детаљ слике: КРК Арт дизајн

Немања Зивлак: Нема изласка из оквира свога народа

„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.” Петар Кочић

Немања Зивлак је рођен 17.07.1982 године у Босанском Грахову. Пише родољубиву и епску поезију лирске и духовне пјесме, као и кратке приче. Објавио је збирку поезије „Жито и Вила“ у издању Књижевног ЕСНАФ-а. Ствара и ради у СР Њемачкој.

Немања Зивлак - пјесник

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања лука - Минхен, 24.03. 2023. 

Недавно је објављена Ваша збирка родољубивих и љубавних песма „Жито и Вила“ коју је објавио „Књижевни ЕСНАФ“ Београд. Збирка је подељена на четири циклуса, сви у стиховима, љубави, бола, поноса и вапаја. Оно што је очито је то да сте сте предано и прецизно радили на одабиру. Ни подела на баш овакве циклусе, није случајна?

Поштована Недо, прије свега желим да се захвалим на прилици која ми је указана да кажем коју ријеч о књизи “Жито и Вила”, о свом стваралаштву и на концу о самом себи.

Збирка “Жито и Вила” са својих 96. пјесама је мој одговор свијету. Конципирана као роман у стиховима, или боље речено у циклусима распоређеним тако да нам циклуси директно указују на четири стране свијета, четири стране Крста, четири годишња доба… Са друге стране имамо љубавну поезију а цијела књига је као пјешчаник. С тим сам желио рећи да се једно у друго улива, да једно из другог произилази и једно друго чува и држи. Као пјесник позвао сам читаоца да сам донесе закључке о збирци, да сам допуни мене али и себе у размишљању да ли смо ми једини, први и посљедњи, и да ли се сав свијет само око нас врти или смо заиста само једна мрвица коју чека вјечни живот ако схвати да је земаљски за малена. На крају, зашто не и упитати читаоца, шта је то центар свијета, нека тривијалност или честит и здрав однос, према роду, нацији, жени?!

Све ово је у мојој поезији препознала србиста Милена Радујко и она је, мене колебљивог, прије свих “натјерала” да размишљам о збирци пјесама.

Све горе речено је мср Стојанка Ђокић дивно описала у својој рецензији, а књижевници Илија Шаула и Здравка Бабић донијели свој објективан суд о самом дјелу.

Изузетно баратате са речима као и емоцијама када је у питању родољубива поезија. Шта је за Вас родољубље и шта га највише карактерише?

Захваљујем се на комплименту. Родољубље - по мом мишљењу, које не мора бити релевантно, али је моје  - јесте онај најчистији примјер здравог односа према свијету. Не знам ниједног човјека који је био искрени родољуб, а не шовиниста, да је икакво зло учинио иједном другом човјеку било које нације или конфесије. Родољубље које схватам и прихватам јесте оно исто како су га практиковали Шантић, Дучић, Његош, Ракић, Тесла, Пупин…  Друго и другачије “родољубље” не признајем и не желим да га доведем у било коју везу са мном. Најискреније, то друго и другачије “родољубље” није нешто чиме се наш народ поноси, напротив, то је идеја неколицине усијаних глава и то идеја која ће сама себе угушити. Наш народ, слободарски али и мученички, није поборник те идеје. На крају, то и није идеја, то је више зачарани круг мржње, патетике и очаја без јасног излаза и без искре наде, а нада је данас најпотребнија. Ако би ме ико питао шта је основа моје поезије једино што бих могао рећи је да свака пјесма без обзира на тему носи и поруку наде, искру која се не смије угасити. Дакле, шта желим рећи, ја свој појам о родољубљу нисам измислио нити укоријенио у мржњи према неком или нечем, напротив ја само у двадесетпрвом вијеку свједочим да је могуће надзидати здрав однос према свијету и своме народу на здравим темељима; а гдје ћемо здравије од набројаних!

Данас је све мање оних који пишу о родољубљу, Вас то није спречило да пишете о томе. По Вашем мишљењу, шта би могао бити разлог све мањем броју оних који певају свом народу и Отаџбини?

Истина! Све је мање пјесника и писаца који се баве у писаној форми својим народом. Истину говорећи веома мали број је писаца и пјесника који желе и смију заронити у то море. Писати родољубиво је увијек игра на ивици ножа. Веома лако писац или пјесник склизне у мржњу, шовинизам, освету; све оно што може да наружи једно дјело. То је прије свега највећи, али не и једини разлог. Дакле, мјеру наћи је императив сваког пјесника и писца. Стога се закључак сам намеће. Радије писати потпуно ирелевантно него нешто што те означи док си жив.

Али, нека се не варају ти који мисле да је родољубиво превазиђено. Само и искључиво дјела умјетника могу опстати у народу из кога је умјетник. Нема изласка из оквира свога народа. Свједоци смо да је један Достојевски прогнан, наравно због политичких одлука. Нажалост, живимо у временима када само слијеп човјек не види да свако ко има “неподобан педигре” бива избачен из свјетске културе. На страну што та “свјетска култура” не означава већину свијета, али се под њу подразумијева.

Ко онда може живјети у заблуди да ће опстати у неком другом народу?

Хоће, али под условом да пише оно што говори против његовог народа, а то, опростите ни жив, ни мртав, не бих учинио!

Да ли је родољубље израженије када се налазите далеко од родног краја? Колико је писање заправо спас и лек за чежњу коју са собом носи туђа земља?

Родољубље које у себи носим није иницирано боравком у страној земљи. Истину говорећи, јесте појачано, да се тако изразим, али никако није вапај. Спас тражити у писању је увијек био лијек, али и казна. Све што писац напише он нешто од тога мора и преживјети, иначе је само обмањивач.

Немогуће је написати дјело а бити хладан према написаном! Још је горе када то што преживљава мора да донесе кроз стихове, али да не буде патетичан него више достојанствен.

Рођени сте у Грахову. Колико Грахова има у Вашој поезији?

Да, рођен сам у Босанском Грахову, али сам одрастао у селу Ресановци. Иако многи то избјегавају, ја се, штавише, тим поносим. Како рече једна моја пријатељица, писац Снежана Алексић Топаловић – “из твоје поезије дише домаћинлук”! Ваљда је то тај печат који сам понио са кућног прага. Ваљда је то Грахово које дише из моје поезије.

Колико често одете у родни крај? Како живи Грахово данас?

Присутан сам, на овај или онај начин. Довољно близу, а потребно далеко.

Босанско Грахово живи, захваљујући младима којих нема много, али исто тако одумире. Не знам чија је то идеја - али дефинитивно јесте – да српски национ буде што даље одбачен од Јадранског мора. Нажалост, Босанско Грахово је само један мали примјер, али није једини. Држим да залагањем и већом посвећеношћу свом родном крају учинили би да бар за нашег вијека не опусти. Не знам колико ме чују, али ако ме чују, онда ви ваљало да знају да ми нисмо Богом дани да будемо посљедњи него само једна алка која мора да истрпи.

Поред љубавне, родољубиве пишете и епску поезију као и духовне песме. Имате ли у плану и њих укоричити у неко скорије време?

Љубавна и родољубива поезија су нашле заједничко мјесто у мојој поезији. Не случајно. Однос који градим према отаџбини је идентичан односу који градим према жени. Супрузи, мајци, кћерци – жени у најширем смислу. То двоје се не издаје! Никада! Не знам како неко може издати а потом се правити као да се баш ништа није десило. Ријеч је светиња, и њу човјек, ако је човјек поштује и пази. Било да се ради о ријечи датој земљи, Богу, жени. Зато су те ријечи тешке и јединствене, али и обавезујуће, за цијели живот. Знам да звучи досадно и неинтересантно, али то је напросто мој став и убјеђење. Тај став сам и заузео читајући, пишући и слушајући епску поезију. Што се ње тиче, као и духовних пјесама, оне ће у некој наредној књизи заузети своје мјесто које им и приличи.

Такође, пишете и кратке приче. О чему нам оне говоре?

Кратке приче које пишем су најчешће продужене пјесме, или пјесме само у другој форми. Мање-више скоро све су са израженом метафором и скоро ниједна није оно што је написано већ оно што је сакривено. Даћу прилику читаоцима да сами одреде, јер се не слажем са тим да писац или пјесник треба да открије цјелокупно дјело. Чему онда магија писања?!

Живите и радите у Немачкој, где се налазите са породицом. Колико су наши људи активни у културним заједницама?Колико су интегрисани у друштво?

Да, то је и најзначајнија ставка у мом животу. Породица! Онај мотор који ме покреће али и она снага која ми не дâ да станем. Генерализација свега је пријеки пут да човјек каже неке ружне ријечи, али овај пут ћу пробати сагледати све у глобалу. Наравно постоје изузеци. Наша дијаспора је једна од многобројнијих на свијету, али и жестоко завађена између себе. Не постоје јасна и одређена удружења која се баве очувањем и дјелатностима од националног значаја. Постоје ентузијасти и појединци али је то премало. Чини ми се да је интеграција Срба попримила своју ружну слику, и не личи на слику коју су нам оставиле пређашње генерације. Сада је много допадљивије отићи на Тајланд него у родни крај, иако против Тајланда немам ништа. Мислим да је такав однос увелико преузео маха а посљедично култура трпи.

Шта је оно што нам припремате у наредном периоду? Да ли можемо и где очекивати промоције књиге „Жито и Вила“?

Прије свега, да нам Бог да здравља и среће, а свега осталог ће бити.

У договору са мојим издавачем Књижевним Еснафом у скорије вријеме приступићу уређивању збирке приповједака. Промоција “Жита и Виле” ће бити још у неколико градова у Реублици Српској и Републици Србији. Нисам неко ко прави дугорочне планове, тако да ћу читаоце обавијестити у разумном року о могућим промоцијама.

До неке нове прилике, захваљујем Вам се на срдачном разговору.

Свако добро и срдачан поздрав.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: