детаљ слике: КРК Арт дизајн

свијет у ноћи

                              мом оцу

дижу се ноћни валовити краци

и тиха се магла спушта на село,

и мирише магловито иње

као студен мрачне осаме;

свјетиљке откад погашене,

лавежи огладнелих керова утихнули;

с пучког торња громко удара

поноћни црквени звон:

дванаест заредом.

никог на видјелу;

ни прст пред оком,

и магла је густа

као распарани балон

од лоше гумије,

и сва тмина звони лименим звоном.

живи ноћни свијет

дамровима разгаљеним:

мишеви њуше и цијучу по пољу сву ноћ,

пацови роваре по кукурузним

амбарима и силосима

два се подебља јежа иза једног жбуна

чешу један о другога,

сити и напити

а зец у миру ноћне тмине

проматра и ћути,

а ушара блене и крила своја костријеши

док јој кртице будаласте

под носом коло дјетиње воде.

по блатњавим каналима послије кише

гањају се ситни, уличарски кучићи,

ваљајући се по смежураном

и миришљавом блату,

попут каквих укаљаних крмчића.

а, у неко доба:

мир, тишина, спокој;

ни шум,

ни трептај.

зрикавци у један трен онијемели, зашутили,

мачори лијени у магазу полијегали сви,

по топлој, сухој, слами изврнули се потрбушке

па захркали кô прави раденици

у сутону знојне постеље

голубови бијели завукли се под стреху.

а ни гласа ноћне кукавице одавно више нема;

закуњала јадница и она у неком шумском

шибљу;

и послиједњи се шишмиш у сан дао.

и нови дан се јутром росним буди

и пјевац шарени пјева,

крчајућих цријева,

оду топлом и свијетлом

сунчаном зраку:

са двије на плот поносит стао и суху маглу,

баритоном својим,

на вјек и вјеков растјерао,

и свима, дабоме – на знање дао – ето новог

дана!

(до сјутра, разумије се.)

епитаф

овде, под овом колосалном плочом

од црнога мрамора

лежи трупло

без имена и знамена,

године лажног животног спокоја

што су почеле и завршиле

смрћу и рођењем,

слика стара,

избледела

са безброј флека

и напуклина

цео живот људски,

среће и недаће,

радости, муке

и славе,

лета и деценије,

све у

три реда

белих, отпалих слова

умазаних птичијим

белим и жућкастим изметом,

фуј.

а проклете птице,

над плочом напуклом

цвркућу као да погреба

није ни било.

и као да смо сви ми вечни!

а план је одавно постојан:

прах праху,

пепео пепелу.

пацови

у Јерусалиму

неверници

већ две хиљаде година

трагају за гробом Господњим.

пацови ипак бејаху

све ове миленијуме

без сумње, достојнији

јер њихова гованца

на гробовима светаца

беху плод случајности и незнања

а никако светогрђа.

људска нечист одувек

бејаше плод

намере и зла.

круг гованаца

одавно нам је

скројен

али ми не видимо његов

неумитни крај

јер постасмо  п а ц о в и.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: