детаљ слике: КРК Арт дизајн

Година 1666. и почетак 1667.

СУЖЊИ  БОСФОРА

Кроз гатре малог уског прозора, сав видик завршава се само на супротном зиду. Удаљен је тек неколико метара, само преко канала, или бучног потока који углављен међу зидовима и стијењем, некад слабије, некад јаче, али поваздан одјекује.

Није то више ни поток. Можда је био негдје горе у вишим предјелима, у брдима, али овдје у густом насељу, између градских зидина, претворио се у ток свега и свачега. За вријеме јаче кише и боже помози, али за сувог времена, од смрада се не може живјети.

 Кроз узани прозор не види се ни ток воде, ни небо. Тек само једна тачка неба, када се сагне и из предњег доњег лијевог угла погледа у онај тамо супротни. Јер није то прозор већ рупа кроз коју се ни човјек не може провући, а остављена је у зиду дебелом толико да га ни раширеним рукама не можеш обухватити. Кроз ту једну тачку примиећује се да је супротни зид мало накошен, као подножје тврђаве.

Гледа Стојан малог врапца, што сваког дана предвече долази на тај прозор и оглашава се с друге стране гатре. Ту сваки пут нађе по неколико мрвица хљеба, што му Стојан остави, и усласт их покупи. Након тога се задовољно стресе, окрене у круг, провјери имали још која мрвца, зацвркуће, као да се захвали и одлети.

Врабац је једина веза са спољним свијетом. То мало крилато и слободно створење треба видјети, јер оно доноси наду, подсјећа да живот постоји. Да није још те птице, у овом мемљивом мрачном подруму, поред несносних пацова и мрзовољних бића на двије ноге, заборавило би се да икакав живот постоји.

Овако, за вријеме јаке кише, као сада, може се примаћи прозору и удахнути јаче, јер бујица брже односи, и киша више испира смрад. Тада се врабац може видјети изближе. Једино биће које не чини зло, већ живи обично, природно, на моменте чак и раздрагано. Не спутавају га зидине. Дође он и када ништа нема покупити. Обиђе, јави се као да поздрави и опет одлети.

Тај тренутак Стојан чека као поклон у кишном отуђеном предвечерју, у мемљивој самици. Чека као неку наду у безнађу, као оног чудног дана јулског, када први пут након мјесец дана заспа, сједћи на поду у сатрвеном предвечерју. Да ли је и тада уопште заспао, или му се само учинило, ни данас није сигуран. Само зна да је однекуд дошао глас. Да ли је то био можда чак његов глас, или можда ничији, можда само у мислима. Остадоше само ријечи чудне: „Сваки народ заблиста када му је срце најјаче, а душа најсвјетлија, кад се невоља смрачи, а душманин поцрни. Оно што је битно видљиво је само срцем“... Онда је сједио поред бистрог врела и више није био жедан. Мало подаље, на ливади су се играли коњи врани, разиграни. Око њега сва омладина из родног краја, радује се сунчаном дану. Игра је свуда, гдје год погледаш око врела, обалом Зрмање и свуд около широм Жегара... Све се одвија као у некој представи, али само за њега. Наједном се трже, снажно као никад, потпуно устаде. Више пута је опипавао себе, па камење зида, да би се увјерио шта је ту стварно, а шта није. Једва је разбистрио кошмар, али од тада се много шта мијењало у њему. Нада га више није напуштала, већ га је јачала сваким даном више.

Данас је Преображење, колико је успијевао да разабере дане помијешане. Нека се бар нешто мијења у овом врућем и бескрајном љету. Макар киша да спере ово зло што и дах отима.

А и овако како је, повољније је кудикамо него оно љетос. А тек први дани, прољетос. Првих дана по доласку у подруме Стамбола, окови нису ни силазили с ногу. Сваког дана је падала киша, а њих двојицу би свакодневно износили у неком кавезу од укованих дрвених облица и  на раскрсници остављали да кисну. Уз све, пролазници су их гађали свим и свачим, искаљивали се на њима као на најмрскијим непријатељима, пљували их. Трајало је тако читав први мјесец дана.

Другог мјесеца су стално износили мртве и изнемогле сужње из подрумских просторија, док су их други кроз решетке дозивали вапијећим повицима: - Воде, воде! Од самог призора леди се крв у жилама, а од смрада људи се онесвјешћују. Бичеви свакодневно парају кожу, ту једину врећу што још на окупу држи кости сужњева, живих лешева.

Били су то дани када свака нада блиједи, када чувари сваким потезом сопствени морал дижу, а сужањски руше. Многи заточени су полудјели. Можда су најсрећнији били они најслабашнији, јер су се први испростили мука. Свакако је у мукама мријети, само је питање када, ионако ту ни живот самилости нема, сваки дан те подсјећа на судњи.

Из ових одаја и подрума више се не излази. Нема повратка. Ко једном овдје закорачи, закорачио је за сва времена. Као у гробницу. Свакако је под земљом. Ни сунца ни мјесеца. Једино свјетло што каткад сине је пригушена жижа на фењеру онога што разноси сплачине. Између тога само још сијевају и промичу буљаве очи пацова, што сваким наиласком изнова мисле да ту имају шта наћи.

Из свег тог незамисливог зла, однекуд добауља и помисао: Константине, царе наде, сиње море и Босфоре, шта ли ти од града раде, што невини народ море?...

Тек што врабац одлепрша, његов посматрач одахну два-три пута, као да ће му бити лакше, као да ће се одморити. Бар да има на чему. Сједио је на голом каменом поду леђима ослоњен на зид и гледао рањаве руке. Неколико рана по длановима никако да зарасту. Како ће и зарасти када се свакодневно повређују изнова. Раздиру се сталним теретом, а увече их нема чиме ни опрати ни превити. Најгора је раздеротина на лијевом длану. Оне громаде оштрог камења бијаху најгоре. Већ мјесец дана вуку се ране, откад припремаше зидање. А ђаво зна одакле довукоше онолико камење. Све онако крупно, морало се пренијети ручно. Доваљати, дотумбати, кроз узак пролаз до зида. Све само робље тегли и пада. На једног од њих врати се камен. Не могаше га јадан  обдржати, већ му се отисну преко њега и сатра га. Чувари га само дотукоше.

Веле, ионако му се не може помоћи.

Данас је рана на длану поново пукла. Сва је засута брашном, угрудваним тијестом, помијешаним са поздером из вреће. Из свега тога провирују црви.

Бар да је жеђ угасити. И оно мало воде што добије током дана док ради, сланкаста је. Као да је помијешана са морском. Па се уста од ње суше. Све су усне попуцале. Слану воду добија већ мјесец дана. Откада су га задњи пут изводили на испитивање и нудили да промијени вјеру.

Шта би дао само за један гутљај изворске воде са неког врела из Буковице. Понекад сања да се напио, угасио жеђ. Сад је лаган као перо. На ливади је поред Зрмање, хоће да то и провјери, да поскочи, а оно га све заболи. Пробуди се у мраку, на голом камену. Свуд около је све сами хладан, мокар и смрдљив камен. Шта год погледа и додирне, није му наклоњено, хладно је, мркло, одудара.

Једино врабац долази мило. Лијепо га је видјети.

Матију не виђа већ данима, мјесецима. Богзна шта је с њим. У почетку су и дозвољавали да буду заједно, разговарају,  раде. Било је лако док имаш с ким проговорити, док имаш неког свог. Матија је као најрођенији. Чим у њега погледаш, све муке прођу. Како ниједан није пристајао на промјену вјере, раздвојени су и услови су им погоршавани.

На посљедњем саслушању питали су га да им отворено и искрено каже због чега не пристаје. Кажу, „Нећеш имати никаквих посљедица, само да знамо шта ти је разлог“. Нису му дозволили да ћути, нешто је морао рећи. Онда их је питао да ли би они били вољни и радосни да прихвате његову вјеру.

Сви су се смијали, грохотом, из све снаге.

Али, опет се десило нешто добро. Орасположио их је, насмијао. Чак су му рекли да је духовит и да није зао. Ма шта они рекли, стање се неће промијенити, али позитивно је то што је дао одговор и још је унио  расположење, а не љутњу. Није вријеме за пркос. Добро је и то да им је мало отворио очи и навео на размишљање. Шта је то толико важно, а шта неважно и да ли имају стварни разлог да га и даље злостављају и муче.  Нема милости према сужњу, а ни самилости, ко је допао ропства, допао је. Сад је готово и од тиранина освајача не треба очекивати разуман став, нити било шта нормално и позитивно. Понекад је интерес и изнад разума. Сила Бога не моли. Нити се боји гријеха, ни посљедица, јер сила је и узрок и посљедица. Она је и судија и кадија. Сила не треба да се боји ничега.

Осјећа сужањ како власт размишља. Уосталом, ако ништа и не прихвати, нека ринта док не цркне. Па ко би све те ужасне послове обављао да није сужњева. Док трају, трају. Никоме нису битни, као ни онај јадник што га је камен сатрао. Само га одбаце, као издерану поњаву. А док ринта, вишеструку корист доноси, готово за џабе. Шта кошта једна чинија чорбе од јуче или прекјуче, која се укиселила чекајући међу помијама. Од тих се јадних заробљеника убире велика корист. Због тога се и осваја и заробљава. То интерес тражи, а сила спроводи. Ко се противи таквој користи, непријатељ је и мора да сноси посљедице.

У свему је најважније преживјети и остати при здравој памети, а за све остало нада не умире никад.

Ујутро рано на врата бану стражар и  кратко нареди:

    - Излази!

Када откључа, окрену се низ ходник и рече:

    - Преда мном!

Води, води, или боље речено - гони, између разних затворских ћелија и хапсана. Изађоше из овог дијела утврде и упутише на врата  бараке. Када у једну просторију уђоше, све некако замириса чистоћом. Један средовјечан човјек, са уредно поткресаном, црном брадом, окрену се од прозора и прозбори:

    - Дај да видим ту рану на руци!

Стојан пружи руку, а он се смрче.

    - Ауууу!

Дуго је чистио и испирао рану, а када заврши, обрати се чувару:

    - Са овом раном он три дана не би требао ништа да ради. Је ли јасно?! Једино ако желите да останете без радника. Он ће остати без руке, али и ви без радника.

Стражар га је зачуђено цинички гледао, а онда само кратко и суздржано одговори:

    - Добро, ако ти тако мислиш.

    - Сваки дан ми га доведите на превијање, иначе све оде у хелаћ.

Стражар ћутке изгура Стојана и готово залупи вратима.

Сутрадан га је одвео исти сејмен, истом хећиму.

Након трећег дана и превијања, Стојан осјети да се ситуација битно поправила, барем што се тиче ране. Те дане га нису изводили на рад, већ је остајао у тмурној самици.

Четвртог јутра изгура га исти стражар и поведе, али када дођоше до бараке, скрену устрану и кроз пролаз у подрум сусједне зграде, гдје су га и досад водили на саслушање.

Први коментар испитивача бијаше:

    - Ето, видиш да и нисмо толико лоши.

Стојан је ћутао, не осјећајући потребу да коментарише, након чега испитивач продужи:

    - Знаш ли зашто ти ране превијамо? Знаш ли ти да нам не значиш ништа? Можемо те препустити ситуацији, па како заврши, нек тако заврши. То што ти радиш, може било ко други. Имамо таквих колико хоћеш, пуне подруме. И можемо доводити нових колико хоћемо, чим узмањка, или затреба још. Знадеш ли зашто те превијамо? Не знаш. Очигледно да не знаш... Ево, сад′ ћу ти рећи... Превијамо те, јер и ти си превијао.

Стојан се изненади, али ни једним покретом не показа изненађење.

    - Знамо ми да си и ти превијао. Чак и противнике своје након боја. Много смо о теби чули, у више наврата. Знамо ми твој карактер. Е, зато смо одлучили да овако поступимо. Мислим да не чинимо лоше. А ти ћутиш као заливен.

Наступи кратка пауза у којој је Турчин очекивао да упитани ишта проговори. На крају Стојан ипак упита:

    - Шта очекујете од мене?

    - Да прихватиш вјеру.

    - Како можеш захтијевати да ти приђе неко ко ти ништа не значи?

Турчин је ћутао.

    - Мало прије си ми управо то и доказивао. Зар није превише таквих супротности?

Да не би испало како се њих двојица међусобно испитују и сва прича окренула куд не треба, Турчин усмјери причу:

    - Нудимо ти разуман потез, да се уразумиш и одлучиш, биће ти лакше. Изаћи ћеш из тамнице, изгубиће се статус затвореника, постаћеш слободан војник или радник, наћи ћемо ти већ некакво задужење. Иначе, за овако твоје понашање, ми имамо времена колико хоћеш. Па ко колико издржи. Уразуми се!

    - Како од роба можеш очекивати да ти вјерује? Да ли и ти своме робу можеш вјеровати? Шта би ти тиме добио?

    - Добили бисмо обојица. Ако баш питаш, не бих те више имао за непријатеља.

    - Да ли би ме послије тога сматрао пријатељем?

Турчин се лецну, затим узрујан брзо устаде и силовито лупи шаком о сто.

    - Водите то каурско копиле на рад! То је ионако једина корист од њега.

Сада двојица стражара изгураше Стојана из просторије а испитивач остаде сав узрујан, шетајући око стола. Није имао разлога да овом сужњу опали шамар, а још је морао слушати и његова потпитања, умјесто одговора.  Након два три круга, мало се смири, па се обрати осталој тројици присутних:

    - Видите, смекшаће се он. Биће он мекши од зечијег репа. Може се опирати колико хоће, нема куд. Сам је. Лако му је било док је био уз мноштво својих каура, али ово је нешто друго. Видите, снопу чврсто везаних прутова не можеш готово ништа. Веома су отпорни и јаки. Али када узимаш један по један, лако се ломе. А он је овдје сам-самцат.

Тад се јави један од тројице присутних:

    - Честити кадијо, овај ти се прут не да ни гулити ни савијати, а од сломљенога прута немаш ништа. Можда прије остаримо него што дочекамо његову податност. Опет ти кажем, од сломљеног прута немамо ништа.

    - Видиш, добро збориш. Од сломљеног прута стварно немамо ништа. То је увидио и паша ливањски, па нам је послао и њега и скићено писмо уз њега, у којем лијепо збори: „Као љутог противника најлакше би ми га било уклонити, али када сам мало размислио, шта имам од тога. Нисам хтио ни да се сјетим тога како би његове још више изазвао на себе, како би они таквих изродили још и више. Не! То су безначајне ситнице. Много је важније и корисније да га преобратимо у нашег, па га онда таквог пошљемо на њих исте, највећи ћемо им ударац задати. Ако не пристаје ни на шта, најлакше га је ликвидирати, али знајте да се разумије у много шта и штета га је не искористити. Узмите работу коју хоћете и увјерићете се да може радити за двојицу, тројицу, јер јак је к′о међед.  Размислите још једном и молим вас да учините све како бисмо га окренули против његових. Ово ми је пало на ум као најбоље што бисмо у овом случају могли учинити.“

Када заврши цитат, кадија настави:

    - Морамо дати све од себе да од њега учинимо најкорисније и највредније што се може. Што вријеме више одмиче и нама је боље.  Он ће се све више смарати и попуштати, а будући да је веома јак, и већи ће нам учинак оставити. Ми никакве штете немамо ако и овако траје. Да ли се слажете са мном?

Присутни потврдно климнуше главом.

У међувремену стражари су Стојана одвели право на истовар. Подно високог и широког каменог степеништа стајало је неколико запрежних кола из којих су људи износили огромне вреће кукуруза. У неким врећама су били клипови кукуруза, а у некима окруњено зрно. Износили су те огромне џакове уз степенице и посртали. Понеки су и псовали, па се по говору и псовкама видјело да су из поробљених наших крајева Балкана.

Када Стојан изнесе и спусти прву врећу, тек тада примијети да је поред њега врећу спустио и Матија.

    - Јеси ли жив, Матија?

    - Ето, још жив. Још ме само снага одржава. Памет овдје ничему не служи. Да је имаш не знам колико, не треба ти. Што би је имао више, све би ти било горе.

    - Ово је живот сужња, па мало шта разумно можеш и очекивати. Залудно је.

    - Видим ти завијену руку. Колико си повријеђен?

    - Умало остадох без руке. Надаⁱло се на зло. Гонили су тако, док нису дотјерали до краја. Сваког дана су ми провјеравали границе издржљивости, а све у циљу да  попустим и прихватим што траже. Тако ми је сваког дана од прољетос, откад нас раздвојише и мене овдје довукоше.

    - Ни ја им нисам попустио, а докле ће се издржати, богзна.

Однекуд сијевну бич. Писну кроз зрак, муњевито и као змија обави се око Матијиних леђа. Он јекну, испаде му џак. Док Стојан посеже руком да помогне, опет сијевну бич, дохвати и његова леђа. Кроз подерану кошуљу и огољела омршавјела леђа, шибну бол као испод сабље.

Као ехо, однекуд дрекну глас:

    - Каури би само да причају усред посла! Није им стало ни да ручак зараде! Ово вам је само опомена! Зуцнете ли још једну, ићи ћете на бичевање, али након што све ово сами истоварите. Зато вам је боље да послушате и не призивате белај.

Затим је у врху степеница стао мало устрану и тако се надмено церекао, пуним је плућима уживао у својој надмоћи, дајући савршен примјер свом младом помоћнику. Стојан би га најрадије састасвио с црном земљом, и то свом снагом, али морао се суздржати. Трпљење је највећа врлина једног сужња.

Сљедећег дана њих двојица бијаху у раду заједно, у истој групи. Састав готово истих радника од јуче, са истом двојицом чувара, старијим напраситим и младим, а високим снажним младићем. Сада су сужњи истоварали довезено камење, а потом га превозили и преносили на горњи заравњени зид истог крила тврђаве, испод ког је и онај поток одзвањао. Са зида се видјело пола града и дио залива који се преко низа дрвених мостова губио у измаглици.

Велика зидана зараван на површини крила тврђаве до потока ваљда је требало да буде подлога за нову доградњу. Овдје су се гомилале многе и велике хрпе допремљеног камења. Људи једне групе у бурадима су доносили угашен креч, док је друга група доносила воду. Стојан и Матија бијаху у трећој групи на слагању камена, који су остали доносили. Овога пута су обојица своје руке до лактова замотали неком гњилом поњавом. Пронашли су је  на буњишту. Припремајући се за тако грубе послове, ову су заштиту чували у џеповима. Толико је била драгоцјена, да су је из џепова потезали само у најтежим случајевима, како би што дуже трајала.

Није било веће опасности од тровања ране, јер је још увијек добро превијена. Њих двојица су радили заједно на слагању. Стражари нису бранили личне изборе парова, само се није смјело причати.

Радили су они тако и поподне се већ видио велик учинак. Посвуда, широм заравни било је великих хрпа допремљеног и сложеног камења.

Након одласка млађег стражара на ручак, замијенили су се. Сада је отишао старији, док је други сам мотрио на рад. Остали су у свакој групи по један, дакле, укупно три стражара на двадесетак радника овдје на горњој тераси тврђаве.

У једном тренутку Матијина страна камена испаде из руку, он посрну и не успје измаћи ни руку ни ногу. Закачи му велик камен и једно и друго, и како га нагњечи он нехотице јекну. Млади стражар, који у близини стајао на ивици зида и гледао доље у поток, наједном се окрену и издера:

    - Зар треба да се повриједиш, па да ништа више не можеш радити?! Зар треба да те џаба хранимо, ти проклети, каурине?!

У жељи да се и млади стражар докаже и свима да до знања како све држи под контролом, још трже бич и жестоко опаучи Матију преко леђа. По узору на свога старијег колегу, који га је већ данима подучавао, требало је удијелити свакоме по једну васпитну, да се уједначе и боље слажу. Доби и Стојан истом мјером. Извијали су се од бола и један и други, а он и даље није био задовољан, сматрајући да је потребно обредити још једном. У трену када је поново замахнуо на Матију, Стојан је већ сав киптио од бијеса. Тога тренутка сможе снаге и здравијом руком ухвати бич изнад Матијиних леђа и нагло трже према себи. Стражар се заљуља, на груменчићима камења оклизну, спотаче, вагну у суноврат. Сав избезумљен од изненађења и страха више се није мога зауставити, пропадао је, готово је, нема спаса.

Будући да је омчу великог кожног бича омотао око зглавка руке, врх се омотао и око Стојанове руке. Како стражар замаче за ивицу зида у суновратну провалију помахниталог потока, Стојанова обућа запара по мрвама камења, једва се задржа да и он не полети у суноврат. Колико је Матија успио да и њега дохвати или не, он некако попријечи стопало и закачи за руб посљедњег реда камења на ивици зида. И пад стражара се заустави. Још се само лагано њихао и умиривао отегнутит бич.

Иако се крај бича већ одмотао од Стојанове руке, свеједно, он га је чврсто држао. Сада још поправи положај свог стопала, којим је упирао, а затим провири доље. Унезвијерено и престрављено лице гледало је одоздо без даха и ријечи. Ако је у том тренутку смогао снаге да ишта разабере у својим мислима, могао је схватити да му је живот у рукама овог који га држи. Нико други нема времена да притрчи, нити да припомогне до управо овај на чијим се леђима иживљавао. А сада виси изнад понора дубоког тридесетак метара. И самим додиром каменитог потока, у трену би био мртав.

Да ли су се погледи срели један трен, или два, Стојан се сав згрчи и повуче бич. Ту мало прискочи и Матија, извукоше они Турчина на зид.

Да ли је у несретника надјачавао страх или бијес, није се могло разазнати шта је жешће или горе, док он једном не отчепи и не дрекну:

    - Пас ти матер каурску, тако би ти мени, а!

Муњевито је замахнуо истим бичем, не размишљајући више ни о чему и не знајући да је прорадио и Стојанов нагон за опстанком. Прије него што се у замаху испружила, његову руку дохвати Стојанова. Стеже се око његових прстију, изви их уназад толико да испаде бич. Положај његове руке и бол, извише га и он паде на леђа.

Сав искривљен од бола и зачуђен, унезвијерено је зурио у Стојана, из којег је већ избијао и његов бијес:

    - Доста је више и тебе и твог бича! Само још један корак крочиш ли према мени, летјећеш доље! Овај пут не рачунај на нашу помоћ! Јеси ли ме разумио?!

    - Ха-ха-ха!... А, ха-ха-ха!...

Зачу се громогласан смијех двојице других чувара који су прилазили са друге стране велике терасе, обраћајући се своме стражару, умјесто Стојану:

    - Је л′ ти то сада мораш слушати њега? Све смо видјели, Ниси те раднике морао ударати. Ми ти ништа нисмо могли помоћи. Исувише смо били далеко да бисмо прискочили. Будући да нисмо могли помоћи, прилазили смо полако. Видим да не схваташ због чега. На једној страни ваге имаш вишка снаге, а на другој мањка ти разума. Много је отањио, па отанко и размишљаш. Да смо потрчали, овај каурин би те пустио да паднеш. Морао би ослободити руку да се њоме брани од нас. Никад у своме животу не заборави што ћу ти сада рећи: данас ти је живот спасио овај каурин и његов разум. Требаш да му се захвалиш!

Ове ријечи снажно изненадише обојицу сужњева. И док закратко постајаше, бану и онај други, старији стражар што је овог младог надобудног подучавао. Још док је прилазио, млади стражар му прискочи и саопшти:

    -  Овај виши каурин гурнуо ме је са зида у понор, па се предомислио и ипак ме је извукао. За то се сужњу одмах суди и молим да се то и спроведе.

 Старији стражар није имао намјеру да даље иког ишта пита, само је кратко наредио двојици сужњева:

    - Преда мном!

Низ степенице, па кроз ходнике, право пред кадију, поново.

    - Шта су сада каури учинили? Да чујем! - огласи се кадија, а старији стражар одмах поднесе извјештај, како му је млађи испричао. Кадија покуша да буде смирен:

    - Види, види, још би се они и силили овдје. Оооо, сада ћемо ми да дјелујемо како њима и треба, како и траже. Имате ли ви, каури, шта рећи?

Стојану не оста ништа друго него да проговори:

    - Овај  човјек што вам то исприча, није био присутан, па није ни видио, већ реагује и суди по наговору.

    - Види, види, а шта би ти, паметњаковићу?

    - Било је ту још стражара који су све видјели, ако би хтјели зборити онако како су и видјели. Да ишта друго кажем ионако ми се не би вјеровало.

    - Кемале, зови ми све стражаре са терасе, нека дођу овамо. Судићемо према свим исказима.

Старији стражар оде и за тили час доведе свога помоћника и све остале стражаре, уз коментар:

    - Нашли смо им замјену, док се не врате.

Кадија упитно диже обрве и приупита:

    - Да чујем, шта се малочас дешавало горе на тераси?

У тренутку ћутње, Стојан је тачно знао да од оног истог стражара што је горе онако зборио, зависи много. Но и ако се он не јави, имао је шта рећи и покушати спасавати што се спасити може. Међутим, онај проговори:

    - Честити кадијо, били смо присутни и све смо својим очима гледали. Млади стражар није имао разлога да удара кауре. Док су вриједно радили, испао им је камен и један је јекнуо. Млади стражар је поступио тако као да они причају или забушавају у раду. Ударио је бичем обојицу. Мало му бијаше, пође још да удара. Други каурин ухвати бич и повуче, у намјери да заштити оног до себе, а чувара да опомене. Од замаха бичем, млади се деврија оклизну и преко ивице зида замаче у понор.

Кадија се забезекну:

    - Паде низ зид?!

    - Да, честити кадијо. Сигурно би се нашао у потоку да није било овог истог каурина. Он га је лично задржао и спасио. Управо он, који је изударан. Честити кадијо, ваш син је данас поново рођен. Овај каурин му је поклонио живот. У том часу ми ништа нисмо могли учинити, нити смо смјели потрчати, јер би га Каурин  испустио у припреми да се брани од нас. Није било времена ни за каква објашњења. Све је зависило од овог човјека овдје. Није он ништа скривио, већ је поступао разумно. Вашем сину сам рекао да би требало да му се захвали. Није ме ни погледао. Увијек сам мислио да је једино исправно да судим како сам видио, а ти суди како хоћеш. Толико од мене.

Кадија је гледао у свога сина па у Стојана. Неколико пута их је погледао, а онда прозбори.

    - Идите сви на своје задатке, а тај млади деврија, нека остане!

Када сви изиђоше, кадија се обрати деврији:

    - Сине мој, не морају сви чути сваку нашу ријеч коју прозборимо. Данас си испао незрео. Мислиш да је сваког лако понижавати. Мислиш да су сви фукаре. Фукару није тешко понизити, јер већ и сам себе понижава, док себи дозволи да буде фукара. Лако ти је понизити фукару, али не и човјека. Данас си се увјерио, на ког си се намјерио, ако ли уопште дозволиш себи да ти то буде наук. Тог човјека ћу на свој начин наградити. Јер да не бијаше његовог разума, ја бих тебе сада већ оплакивⁱо.

Кадија ту мало застаде, па настави:

- И да ти кажем још нешто. Не чини гријеха према том сужњу. Ако нећеш да се захвалиш, нико те не може натјерати, али не чини гријеха, јер може бити грешно. Ово је рат народа, свјетова, при чему ти, као појединац, требаш стално имати на уму како да преживиш зло, а не да га распирујеш. Запамти једно заувијек - на све ово што се дешава, утицај једног појединца је готово безначајан. Биће како ће бити, како је зацртано, а ти као појединац можеш само да се огријешиш. Онима што су све ово закували, потребни су баш такви, надобудни, сирови и сурови, да им распирују рат, јер тако им све више пристиже ратног шићара. Али сам себи такав ниси потребан. Данас ти је живот спасио човјек ког си бичевао. Никог није било да ти прискочи у помоћ, него управо он. И да си данас пао, шта мислиш колико би те се сјећали сви они што су све ово зацртали и тебе зелена наводили да тако размишљаш? Сјећали би те се исто колико и једног сужња. Њима је битна добит, а ти и ја, у њиховим очима смо готово исто што и сужњи, само мали дио укупних догађања и ништа више. Сви смо ми њима иста боранија. Размисли још једном и донеси суд као човјек, како ти и припада.

Мало се почеша по бради, па настави:

- И то твоје намјештење ти траје док те ја штитим. Шта мислиш да ти нестанем, па на твоје мјесто догурају неког другог, неког свога, а тебе гурну на ратиште у земљу каурску? Вјетар пирне, лист се окрене...

Син је нетремице слушао, док кадија тихо збори:

    - Шта мислиш да ти сутра будеш њихов сужањ? Јеси ли на ту могућност икад помислио? А могуће је. У рату је свашта могуће. Онај ко се на све стране  замјери, може се љутити на кога хоће и колико хоће, али сам је себи пресудио најгору пресуду. Сам је себи непријатељ највећи, колико га незнање гони. Запамти шта сам ти рекао! Сине мој, да ти је та твоја вагица у глави мало тачнија, и бабо би мирније спавао.

Нико други ове ријечи није чуо, али сљедећих дана млади чувар више није био груб, већ суздржан и наклоњен заточеницима.

Сутрадан Стојана преведоше у неко друго крило тврђаве, у већу и сувљу просторију, са нешто сламе у једном углу и ведром воде у другом. Тај нови сужањски простор, било би гријех поредити са оним претходним, био је сувљи, свјетлији и са чистијим ваздухом...

Након неколико тренутака поново дође исти чувар који га је довео. Доведе и Матију. Откључавајући пешеткаста жељезна врата, само прозбори:

    - То вам је од кадије!

Окрену се и оде...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: