 | Тамара Драгић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОГОЉЕНА ДУША
Огољена душа шибана вјетром
Опрана кишом, скрита прашином
Док сама лута безумним свијетом
Ношена оном меком тишином
Огољена душа више не сања
Давно су нестале савјест и вјера
Осташе само суморна стања
И неки немир што напријед тјера
Огољена душа прашташе много
Остаде тако у густој тмини
Тешко би разум ту снагу смог'о
Разбити тугу и њене чини
Огољена душа јеца без гласа
Нискост је људска боли и вријеђа
Ал' ипак има наде и спаса
Кад оном јуче окрене леђа
ОСТАВИ СВОЈЕ ТРАГОВЕ
Остави своје трагове
На некој стази, уз друм
Отјерај сићушне врагове
Док плешу ти кроз ум
Остави своја стопала
На пијеску, негдје у води
И нека душа одспава
У тишине слободи
Остави само отисак
На неком самотном жалу
Да се не може обрисат
У немирноме валу
Остави дио себе
За свемир И за вјечност
И нека клизи вријеме
Као безбојна течност
СТРАХ ОД СТРАХА
Метри и метри безнађа
Без смисла, циља и броја
А нова нада се не рађа
У нека јутра боља
Километри немира
Који слуте на пад
И све до бескрајног свемира
Царује само јад
Миље просутих суза
Које немају сврху
Путеви с трњем, без ружа
Што воде ка стрмом врху
И милиметри чежње
Која узима дах
И док нестају тежње
Остаје од страха страх
ГДЈЕ ТО ОДЛАЗЕ ДУШЕ
Гдје то одлазе душе
Куд их то живот шаље
Можда само у вјечност
А можда миљама даље
У други универзум
До краја васионе
Остаје само безум
Док тихо звона звоне
Има ли свјетла тамо
Или је мркли мрак
Само је трептај звијезда
Видљиви бескраја знак
Гдје то одлазе душе
Да ли оставе траг
Кад оде путем неба
Неко ко ти је драг
НЕСНАЂЕНИ
Неснађени у свемиру
Тек уздах васиони
И страх у новом немиру
Док јеком тама звони
Неснађени на улици
У маси безбојних лица
И као мамац на удици
И скица без ситница
Неснађени у стварности
Између сна и јаве
У стрепњи од реалности
Костима тканим од страве
Неснађени у данас
У сваком јуче и сутра
Лутамо свијетом к'о сабласт
Између ноћи и јутра
