрелог нара.

Као своју Коко, музу неукротиву,

гледао си ме некад.

Пожуда у очима била је само бег.

Од чега, питаш се?

Понекад се бежи ка нечем.

Име ти је од страве саткано,

дуса ти је жалом ишибана.

Ријетко шта може да разгали душу,

да ни не осјетиш.

Као када се буди нада о новом прољећу

у сред ове хладне јесени.

Саксофониста

Усне додирују трску

као повјетарац

пољупце шаљу сапунасте.

Ноте

те сладуњаве ноте џеза

као балончићи

тек рођени

из окова лименог полећу

и сваки лет као да је први.

Балончићи

по увојцима мојим падају као иње

цакле се, смију се

као да знају да не умиру

сливају се по мом врату

добујући нечујно

као прсти жедни љубави

љубећи њедра

и младеже, те враголасте путоказе.

Тихо, да не ремете уснулост

лагано, да упамте пут.

Тад душа моја

удаљена и одсутна

свираћу вјештом

поклони дах

и прсти нађоше пут

до свилене косе на врату

у мени све прасну

и из дна душе разлисе се нити.

Као балончићи,

у етар.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: