детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШТЕНЕ

У том брлогу, између дебелих храстових дасака, на меком сијену, кучка је оштенила шест штенаца. Пет је било идентичних.
Сви су били као пресликани. Мекана, дуга длака, ногице са бијелом шаром од врха шапе до кољена. Црни, гарави, једино им је врх десног ува и реп имао још по неку бијелу длаку, нешто од оца, нешто од мајке. Аристократија у псећем свијету.
О, како су се пресијавали на прољетном сунцу, још како су се ширили и оштрили своје нејаке зубиће на огради, трулим даскама или слабашној трави.

Међу њих пет, он шести.
Погрешан број, погрешан штенац.

Сив као вук, крупан, истакнут, снажан...али омрзнут!
У првом мјесецу старости завијао је кад би осјетио вукове. Здраве ограде је прогризао и до пуцања затезао ланац, свјестан да је другачији и да мора преживјети.
Јачи, способнији, куражнији, спремнији у сваком погледу, али авај...
У свијету паса, у свијету људи, иста су правила. Ако си другачији - омражен си!

Газда није желио да му легло штети једна џукела, те је одлучио да га убију.
Газдинско није да прља руке, чак ни пса да носи на души. Тај задатак је повјерио Багавом. Багави је знао како се то ради.
Сјекиром или пушком, зависно колико је кер слаб. Некада и голим рукама, заврне главу а пуцање вратних пршљенова наговјештава смрт, и са сваким сљедећим пуцњем псима се гасио живот.
Овог пута је напунио пушку и повео га у долину.
Шта је Багавом убити једно псето?! - помишљао је водећи га на кратком ланцу.
Пустио га је са ланца, никада није убијао свезаног.
Витешки или нешто друго, али опет је желио дубоко у себи да тај посљедњи моменат кер има осјећај да је слободан.
Слободан до тренутка када му врела сачма покида кожу, ребра, и у парампарчад растргне срце, јетру и друге органе.
Као и увијек и овај пут је мирно запео ороз, наслонио сачмарицу на лијеву руку, а десном је чврсто ухватио за окидач.
Десет метара, савршена даљина за убиство једног кера.
Десет метара, савршена близина за убиство савјести.
Једном, двапут; пушка је слагала!

Од неког несхватљивог страха или због нагона за преживљавањем, наћулио је уши, бијесно зарежао пут Багавог и стуштио се у шуму.
Сретали су га ловци у лову, никад није у чопору, нема легло и сам је.
Одбија им ловину, гони на другу страну.
Није са вуковима, не дави овце.
Али режи, режи горе него иједан вук.
Он завија и чека.
Он не чека Багавог у неком кланцу или да му, кад приспе чувајући стоку, прекине душник оштрим очњацима.
Не, он чека газду!
Он завија на више и јаче.
Он не тражи газду да га удави као вук малено јагње, он њега страши.
Јер, све се заборавља сем страха, страх од одбаченог је највећи и вјечно остаје.
Страх влада и страхом се влада!

Да зна да прича као што не зна, рекао би:
"Јесте ли ме осудили на смрт само зато што нисам као ви?"!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: