|
|
|
 | Сава Гуслов Марчета | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЗАПЈЕВАЈ, СЕСТРО
Запјевај сестро, гора нек зајечиНек се стабала букве и храста повијуЗапјевај гласно, по камену нек звечиБисер од твога гласа,Узбуркана језера од твојих очијуКа Небу уздигни, да се застиди,Да се застиди, нашег умирања! запјевај, сестро, преплаши птицеШто хитају гнијезду у смирај данаЗапјевај, нек чује земља успавана,Да се застиди, нашег умирања! Запјевај, сестро уз виолинуВјетра што свира кроз Вилине КосеЗапјевај, нек чују, нека главе погну,Они што нам младост на савјести носе! Запјевај, сестро, нек ти глас не дрхти,Запјевај, нек туђи чују те гаврани,Нека ти пркос све границе пријеђеУ твоме смо срцу, нек знају душмани! Запјевај, сестро, нек камен се смрвиС врха планине гдје глас ти одзвања,Нек мисле душмани да смо јоште живи,Јер ми васкрснемо послије умирања!
1995. год. БРАЋИ, ПРЕДРАГУ, ЖЕЉКУ И МИРКУ, НИЈЕ БИЛО УЗАЛУД!
РАЗУМ КИШИ ДА НЕ СВИСНЕ Хладно јој јеИ хладна јеПлаче јој сеСва суза је Не наричеНе буса се,Српске мајкеТихо јече Покисла јеЧекајућиКамен да јеПроплако би Слаже тугеУњедренеСве погромомПогромљене У срцу су Остијењене Са сто минаМиниране Ал' остале да СвједочеКад заболеНе преболе Породично стаблоКиснеРазум кишиДа не свисне Април јој је Грдна ранаЈер умјестоРођендана Она април кишомСлавиКад свијећуНа гробу пали Рука трескаДок се молиСви ћутимоЈер је боли
ЈАБУКА ИЗ МОГА КРАЈА
Из ког сте краја,Упитах погурену жену Ја сам из оног краја гдје кажуГром те убиће,Змија те ујела, Бог те убиће, Ја сам из краја гдје жена није бићеЈер оно није хтјелаЈер је до удајеНико није пољубио Ја сам из оног краја Гдјежену само ноћу волеДању се стиде да кажу,Из краја у коме Ни увреде не боле,Немају времена,Јер жене од јабукеЧешће рађају Они кажу чедуЈабуко мојаИ куму кажу, куме јабукоИ Рудоњи и Вилашу,Само жени кажу куго... Ето, из тог сам краја, Гдје све је испред женеИ во и ован, обор и тор Сви питају,Како отац, мајка, дјецаКако Рудоња и ВилашЗа моје здравље нико не пита Ја сам одатле и замислите, жена,Жена с поносомЗашто да питају, та ја сам добро,Ни гром ме неће,Ни болест Марва воли док је тимарим,Други ће ме вољети каснијеКада ме не буде било... Ја сам из краја Гдје жена на леђима носиИ терет и печат,Гдје слова по стаблу пишеСамо њој знаном азбукомРачуна брже од њега, Од мотике испуцалом руком Овдје за леђа кажу да су грбача,Згрбе се често испод дрваНа планини, По снијегу од два метра Ја сам са планине Гдје грубо спомену Светога Петра,Ако чобани из сламе Јабуке украду Разосморила сам срце Као јабуку, у кришкеРађајући, без јаукаРазбацала га свуда по свијетуМожда тамо Јабуке боље рађају,Овдје је суша к'о у прошлом љету Ја сам из крајаГдје жени јабуком кажуВолим те,А како и да кажу кад јабукеРијетко рађају Е, па волим и ја њега,А јабуку немамЗбог сушног љубавног љета Молим те, ово му напиши И ето, написахУ име жене са планинеКоја рађа чешће од јабуке
|
