детаљ слике: КРК Арт дизајн

Прољеће 1667. године

ОСМИЈЕХ

Двојица сужњева су били поново заједно. Могли су причати боравити и радити заједно. Осим тога, смјештени су у сувљу ћелију са сламом у једном углу. У другом углу су имали ведро са водом. Кроз прозор је долазио чистији ваздух из травнатог дворишта. Ране су зацијелиле. Претходни услови боравка у заточеништву нису се могли поредити са овим, ако се уопште може говорити о било чему повољном у животу сужња.

Дани су једва пролазили у тешком раду. Већ јесењи, суморни и кишни, у којима се свакодневно кисло и  трулило од влаге. Тешко се и закратко могло осушити у сувљој просторији. За сувљих дана радило се на зидању, а за кишних на припреми дрва. Стално су стизала нова дрва, цијепали су их и припремали за оближњу пекару.

Једног каснојесењег дана, ујутро дође стражар и поведе их изван круга досадашњих кретања. Заведе их испод неких надстрешница и кроз дрворед доведе под низ других надстрешница. Када иза угла бануше под један кров, све је одјекивало од чекића и наковања. Овдје, у пространој ковачници, било је на све стране ковачких ватри и мијехова. Гарави ковачи ковали су разне ствари. На све стране по земљаном поду одложене су хрпе којечега искованог, али највише је било коњских потковица.

    - Знате ли поткивати коње? Тамо ће вас обучити онај дебели, јавите се њему.

Не чекавши одговора, окрену се чувар и оде.  Двојица новајлија, међу мноштвом ковача, видјевши да од стајања нема вајде, придружише се дебелом и одмах се латише посла. Дебели је покушавао да разјасни оно што су они већ знали, међутим пустише га да исприча, а потом кренуше с радом. Плоче су биле добро исковане, чавли савитљиви, а чекићи прикладни за руку. Најприје је Стојан поткивао, а Матија приводио коње и придржавао ногу, а онда су се замијенили и тако неколико пута.

У касно поподне бану онај исти чувар, мало постаја и поприча са дебелим, а онда се обрати и њима двојици:

    - Од сада ћете радити овдје до даљњег. Дебели каже да сте добро радили. Завршите још она три коња и чекајте ме ту.

Када завршише посао, већ одавно се било смрачило. Задња два коња су приводили ватри и тако освјетљавали.

Дође стражар и увјеривши се да је све предвиђено завршено, рече да пођу са њим.

Горе повише надстрешница уђоше у једну зграду и упутише се у њен подрум. Већ би се сваки пролазник и сам питао: има ли иједна зграда без подрума и у њему затвора? Шта је то овом Стамболу, негдашњем Константинопољу? Да није можда сав изграђен тако и претворен у ропство?  Можда је у њему више робља, него становника.

Подрумски је ходник с обје стране омеђен низовима искованих жељезних решетака, што одвајају ћелије. Испод овалног каменог свода једва пламти неколико бакљи, дајући једино шкиљаво и трепераво свјетло у чађавој мемли. 

Чувар откључа прва врата до степеништа и уведе их унутра. Ту бијаху двије палаче са сламом и поњавом. Стражар прозбори:

    - Овдје су смјештени само мајстори. Ову промјену схватите као милост. На бјежање и не помишљајте. Није могуће побјећи. Све около је опасано зидовима, по којима је јака стража, а ваш животи њима не значе ништа. И ове моје ријечи схватите као милост, јер нисам обавезан да вам ово кажем.

Остадоше они у новој ћелији и новом подруму сами, док мало касније и остали мајстори не почеше пристизати. Гледа их Матија, гледа, док не прозбори:

    - Све људи, а као да су марва. Кад хоће, стражари их сјављују у тор и закључавају, кад хоће изгоне их из тора. Људи само раде и раде, док год не поцркају, док не скончају, као израђена марва, као стока.

Сутрадан предвече у ковачници их нападоше двојица непознатих људи. Насрнуше на њих чекићима и настаде огорчен бој, на живот и смрт. Обојица бијаху прибрани, одбранише се и свладаше их.

Када их чувари одвукоше са попришта, остали из ковачнице напоменуше да су ти нападачи бивши ковачи. Сада су јако огорчени због губитка статуса мајстора и као такви упућени су на утовар. Кривицу за то виде у новајлијама, а не у себи и свом забушавању.

Тако су у ковачници радили током цијеле зиме. Све се сводило на само голем и несносан рад, уз мрву хране и никакве прилике за побољшање услова, или за бијег.

Једног већ прољећног дана, док је Стојан журио са поткивањем коња, поглед му паде на пар изгланцаних јахаћих чизама, веома малог броја. Када подиже поглед, видје да пред њим стоји једна млада и витка женска особа, одјевена необично. Горњим дијелом сјајних кожних чизама, њежна ластика притеже одјевни предмет од шаренкасте свиле, који се не би могао назвати ни хлачама, ни димијама. Тик изнад ластике на витком струку, припија се фино кројена блуза. Из пажљиво штиркане крагне израња витак врат. Ничим није заклоњен, јер кестењаста дуга коса, бијаше свијена у пунђу, и учвршћена једном велико дрвеном шналом. Та млада повисока и витка особа, изгледала је веома складно и лијепо.  Стајала је мирно док су јој витки прсти једне руке стезали кожни поводац оседланог коња, а друге бич. Проговорила је кратко:

    - Коњу требају нове потковице.

    - Колико је хитно, када треба бити завршено?

    - Узмите у рад одмах послије тог коња, сачекаћу овдје.

По држању и њеном говору, Стојан видје да је та млада особа жустра, отресита и не преза ни од чега, док при првом наиласку ступа у акцију, готово с наређењем.

Убрзо заврши започети рад и узе и њеног коња на поткивање. Све вријеме чекала је мирно и безбрижно, док су је многи ковачи испод ока погледали, мјеркали и очигледно у томе уживали. Ти јадни ковачи, сужњи, досад ни не видјеше ништа осим црне патње, а камоли ста лијепо да им тако душу разгаљује.

Када Стојан заврши поткивање, пружи јој поводац, она узимајући га само се кратко осмијехну. Вину се у седло лако као лист и жестоко подбоде алата. Новим потковицама коњ заграби сигурно и у неколико галопирајућих скокова изгуби се испод кестенова.

Тек тада сви примијетише да су и чекићи замукли. Све је некако за тренутак застало док су очи одлутале, одвукле мисли за необичним коњаником, или за необичном љепотом.

Стојан погледа Матију и дошапну:

    - Затвори уста, Матија. Ниси ни примијетио колико су ти дуго отворена.

Након општег смијеха и главни ковач подиже руку, па тек након његовог повика, сви чекићи прорадише.

Прође неколико дана и када су већ сви заборавили на тај сусрет, опет се изненада појави иста особа са истим захтјевом за другог коња. Стојан је примијетио да оба коња које је доводила, веома лијепо изгледају и да се према њима пажљиво поступа. Очигледно је да су из неке властелинске штале или са породичног имања, гдје су пажљиво чувани и одржавани.

Дјевојка је била нешто другачије одјевена али свеједно, изгледала је грациозно.

Овог пута Стојан и без питања узе у рад њеног другог коња, и када заврши и пружи поводац, погледи им се сретоше. Лице јој се некако разведри у једва примјетан смијешак, те она тихо и кратко прозбори:

    - Ја сам Индира. Мој бабо је дервиш, заповједник овог града, све ове тврђаве. Заузет је око својих послова. И брат ми је на путу. Остало ми је у обавези да бринем о свему на имању, па и о коњима.

Сви ковачи су поново гледали њен одлазак, све док један старији између њих не примијети:

    - Људи, шта ви мислите, да ли она долази само због плоча, или можда и због ковача?

Смијех се проломи громогласно, тако да га је главни ковач морао разбијати повицима, све док испод настрешнице опет не поче одјекивати заглушујућа звоњава чекића.

И Стојану бијаше необично, чудно, када иста особа дође и трећи пут... Након неколико дана доведе и трећег коња и нареди:

    - Једна потковица је попустила, а друга отпала. Поткивање треба обавити одмах.

Када Стојан заврши и пружи поводац, она рече:

    - Данас је петак и празник. Сви су на прослави и у градској шетњи, нема ми ко помоћи. Имам проблем у штали. Два немирна коња треба извести да протегну ноге. Ја то не смијем урадити, а будући да сам чула да се вас двојица добро разумијете у коње, захтијевам да то урадите одмах. Пођите са мном!

Овако самовољан, смион, пркосан захтјев, Стојана помало изненади, али када погледа главног ковача, он потврдно климну главом. Оставише он и Матија своје чекиће и упутише се за дјевојком.

Док је водила коња испред њих, ћутала је. Њен одлучан корак витких и дугих ногу испод лелујавих и готово провидних свилених хлача илⁱ димија, изгледао је веома грациозно. У том ужасном Стамболу и његовој искасапљеној стварности, први пут Стојанов поглед паде на нешто лијепо, нормално, пријатно.

Зар у овом измасакрираном, загарављеном, на све начине упрљаном, па заборављеном ропству од живота, још постоји нешто такво, што ће ти помиловати поглед и мисао, указати на смисао?

И док су се по глави редала чудна питања и свакакве помисли, испред  Стојанових очију та необично лијепа и чудна слика, ни даље није мировала.

У једном тренутку њих двоје бијаху напоредо. Погледи им се и нехотице сретоше, управо када се и вјетар поигра њеном косом. И док руком пође да склони прамен косе са очију, лицем јој се разли необуздан осмијех.

Лак вјетрић као да се поигра, дође ниоткуд, изненади. Дође само да би још окачио најдивнији украс тој љепоти из бајке и снова, што у овом трену и свој суровој стварности сину изненада и нестварно. Њежно залелуја једва провидне комотне хлаче и блузу, одијељене највиткијим дијелом повисоког стаса, свег уљуљаног у грациозан ход. Час таласа, час припија, игра се њеном одјећом, баш као да је његова, оставља печат најдивнијем ходу ове младе, витке и необично лијепе особе.

Сав тај чудни трен дирну машту, поглед помилова.

Ако ништа више није тајна, макар су ти мисли тајне, док их и сам не откријеш.

Тек сад и нехотице Стојанов поглед паде на руке сопствене, црне, гараве, скорјеле од тврдих рана, грубље и од коре храстове. Опет пред очи му искрснуше три боје крајишке незаобилазне, као вјечна пратња, као одраз стварности, или опомена чиста и јасна, увијек видљива, већ ту на сопственом длану.

Однекуд са залива, несташан лахор је наносио, сужњу је мисли будио, играо се њима, мрсио их, разносио,  односио.

Црни длане сред гарежи, скорио од љутих рана,

откуд црⁱвен само пили, током сваког бијелог дана. 

Шта би ружа крај наковња, бајка зближи и њих двоје

Шта би сужањ крај принцезе, да осмијеси не постоје?

Откуд осмијех сред невоље, да ми наду задиркује, Што ли ми то дамар туче, шта ми данас поручује?

Замишљати -  сви су исти, погрешно је и грехота,

Док је једним до злочина, другима је до живота.

Чему би и постојање, да љепоте нигдје нема,

шта би мржња и мрзила, да јој љубав не припрема?

Како би све опстајало, да љепоте нигдје није,

Шта би цвијеће по Крајини, да се само трње вије?

Шта би живот и значио, да украси не постоје,

Шта би и нас одржало, да немамо наде своје?

Не надај се ничем, сужњу, кад те нада и понесе,

Судбина је најчуднија кад заљуља и узнесе.

Можда само искушава, па све лаже и заноси,

Тражећ' додир твојих снова, да још више напркоси.

Док је Стојан само смркнуто ћутао и корачао, испод ниских грана сви се више пута сагињаше. Прођоше испод кестенова, па још једним дрворедом и бануше пред једну богату кућу. Не бијаше то само кућа, већ пребогат властелински двор, сарај.

Иза куће пружа се подугачка штала, чиста, уређена, са неколико украшених кочија под прилазном настрешницом и неколико  коња у преградама.

Индира им показа два немирна коња и рече:

    - Узмите њихова седла, појашите и крените за мном!

Водила их је уз висок камени зид до једне дрвене капије. Јави се стражарима са захтјевом да отворе и они отворише.

Испред капије се отвори пространа пустара, помало брежуљкаста, са тек понеким дрветом и мноштвом угажених стаза. Изгледала је као простор за увјежбавање коња и јахача.

На једном мјесту застадоше и Индира рече:

    - Добро их изморите, нека се већ једном смире. Ја ћу са својим коњем лагано!

Не обраћајући више пажњу на њих, једном од средишњих стаза усмјери свога коња и настави сама лаганим касом.

Двојица слуга се згледаше и потјераше коње које су јахали. Будући да је било неколико кружних стаза, као и оних што су их пресијецале, нови јахачи се упутише по средини краћом кружном стазом. Како су коњи захватали све више корака и они су прелазили на околне кружне стазе.

У једном тренутку Матија примијети:

    - Шта мислиш да ли је ово тренутак који ишчекујемо?

    - Док кружимо, испод ока пратимо околну ограду. Видим куле и осматрачнице са стражарима, по околној огради. Куле су на већим размацима и добро би било  осмотрити ограду између њих – одговори Стојан и даље наставише ћутећи.

Коњи су већ ухватили ритам галопа и раздраганог трчања. Њихова снажна плућа, једноставно су их гонила све више и даље. Били су жељни слободног трка.

Избише и на околну стазу. Мјестимично се пружала уз саму ограду, а мјестимично се помало и одмицала. Нису је више заклањали ни брежуљци ни шибље и сада су је могли осмотрити боље. Углавном од дрвених облица, ограда је свуда била повисока и добро одржавана, На сваких триста до четристо корака стајала је уздигнута по једна осматрачбица, нека дрвена, а нека зидана. На свакој је стајао по један стражар.

Док су коњи јурили западном страном, сужњи примијетише на једном мјесту да се ограда закратко пружа малом увалом. Ту је горње брвно на једној страни пало. Све то помало заклањају грмови лијеске, зове и повисоке бујади, али када се у трку приближише, видјеше да је коњ у добром залету и са јахачем може  прескочити.

    - Запамти ово мјесто! Ако не нађемо ништа боље, у сљедећем кругу, при наиласку крај овог мјеста, идемо у покушај - Стојан  тихо добаци Матији.

    - Ако Бог да среће.

Сав даљњи преглед ограде није уливао никакву наду. По равнијем терену ограда је била још и виша. Испод сваке куле у хладовини стоји везан по један коњ, да би стражар био покретљивији и са бржом дојавом, кад затреба.

Док се Индира на свом коњу примицала средишту овог великог ограђеног простора, они су већ улазили у други околни круг у лаком трку.

Видјевши да коњи и даље трче лако и да је на осматрачницама све утонуло у пријеподневни мир, Стојан погледа Матију.

    - Јеси ли спреман? Можда је ово једини тренутак у  животу. Не смијемо га пропустити. Идемо у покушај и нека нам је Бог на помоћи.

Како то изговори, Стојан се сав претвори у пажњу. Помало се пови напријед, као да се згрчи, помилова коња по врату, он убрза, као да очекује мамузу. Стојан га жестоко подбоде и он стреловито суну напријед. Како се примаче ближе оном мјесту, усмјери коња налијево и стреловито јурну ка огради.

Матија је настојао да прати предњег јахача, који је за тили час већ био у одлучном скоку.

Помагао је коњу на чудан начин, стопио се с њим, био му је тада лак као перо, јер је и сам скочио, летио је кроз ваздух мало издигнуто изнад седла, док су му стопала једва и дотицала стремен.

Матија само за трен видје да Стојан без спотицања доскочи, а тада већ и он и његов коњ полетјеше у дуги скок.

Доскочио је управо када одјекну један пуцањ, а убрзо за њим и други, па још неколико са околних осматрачница.

Сада су већ даље јурили као суманути.

Травнат колски путељак водио је право преко брисане равне бујадаре и након готово километар, губио се у узвишеном шумарку.

Пустили су коњима да заграбе својим кораком и  ритмом, јер тако ће их најбрже и однијети. Нису више ни размишљали о томе шта их све може дочекати у шумарку. Примицали су му се с највећим ризиком, јер сваки правац и околни гај, изгледао је једнако тајновит и опасан.

Коњи су грабили пуним плућима, а јахачи су им пустили на вољу. Није више било ни часа за разговор, нити за било шта друго. Само измицање до првог заклона значило је живот.

Када се дохватише шумарка, брзо га осмотрише.

У близини није било никога и јахачи затегоше повоце, окренуше се.

У даљини, с другу страну ограде стражари су се довикивали. Један је журио на коњу и већ замицао у капији тврђаве.

Индира је стајала на средишњем узвишењу и онако из седла мотрила за њима.

Тада и Матија примијети:

    - Да ли нам сада у срцу маше, или нас проклиње?

    - Ни мени није јасно. Знам само да нам је учинила велику животну услугу. До гроба јој то нећу заборавити.

Не бијаше више времена за причу, за било шта. Сљедећег тренутка, већ се појави потјера. Просто невјероватно бијаше, којом брзином коњаници  заглавише на капију камене тврђаве и стреловито сунуше преко брисаног простора, према већ отвореној струзи на огради.

Двојица бјегунаца нису више ни часа часили. Видјевши да за њима у силовитом галопу јури најмање дванаест људи, они своје коње само потакоше  устрану и изгубише се у честару.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: