|
|
|
 | Татјана Врећо | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БАШТА СЛОМЉЕНИХ КРИЛА Била сам у баштиУ којој се њихала јабукаГдје су гране билеУ чудесном летуНа чијем је тијелуБујала срећаКао лептири шарениПадале су латицеУ цвијету. Била сам у баштиГдје су моји прстиБили грљениИстрошеним прстима Моје бакеГдје смо сједиле У хладу огромне крошњеИ гдје ме је послијеБезгласне молитвеУспављивала Причајући бајке. Била сам у башти Послије много годинаЛутања по свијетуГдје је коров грлио Остављена стаблаГдје ме је сузних очијуГледала јабукаСломљених крилаГдје успавана принцезаНије чекала свог принцаИ гдје је нестао Сваки трагДа сам ту некадаСрећна била. КРИШКА НЕБА Увијек сам била чудно дијетеУ свом свијету, далеко од свегаБаба је говорилаШта је са овим дјететомКо да је ђаво ушао у његаДјед би се мрштио, махао Оним патрљком од руке и викаоПожури жено, насјеци још хљеба.Никад нисам била прва у редуМушка чељад морају прваСвега да се наједуГоворила је бабаГурајући ме према зачељуДок је огроман хљеб пеклаИ за моју браћуПрве, вруће кришке сјекла.Дјед ми је понекад шљиве доносиоОне што пуцају и нису још зрелеТакве сам вољела и он је то знаоА баба је гунђалаДа се та шљива посјечеЈер се суши и неке су јој гране свеле.Када је један од браће са ње паоИ рука му се расцјепила на полаДјед је у љутњи сјекиру зграбиоОборио стабло због братовог бола.Од тада су ме сви чудно гледалиА ја сам се нечујно склонилаПостала невидљива за многа лицаБоље и то него да ме за све оптужујуИ виде у мени стално кривца.Рано сам престала да се за своје мјесто боримПостала тиха и увијекПод мишком књигу носилаДок нисам читала гледала сам сликеСваком јунаку из књигеЖивот сам доносилаА после сам читала, читала и читалаСве је било због осаме и навике.Признајем, мој отац ме је увијекДругачије гледаоЗа њега сам посебна билаКуповао ми је књиге, ширио крилаСтварао ми љепшег живота сликуИ оног дана када се и сам небу предаоЗадње што је рекао је билоПиши, пиши пјесме али по свом лику.Неким чудом су у породицуИ друга женска чељад дошлаАл’ ја сам својој браћиЗбог тих плача постала миљеницаИпак сам ја прва иза њих у ред сталаШтитили су ме када сам одраслаИ поново постала бунтовница.Увијек сам била чудно дијетеЗато сам данас другачија женаЧујем звуке дјетињства у дједовом шљивикуОдјекују гласови мојих рођакаДок трче за лоптом на старом пропланкуВидим себе како читамДалеко од свијета на неком осамкуИ нека сам другачија од других женаИ нека ми је стварност од снова исплетенаЈер најбоље пишем када сам сненаИ док пишем пјесме и живот кројимЈа још увијек у реду стојимИ чекам своју кришку неба.
КУЋА ПРЕДАКА На врху бријега под земљаним друмомМој дјед је имао кућуИзгледала је као створена неким чудомЗидови од сламе, зноја и блатаКров од черпића, обојен црвеноКрасила су је широка, дрвена вратаНишта у њој није било скривено.Под кућом је био пропланак И на њему двије јабукеМали кокошињац и камена магазаСједила бих под крошњомЗбог свакодневне навикеСањала снове и бринула Да за њих нико не сазна.Дани су протицали, дјед би викао:„Гдје журиш, одмори! Хај’ сврати!“Ријетки пролазници захвално су сједалиДа им се умор од путаУз чашицу скрати.А ја сам летила, ширила крилаМислила како је брдо преко ДринеДан хода далекоАл’ мени је све близу билоКад имаш крила свугдје се спустиш брзо и меко.Дјед је понекад ширио рукеЈедна је само напола билаГрлио ме и вртио вјештоИ смијући се викао:„Лети, путуј, живи далекоЗнаћеш кад крилима дође тренутакЖеља се јави да би се свила.“И полетила сам и још летимВидјела многе ријеке и мораПрегазила погледом планине и пољаИ радила увијек што желим, а не што се мора.И никако да смирење осјетимОно о ком је дједа причаоИ никако да се натјерам да тај кућерак посјетимМучи ме жеђ За оним што би свијет од мене још скрио.Ал’ кад год угледам неку кућу на осамиЧујем звук чекића и видим дједаКако једном руком вјешто кујеПодупире старе зидове од блатаВрата широм отвара… а ништа се не чује.Чекају пусте собе крила потомакаЈер дјед је дуго, узалуд чекаоЗа неке су се отворила небеска вратаЖивот им је прерано крила посијекаоА зидови хладни још једва стојеИ призивају чудо некоЧекају моја крила што умор их хватаДа слете на довратак изнад тог пропланкаДа се склопе прије задњег сумракаОнако заувјек, њежно и меко.
ПОРОДИЧНО ПРОКЛЕТСТВО У нашој породици проклетство стојимушки нас остављајуприје него старост дођезато су оне увијек једна уз другуи болу бране да до нас прође.У нас још проклетства имаженама утробе остају празнеал’ потомке своје браћена грудима њишуљубав их грије, зато су снажне.Ја сам сва од своје мајке скројенадојена њеним топлим млијекомали сам и њиховом љубављу појеназато не узмичем пред невољом неком.Оне су коријен мојих коријенаи воле, и грле ме као најврједније својепо њиховој мајци ликом сам бојенаи све што њих краси, краси тијело моје.Док стојимо пред гробом мога оцасвака своју тугу храбро носичврсто повезане вољом опстанкасвака на свој начин животу пркоси.Нашу породицу проклетсво притишћежене не рађају, мушкарци умиру младиали наша лоза још увијек плодове дајеи још увијек се неко њима слади.
СЕНКЕ У ДУШИ Под водом се прстиБоје сенкамаЛови ме мисаоЕх, да могуИспод таласа дисатиСамо да могу подВодом живетиКроз капљице гледати Игру месеца.И не чудим се Што у мени вишеСтихови не живеИ што су речи побеглеОд када је данаСве су се римеРазлиле и скрилеОстала је самоНа длановима Вода слана.Да могу да живим У зрну пескаОном зрнуВрелом од успоменаНа рубу где се водаНад земљом бљескаПризвала бих онај трагЧудесног сјајаКада је као из рајаУ мој пакао паоИ своје ми вреле Пољупце даоКао предах Од бежања вечногУ небо ме винуоУчинио срећном.Ал’ сада се питамЗашто сам грешницаЗашто ме је оставиоСломљена срцаДа, стално питам БогаКлечим испред светацаДал’ ме горе чекаДок моја душа грца.Понекад лек болиЈаче од болаИ носи ме као вртлогСвих мојихНеисписаних словаДуша ми се разбијаО морске хридеИ све ми тежеОво дисање идеЈер срцу су миПоломљене ивицеКао стеном тугаИзгребала му је лицеИ покушавам да разумемЗашто тако болиКао домовина у ратуКао земља која гори.Покушавам да схватимШта радим и где самЗашто ми је овајЖивот тако тесанЧудим се где то Безглаво идемИ зашто желим Због љубави да гинем.Под водом се прстиИграју сенкамаДок ме мисао плавиДа сам узалуд чекалаДа дође мирМир мојој душиПроклети рат га јеНеповратно однеоЈер кад се дом срушиЖивот болом гуши.
|
