детаљ слике: КРК Арт дизајн

Исјечак из романа ... Девет грама душе, Татјане Врећо 

Воз нас је носио преко широких поља на чијим су се рубовима преливали шумовити бријегови. Хук вјетра ме дозва и ја спустих прозор купеа. Путовање као да ми је протицало у неком бунилу, одумрлог тијела и душе чије је промрзлине гријала њена топла рука, њени танки прсти којима је стискала моје, све вријеме овог нашег бијега. 

Хладан ваздух ме бритко ошину по лицу. Загледах се у даљину и, као да преко тих далеких брда, кроз измаглицу зоре, до мене дојездише слике. 

Видим мајку како уплакана стоји на кућном прагу док је моја браћа грле, кријући тугу, и одлучношћу лица ми говоре да су они стасали, да се не бринем, да ће они бринути о њој... Видим нашу кућу како лебди у врху сокака, како је грле борови Забране и како је ките приљубљене главе заљубљених голубова... Видим наш сокак како весело лелуја док га начичкани кућерци, стиснути и срећни грију својим тијелима... Видим један обичан дан како мирно промиче нашом варошицом умивен златастим зрацима ужарене лопте што лагано креће у освајање плаветнила... Видим један живот који је могао бити мој, огрнут тихом, срећном свакодневицом... 

Нека топлина ми опрљи ожиљак и слана суза склизну ми низ образ. Тргнух се и жустро обрисах доказ своје слабости. Увукох главу у унутрашњост купеа и затворих прозор. Спустих се полако поред Секе, настојећи да не реметин њен сан. 

И прије него задњи комадић земље за коју сам се борио, за коју сам био спреман да умрем, замаче из видокруга, загледах се у њено анђеоско, уснуло лице, љубећи погледом њене расуте увојке, знајући да су она и дијете које носи у утроби, од сада па занавијек, моје уточиште, моја лука, моје одмориште... Моја Забрана утонула у зеленило борова... Моја модрина Дрине и Ћехотине... Моја Зеленгора по чијим бријеговитим пашњацима језди фрула пастира и трепере звона просутих стада... Да су њих двоје мој дом, мој сокак, моја калдрма, моја чаршија... Да су ми моје небо и моја земља... Моја једна и једина домовина. 

*****

Поред старе зграде жандармерије, застадох ослушкујући. Иза камених зидина чује се плех музика, војни оркестар увјежбава тактове неке корачнице, подсјећајући ме да ће ускоро прослава поводом ослобођења града. 

Преко пута, три старе бараке њишу се у такту музике, док раздрагани д‌јечји гласови из заједничког дворишта весело ремете тај ритам. Радосну цику повремено пресијеца тупо ударање сјекире о дрво, звук што ми говори да се велики облутак распада под налетом челика, претварајући га у танке комаде спремне за потпалу. 

Некада су ту живјеле жандармеријске породице, па се то насеље скврчено и оронуло и дан-данас зове „Жандарм махала”, иако су се ту сад угнијездили неки нови становници, углавном сироте жене и д‌јеца чији су мужеви, очеви, браћа изгинули у овом рату, и који пронађоше склониште и сигурност у овим накривљеним, старошћу изглоданим зидовима. 

Тај звук кад се сусретну оштро сјечиво сјекире и тврда буковина, ми јекну препознавањем и ја скренух поглед према задњој бараци у низу, чији дуги, трошни зид као да ми се примаче, као да кроз њега доплива топлота и изрони Миленијин лик. 

Одавно о њој нисам размишљао... 

Нас двоје имамо заједничку тајну коју сам закопао дубоко у себи и као да више и није тајна, прекривена прахом прошлости, чини ми се да то што се збило у том кућерку никада се и није десило, да је изблиједило под налетом времена и постало плод моје маште. 

Миленију сам виђао свако јутро, била је лице које је као биљег лебдило кроз овај, калдрмом посути пут, и као и ове зидине бивше жандармерије што штрче у небеса, чврсте и каменом обложене, то лице заносно и лијепо, чинило је средиште овог дијела вароши, без ког би овај друм био пуст и празан, а наша чаршија ускраћена за приче о њој, изговорене шапатом. 

Вјероватно сваки град има своју Миленију и сокак чувен по кућерку у коме живи њихова Миленија. Тако је и Горњи друм био обиљежен њеним именом. Жене су га изговарале са- жаљиво, подозриво, гадљиво, тихо да не чују д‌јеца за ту сиротицу, развратницу и курву, а мушкарци похотно, раскалашно, хвалисаво и пожудно, али само кад су у мушком друштву и при пићу. 

Миленијина судбина је била као и судбина многих других, али њој Бог даде љепоту као терет, а не као дар, и она под тим теретом поклекну, сроза се у кал. 

Њен отац, пијаница, више је проводио времена у Хану него код куће и све што би зарадио надничењем код трго- ваца, трошио би на банчење, остављајући своју сироту д‌јецу и жену више гладне него сите. 

Миленија је била најстарија кћи, заностна љепотица, раскалашних облина које су мамиле похотне погледе мушкадије када би својим лелујавим кораком пржила калдрму. 

Радила је по кућама, чистила за корицу хљеба, срећна ако би својим радом могла да помогне мајци да нахрани ситна уста, која су се множила из године у годину, док више мајчина утроба није пресахла и престала да прима сјеме за клијање новог живота. 

А онда је дошао рат и од болести, глади и немаштине, једна по једна уста из тог тужног дома су престајала да дишу, остављајући Миленију и двије сестре саме на овом свијету, тјерајући је да се бори за њих користећи своје тијело, нудећи га као робу без стида и срама. 

Кажу да је све почело када ју је један кршан, наочит жан- дарм, завео својом слаткорјечивошћу, причајући о њиховом заједничком животу. Вјерујући да је он тај који ће је спасити од биједе, предала му се свим својим бићем, наивношћу ки- тећи љубав и окупана тим најљепшим таласима срца, вјеровала да је он јунак којег је читавог живот чекала. 

Када јој се стомак заоблио, изабраник њеног срца је до- био прекоманду негд‌је у срцу Босне, у истој овакој касаби као што је и ова наша у којој је службовао, и тјеран наредбом покупио је своје прње, уљуљкујући је лажном надом да ће доћи по њу чим се смјести. 

Нестао је остављајући је осрамоћену, препуштену ого- варањима чаршије, на милост и немилост оцу, чији је мозак увијек бије замућен ракијом и који је свако своје пијанство завршавао батинајући је, јер му је окаљала образ. Више је спавала на веранди, у модрицама, него под сувим кровом. Њено тијело није издржало и одбацило је живот који је носила, претварајући д‌јевојачко срце у камен испуњен мржњом и осветом према цијелом мушком роду. 

Своје разочарање је хранила завођењем виђењијих људи у граду, довољно богатим да могу да је издржавају, нудила своје тијело у замјену за сигурност коју јој је доносио новац. Тако је њена љепота добила сврху, њена душа само повремени мир, а чаршија куртизану о којој су се испредале приче, чинећи је женом од које су зазирали и којој су се дивили, женом без чијег постојања би овај комадић свијета, ова чаршија, била биједна и учмала, прекривена досадом и животарењем. 

Причало се да је један капетан годинама био њен љубавник и који је, да би је посјећивао под окриљем мрака, јер су га код куће чекали жена и д‌јеца, захваљујући свом чину, издејствовао да добије кров над главом у једној од тих жалобних барака, помажући и себи и њој, склањајући је од очевог свакодневног гњева. 

А када су јој остале само двије сестре, пригрлила их је сестринском љубављу, помажући им да имају бољи живот него што је био њен, да се школују и да тако добију прилику да не зависе ни од кога, да раде учећи д‌јецу, посао вриједан поштовања. 

Између барака од друма пружале су се као нити, три стазе према заједничком унутрашњем дворишту из ког се равномјерно, у истим размацима, ударање метала о дрво, тупо забадало у моју свијест, скидајући копрену заборава, носећи ме у један други дан, у неко друго вријеме када су моје седамнаестогодишње руке притекле у помоћ тој жени, када сам се понудио да јој нацијепам дрва за огријев, вид‌јевши је како се мучи да пресјече један трупац, широк и чворноват, заинаћен да се не разломи под сјечивом сјекире коју је држала у руци. 

Било је прошло више од пола дана, баш као и сад, и ни данас ми није јасно зашто сам са Доњег друма кренуо кроз то двориште према кући. Било је и других насеља која су лежала између два друма, али ово ми се ваљда тад причинило најбоље за скраћивање пута. 

Заустављен упорним ударцима, који су без мушке снаге млако падали на буковину, пришао сам и понудио помоћ. Осмијехом ми је захвалила, пружајући ми сјечиво. Моја набујала снага је већ првим замахом начела трупац расцијепивши га до пола. Стајала је неколико корака од мене и могао сам да крајичком ока видим њене набујале груди које су се њихале, отимале изрезу блузе, податно се нудећи погледу, док се сагињала да накупи у нарамак већ исјечене цјепанице. 

Нека ватра ме је шибнула преко образа од те свиленкасте коже, од тог набујалог попрсја, тјерајући ме да се постиђен окренем на другу страну и да још жешће ударим у дрво. За- 

мућеног ума, учинило ми се да је велики трупац цвилио и кидао се, да су комади падали око мене и прије него што бих замахнуо. Кад заврших, без ријечи јој пружих сјекиру у намјери да кренем даље. Осмјехнула се и умјесто за дршку сјечива ухватила ме је за руку: 

„Свака част, заслужио си да те почастим соком, имам одличан од дрењка. Дођи.” 

И, као да је то нешто најнормалније, нешто што радим сваки дан, пустих је да ме поведе у кућу. Данас се више и не сјећам како је изгледао тај убоги собичак, али мирис њене коже помијешан са укусом сока који ми је пружила и који сам испио надушак, је остао као печат тог сусрета. 

Гледала ме је радознало, пребирала по мом зајапуреном лицу, па пустила да јој поглед склизне низ мој врат, рамена и руке, које су држале празну чашу. 

„Ти си Богданов мали”, више као потврда него питање звучале су њене ријечи. 

Нијемо сам климнуо главом. 

Наставила је да ме одмјерава у тишини, спуштајући руку на моје раме: 

„Богами си порастао. Од д‌јечака ког сам виђала испред очеве ти радионице постао си лијеп младић. Једва те познадох.” Без журбе клизну руком дуж моје и узе ми чашу из руке. „А имаш ли д‌јевојку?”, смјешак јој заблиста на лицу претварајући га у лице анђеоске љепоте.
Разрогачених очију пиљио сам у њу немоћан да одговорим. Као омађијан гутао сам ту порцеланску кожу, тај прћасти нос и те сочне усне. Покушавао сам да јој одредим године, њено лице д‌јевојчице и то тијело, једро и обло, тијело жене ме је спрјечавало у томе. 

„Чуј мене шта питам... па такав љепотан сигурно има туце д‌јевојака”, поглед јој је заискрио ђаволским сјајем, „али сигурно ниси никад имао неку од њих, видим ти то у очима.” 

Као да и не чујем и не видим, изгубљено сам стајао ослушкујући само своје тијело, свјестан да се буди, свјестан да га дражи тај поглед, весео и заводљив, поглед вјештице који ме својом магијом тјера да ми грло пресахне, а ја покушавам да га пљувачком залијем, бојећи се да се не види како њене чари д‌јелују на мене. 

„Знаш, ја сам само десет година старија од тебе”, као да ми чита мисли, рече и закикота се узбудљиво и изазивачки. 

Узе моју руку и спусти је на лијеву дојку: 

„Чујеш како ми срце куца. Приђи, научићу те да се љубиш па ће све д‌јевојке да луде за тобом. Заслужио си, јер мени нико никад не помаже, а да нешто не тражи заузврат, а ти си се показао као прави каваљер и због твоје искрене доброте заслужио си награду”, полако ми обујми шакама лице и примаче га свом, насмијешеном, оивиченом њежношћу. 

Пољубац је био све друго, само не њежан. Њене пуне, набрекле страшћу усне ме претворише у вулкан, лава пожуде по први пут покуља кроз мене и ја јој узвратих без стида. Љубећи ме, гурајући свој језик у процјеп мојих усана, тјерала ме је да је пратим, корак по корак према соби, водила ме уздрхталог под налетом њених сокова... упијао сам њену пљувачку... гутао њено месо... и као у бунилу пустио да ме скине, да истражи моје тијело, будећи моју мушкост. 

Прогутао ме је талас жеље док ме је водила непознатим путем, отварајући своје тијело, нудећи ми се, усмјеравајући ме, учећи ме. Био је то сусрет двије ватре, два огња што се 

стопише у један; два тијела која су се у снажном ритму пратила доживљавајући истовремено врхунац, ерупцију. 

Остао сам у њеном загрљају све до ноћи, несвјестан времена које протиче, миришући њену глатку кожу, истражујући њене облине које су ме гушиле страшћу, превоје који су ме мамили да их дотичем, да их милујем, који су ме призивали у своје тајне одаје изнова и изнова. 

Искрао сам се под окриљем мрака из њеног загрљаја, шуњајући се као лопов уз зидове стиснутих кућа, усхићен и престрављен доживљеним, ослушкивао сам кораке случајних пролазника, стално се осврћући и буљећи у таму док ми је зујало у ушима и срце у лудом ритму тутњало, бојећи се да икога сретнем и да моја тајна буде откривена мојим лицем, које је пламитило од њених пољубаца. 

Послије сам даним заобилазио Горњи друм, ишао околним путем до очеве радње, стрепећи да је случајно не сретнем, док су ми ноћи биле препуне њеног лика; њена црна расута коса ми је шибала снове, њене путене груди и бедра су ми свјетлиле зоре, а њене усне ми говориле добро јутро. Страх од ње и чежња за њом су ме ломили цијело љето. 

А онда је у мој свијет уронила Ружица и својом тихом љубављу смирила моје распламсано тијело, водећи ме кроз питка, њежна осјећања и као најљепша милозвучна музика што својим тактовима претвара стварност у чаролију, поробљавајући душу и тијело, носећи их кроз простор и дижући их под облаке да лебде, Ружичино срце је однијело моје мисли од Миленије; пустио сам да потоне у згариште прошлости и да је прекрије пепео заборава. 

Једног пијачног јутра журио сам са оцем до вуновлачаре, одавно више нисам избјегавао пут који ме је водио поред Миленијине махале, када је изронила пред нас, бујна и лијепа, заноснија него што ми је остала у сјећању. Дугу вретенасту косу смјерно је везала у плетеницу која се спуштала низ десно раме и досезала до њене бујне дојке. Изненађено сам гледао у до грла закопчану блузу и дугу сукњу која није могла својом пристојношћу прикрити облине тог замамног тијела. Мирно нас је поздравила и застала. Срце ми је дивљачки тукло када се, не гледајући у мене, обратила мом оцу: 

„Богами, Богдане, алал вјера, у каквог стаситог младића се претворио овај твој мали.” 

Отац, помало збуњен, помало поносан, само климну главом. Њене очи пређоше са очевог лица на мене и усне јој се разлише у осмјех вриједан умирања:

„Снажан и паметан на оца, а лијеп и добар на мајку”, лагано подиже руку и склони ми, као малом д‌јетету, прамен са чела. 

Климну главом и крену низ улицу, остављајући нас смушене и нијеме. Отац погледа за њом, па испитивачки осмотри моје лице. Шта је видио на њему никад ми није рекао, али кад уђосмо у радионицу и закорачисмо у дио у коме је он проводио највише времена, водећи своје књиге и надгледајући рад у овом запареном простору, извади двије чаше и флашу са ракијом, насу нам ту златкасту текућину и пружи ми, по први пут у животу, чашу са алкохолом. Збуњен прихватих пружену чашу, прсти побијелише од грчевитог стиска хладног стакла. 

„Изгледа да си ушао у свијет одраслих”, рече смирено, без осуде, без чуђења. 

Куцну се са мном и искапи своје пиће надушак. Слиједих његов примјер, срећан што не морам ништа да кажем. По први пут смо стајали један наспрам другог, не као син и отац, него као мушкарац наспрам мушкарца. 

*****

Несаница ме опет походи. 

Изронила је пакосна, разметљиво се ширећи, надимајући своја огромна прса, показујући ми да јој не могу ништа, да се узалуд трудим, склапајући очи и дишући дубоко, да је отјерам. Силна у својој упорности, свјесна своје снаге, дрмусала ме је, кидала, ломила поспаност на парампарчад, чинећи ме махнитим, немоћним, па немајући куд, разрогачених очију од бдијења, изнурен и уморан, дочеках зору. 

Сламала ме је сатима, смрзнувши ми разум, здробивши сву моју разборитост једним ударцем. Џабе сам секопрцао цијелу ноћ, бранећи ту разборитост, гурајући је дубље под мождану кору, као што сам то чинио као д‌јечак када бих, у жељи да заштитим најдраже предмете за игру, сакривао их под ћилим. Била је то д‌јечачка навика да скривам ситне драгоцјености под шарене нити вунене простирке, вјешто исткане мајчином руком, мислећи да су ту на сигурном, а онда заборављајући на њих, једним ударцем стопала у трку; једним незграпним кораком сам их преламао, остављајући расуте комадиће по поду, губећи те драгоцјености заувјек својом брзоплетошћу и несмотреношћу. Сада сам гурао разборитост дубоко под кожу, у нади да је на сигурном, али ова несаница, као мој д‌јечачки, незграпан корак, опасна и превртљива, мрвила је и посљедње комадиће разума у неповрат. 

Цијела ноћ се претворила у расправу са самим собом, послије њеног одласка. Био је довољан само један њен осмијех и да бедеми равнодушности којима сам сеопасао оне ноћи у њеном дому, када сам осјетио сокњених усана и када је устукнула пред мојим пољупцем, падну као кула од карата. Мјесеци потрошени у лијечењу срца, као да су само закорили његове ране, не младећи му кожу, чекајући тренутак када ће поново попуцати и прокрварити. 

И ево, поново крв цури из њега, носећи пламен луде жудње кроз све жиле, ломећи ми тијело својом ватром. Измучен и уморан, једва дочеках зору и пред прве пијетлове искрадох се из куће гоњен надом да ће оштар ваздух свитања одагнати узбурканост душе. 

О роману „Девет грама душе“ – Горан Максимовић

Суштинска романескна идеја да ништа није тако осјетљиво и тако рањиво, а опет тако суптилно и префињено, као људска душа, упућује нас на сазнање да је сваки "грам" људске душе простор за непрестано преиспитивање и самоанализу. Када је то преиспитивање остварено кроз љубавни заплет, који је сам по себи метафизичка тајна, те кроз један драматичан историјски тренутак, онда је јасно кроз какав сложени свијет емоција, идеја и сазнања пролазимо читајући текст овог рукописа.

Динамични свијет збивања који се прелама кроз доживљаје, емоције, сазнајни и доживљајни свијет главних јунака, отвара у роману Девет грама душе читав низ веома сложених питања која се тичу људског живота и постојања, која се тичу снаге истинске љубави, права да се боримо за такву љубав, али и трагичне људске потребе за наметањем идеолошких принципа, као и чињења зла због слијепог вјеровања у те принципе, али упркос свему и неуништиве димензије људскости која је опстајала у човјековој души без обзира на све историјске несреће и страдања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: