 | Данијела Милић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
* * *
Барка је чекала у марини
у једном лучком граду на крају свијета,
чекала ме да се вратим
да би ме поново некуд одвела.
Ал’ кад човјек једном крене
После све мање размишља о реду возне
и успутнм станицама.
Важније постаје лутање од стизања
Негдје.
Барка ме чекала
сама.
Када коначно дођох
барка се одавно већ
претворила бјеше у бундеву
и плуташе пучином.
бродски мишеви су јурили у Круг.
Ја се умјесто у мачку
претворих у мноштво мрвица хлеба
и расух се по бетону марине.
Ако јуче никада не дође
Немој ме чекати у башти дворца
давно заборављеног краља.
Немој ме чекати да одрастем
у тих хитрих пар корака
низ степенице гимназије.
Немој ме звати принцезом
пјесковитог царства.
Ако јуче никада не дође
нећеш ни знати
да никада нисам ни ја дошла.
Ако јуче никада не дође
одлазак ће бољети само мене
а ти чекај неко “сјутра”.
Талас и стијена
(Вама, Серојжа)
Захуктавши из даљине модре
пјенући се као сапуница
дошао је враголасти талас
до стијене бисернога лица.
Од жеге јој испуцалу кожу
миловаше талас уздрхтало
спираше со са рана њених
док је сунце к западу хитало.
Тај тренутак трајао је вјечно
силно талас заволио стијену
к’о сто галеб своје море воли
к’о сто човјек воли једну жену.
Завоље и стијена њега
омекша јој срце од камена
жељела је да се вјечно споје
ал’ даљина мамила је њега.
Ка пучини отплови њен талас
вјетар га све даље тјераше
погледом пратише га стијена
а очи јој сузом заблисташе.
Питаше галеб стијену
Како знадеш друго мила
Да баш испод мене
Није талас о ком си снила?
Сваки талас дође, прође
Додирне те па продужи,
Како знадеш стијено мила
Кој је онај за ким жудис ?
За друге и не хајес
и никоме срце недаш
већ га чекаш усидрено
у даљину крадом гледаш.
Зар још мислиш да ће доћи
с неком буром или плимом
па га чекаш непомична
и другујеш са тишином.
Одговара стијена модра
Да л’ ти познаш друже мили
сунца одсјај из даљине
у гнијезду птице твоје кад зацвили?
Да л’ осјећаш вјетра додир
кад ти перје заголица
познајеш ли у свом мору
одраз свога бијелог лица?
Тако и ја препознајем
једне топле меке руке
један додир, један шапат
мог таласа милозвуке.
Само једном срце воли
па и моје каменито
само једног оно чека
јер доћи ће - вјеруј у то.
Слушај хук те модрине
док се маестрал снено њише
то талас из даљине
својој стијени пјесму пише.
