детаљ слике: КРК Арт дизајн

Какву моћ има цвијеће

Имам мало куче које уз мене покушава да осмисли себи живот. У нашем дружењу, посматрам његову природу, шта воли, шта не воли. Нисмо ми људи и животиње далеко. Мој пас воли дјецу и воли да се игра лоптом, воли да посматра околину и има неки израз чуђења кад наиђе на загонетке. Воли сусрете и много се радује њима, без разлике, кога год да сретне. Још много штошта бих могао набројати да воли.

Можда ја то олако примјећујем код свог љубимца, јер сам и на људе одувијек гледао с радошћу и весели ме кад видим да су расположени, да воле и да су спремни да дијеле радост са другима. Цвијеће је симбол у природи који упућује на такво стање.

Сјећам се кад сам био дијете, питао сам баку да ли је сјало сунце за вријеме рата и да ли је Хитлер у својој кући и око куће имао цвијеће, тулипане под стрехом. Питао сам је да ли зли људи имају маму и тату. Нисам могао у својој малој глави да повежем неке ствари, појмове и догађаје. Бака се плашила за мене због тих мојих размишљања и није баш вољела да се за свашта интересујем.

Сјећам се кад сам ишао у први разред и био учитељици рођендан, негдје с прољећа. Дјеца се такмичила ко ће шта да јој поклони и добила је највише хемијских оловака, неких биљежница са кожним корицама, торби и још много којечега што су родитељи изабрали, а не сама дјеца. Моји код куће нису ни знали да јој је рођендан. Идући до школе, намјерно сам изостао иза ђака. Пјешачили смо четири километра, па сам имао прилике да заостанем. Знао сам гдје расту најбоље љубичице, па свратих и набрах много, једва сам обухватао објеручке. Завијем их у новински папир и тако право пред учитељицу. Нисам ја знао да честитам баш онако како то треба, само сам рекао: „Вама за рођендан!“ Окренуо се и отишао на своје мјесто. Није ме успјела ни помазити. Посматрајући њено усхићење због превеликог броја поклона, учинило ми се да моје љубичице нису оставиле никакав утисак на њу; стајале су скрајнуте и онако расуте по столу на оном новинском папиру и гризле моју душу: зашто сам их убрао кад нису исказале ни трунку моје љубави према вољеној учитељици?

Тај школски час се завршио у рођенданском расположењу читавог разреда, само сам ја био одсутан, са неким осјећајем кривице и закључком да никад не треба поклањати шумско цвијеће учитељици за рођендан. Једва сам чекао да зазвони и да се прекине та досадна церемонија. Чим је зазвонило, сва дјеца су полетјела према вратима, а учитељица је сакупљала своје поклоне да их понесе у зборницу.

Остао сам посљедњи и нађосмо се на трен сами у разреду. Позва ме да јој помогнем. Пришао сам столу, а она ме је са неком топлом пажњом погледала директно у очи, помазила ме по глави и захвалила ми се ријечима: „Од тебе сам добила најљепши и најдражи поклон. Хвала ти!“

Нешто ме је у том тренутку стегло око срца. Не знам, да ли је то била радост? Чини ми се да јесте. Тих дана, те љубичице су мирисале у зборници и сви наставници им се дивили, а моје срце поигравало од среће. Ето, какву моћ има цвијеће!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: