детаљ слике: КРК Арт дизајн

НА БРАНИКУ ЗАВИЧАЈА

Милка Кајганић: Хоћу да остане трајни запис да је ту некад живио честит и поштен народ

(или- Нека мој народ живи и даље у мојим књигама)

Милка Кајганић је рођена у Козарцу, општина Вргинмост. на Кордуну. Завршила је Вишу медицинску школу и Правни факултет. Писањем се бави од 1989. године као независан новинар. Живи и ствара у Цириху, у Швајцарској.До сада је објавила књиге „Читанка Кордуна" која у себи садржи кордунашки ријечник, народне пјесме, шале и пошалице Кордуна, те рецепте кордунашке кухиње. Ова књига је доживјела треће издање и њу је Хрватска Академија знаности и умјетности (некад Југословенска Академија) оценила као „изузетан допринос у изучавању културе Срба Хрватске". Кордун, та непресушна инспирација тема је њених романа „Храбра санитарка", „Трагови дјетињства", „Спас од лудила", „У вртлогу живота", „Казивање ђеда Кордунаша" и „Олуја у очима несрећника". Књиге „Отмица дјетета" и „Заповијед срца" су приче из туђине, а књига „Кад суза кане" је збирка новела. Заступљена је у више зборника, антологија и монографија. Председница је удружења писаца „Литерарни круг", „Златно перо" у Швајцарској.Милка је неуморни сакупљач народног блага и предања народа Кордуна, те његовим анегдотама, заступа и заснива радозналу публику широм Европе и тако часно преноси свога рода глас. Преко Амазона, онлајн читањем упознали су је читаоци из Ирске, Шпаније, Канаде, САД, Венецуеле, Колумбије, Перуа, Еквадора, Чилеа, Боливије, Бразила, Индије до Шри Ланке, а они је знају по њеним романима „Escape of manist", „The works of life", „The storm in the eyes of the suffering" и „The story of Kordun the old man".

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Цирих 31.03.2023. 

Један сте од овогодишњих добитника књижевне награде „Растко Петровић” Матице исељеника и Срба у региону. Матица исељеника и Срба у региону награду „Растко Петровић” додељује од 1996. године, у четири категорије, за животно дело и за најбоље прозно и поетско дело и стваралаштво за децу, у претходној години, за српске ствараоце који живе и раде у иностранству. Ви сте добили награду за роман „Љубав према слободи”. Шта за Вас значи бити добитник овако значајне награде?

Једноставно да вам кажем, изненадило ме, врло угодно. Да се и мене неко сјетио, након петнаест објављених књига. Књигу сам писала у ијекавици и латиницом, па ми је чуђење било веће. Ово вам говорим зато што сам три пута слала моје књиге за НИНову награду и они су ме редовно одбијали нагласивши да не улазим у конкуренцију зато што не пишем српским језиком. А ја онда њима отписујем да ћу им платити, жирију, предавање са темом о распрострањености српског језика. На мојем Кордунусе одувијек причало српским језиком, из нашег краја је потекао и језикословац Кордунаш Сава Мркаљ, прво Вука, реформатор ћирилице.

Kао дугогодишњи успешан новинар, годинама сте пратили и културна дешавања. 2007.године објављујете репортажу о Удружењу српских писаца из Швајцарске у Новостима. Да ли је сјајна реакција на ту репортажу била можда „окидач“ да упловите у књижевне воде?

Да, објавила сам репортажу о српским писцима, па су они у мени препознали и писца и тако сам кренула.

Рођени сте у Kозарцу, општина Вргинмост, на Kордуну. Ваш првенац је био посвећен управо Kордуну. „Читанка Kордуна“, Вас је учинила препознатљивом и у дијаспори и код нас. Kако је све прошло, од идеје до реализације објављивања ове књиге?

Народ српски нестаје из те врлетне историје , па ја хоћу да забиљежим што више догађаја, да их отмем од заборава, хоћу да остане трајни запис да је ту некад живио честит и поштен народ, па нека тај мој народ живи и даље у мојим књигама, по швајцарским библиотекама. Ова земља није ратовала 700 година и неће наредних 700. Ја сам швајцарски држављанин, имам своје мјесто у Националној библиотеци у Берну, изучавају ме и студенти славистике на Универзитету у Берну.

Предано и вредно сте радили на сакупљању речи и песама, шала и пошалица, псовки, рецепата кордунашке кухиње и свега везаног за Kордун. Kолико дуго је настајао кордунашки речник, Читанка Kордуна која је после штампана у више тиража?

Скупљала сам старинске ријечи, од јере и рашта, ријечи које Његош има у Горском вијенцу, па сам тако осјетила набој језика, то што краси сваку нацију, двије пуне деценије. Лутам по Кордуну, тражим старце, скупљам народна предања и све то увлачим у сцене и дијалоге у моје књиге.Отимам од заборава, понављам, то је моја  непресушна инспирација.

Kада се десила Ваша прва посета Kордуну након немилих ратних дешавања? Kако је изгледао тадашњи сусрет Вас и Вашег Kордуна?

Ја сам дошла у Загреб 8.8.1995.године, исптупила пред хрватским медијима и рекла им да су етнички очистили Крајину. Да су акцијом Олуја наставили планирани геноцид. О мени и мојој храбрости пише у својој књизи талијански историчар Ђакомо Скоти на талијанском језику.

Аутобиографски роман „Храбра Санитарка“ објављујете 2010. године. Шта откривате у том роману?

У Храброј Санитарки откривам мој рат са комунистима штитећи здравље мојих Кордунаша од похлепе трговаца и оних другова вјерних Партији.

Роман  „У вртлогу живота“ је роман о судбини једног Личанина који има три сина али који имају различите судбине. Након ове књиге, одлучујете се на трилогију о Kрајини. О чему пишете у њима?

Замислила сам да сва та свјетска дипломатија не познаје нашу историју, па сам се одлучила на трилогију. У Казивања ђеда Кордунаша сликам ђеда Симата, од аустроугарског војника, до Галиције и добровољног одласка у Србију и прикључење српској војсци. Ђед Симат је добио орден Карађорђеве звезде и поносно се враћа на Кордун. Онда долази опет рат, бијег у шуму Петрове горе и враћа се на огњиште спаљене куће. Узима ђед брезову метлу, скупља пепео и проналази комад метала. То бијаше његов орден и његово војевање од Албаније до Београда. Онда пратим ђедовог сина Милу који ради у Њемачкој, слуша на њемачкој телевизији  пад Крајине. И долази у нади да ће своје најмилије затећи на кућишту.Тако креће други роман Олуја у очима несрећника. Трећи роман о Крајини су Избјегличке ране. Ђедов унук Мићо у Србији, као избјеглица, као студент, бомбардовање Србије, покушај да се снађу у новој средини са ранама које су избјегличке.

По објављивању, књиге сте послали дипломатама земаља Савјета Безбједности, не би ли се чула друга страна приче. Приче о етничком чишћењу Срба из Хрватске, њиховим страдањима и судбинама јер се свугде, већ деценијама, презентује само једна страна приче. Kолико сте успели у томе? Kолико и докле се чуо Ваш глас и имате ли повратних реакција од оних којима сте слали књиге?

Ја сам трилогију о Крајини послала на 24 амбасаде, на енглеском језику. Да, имало је одјека. Добила сам и повратне информације. Ни једна амбасада бивше на државе никад није чула за мене. Па њима нисам ни слала. Најдража ми је писмена критика Ватиканског Нунцијата који су ми дали тако лијеп коментар. Амбасаде чланице УН- Савјета безбједности нису се ни огласиле. Али зато је сте једна Шведска. Уврстили су моје књиге у своју библиотеку. Значи, имају шта интересантно за читати.

Удружење српских писаца „Златно перо” у Швајцарској, ради и делује још од 2019. године. На чему се  базирају активности “Златног пера”? Kолико наших људи је активно у овом Удружењу?

Ми смо основали ново удружење писаца Литерарни круг Златно перо након што смо се разишли у ставовима са предсједником Удружења српских писаца Швајцарске гдје сам више од деценије била њихов секретар. Српска посла, знате.Има нас 14 чланова, имамо свој годишњак НАДАХНУЋА, штампамо га ћирилицом у Србији. Поред нас чланова имамо и странице за госте. Од Америке, преко Њемачке и Француске до Србије и Републике Српске. И наравно и из Хрватске, српски писци.

У току је Пројекат „33 Анђела“ а такође се снима и документарни филм у норвешко-српској продукцији. Ово је мало позната прича о заробљеним  србима у Другом светском рату који су, у великом броју,  страдали на северу Европе, у Норвешкој. Реците нам нешто више о томе и самом пројекту?

Са Норвежанима и Бранком Димовићем радим већ мјесецима на тему српска дјеца у логорима Норвешке. Управо сам се вратила из Хрватске, снимали су по мојој замисли, по тексту и мјестима гдје ћемо изазвати емпатије странаца. Довољно смо сатанизовани као Срби, треба да истина о нама, као жртвама, прође свијетом. Најбоље документима, изјавама свједока,, именима и презименима. Гдје ми нико не може оборити име Марка Данчуо, 7-годишњег дјечака из Горњег Сјеничака, или 11.годишњег Милу Стокрпу из Свињце код Војнића, то су била српска дјеца, православна нејач. Никакви ратни заробљеници, ко је ту дјечицу облачио у униформе?

У Коларићу, на Кордуну су усташе спалиле 104 Србина у српској цркви, међу њима и тридесетак дјеце. Ону осталу дјецу су потрпали у камионе и одвезли чак у логоре у Норвешку.Тамо их је дочекала усташка сатнија, мучили их и клали. Кад се тај рат завршио, те исте усташе ( препознајем ја хрватска имена и презимена) су се вратили у Хрватску, признали су им стаж норвешких логораша и до своје природне смрти су примали новчану накнаду као жртве фашистичког терора.

Е, тим чињеницама ћемо подастрети ИСТИНУ о страдању српске дјеце у логорима Норвешке. Кад то урадимо, онда ћемо сву ту дјецу, а имамо попис од 144 дјетета, прогласити Светим мученицима и увести их у процес канонизације. То ми је ЦИЉ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: