детаљ слике: КРК Арт дизајн

22. април 1667. године, петак.

СВИ  ПУТЕВИ  ВОДЕ  У  КРАЈИНУ

Није било времена за дужи предах. Тек што  бјегунци зађоше у шуму, Стојан рече Матији:

    - Да бисмо се заштитили и избјегли срљање у првим корацима, морамо промијенити правац у ком смо виђени да одлазимо. Предлажем да одавде идемо лијево, преко удолине и цесте, а када се домогнемо оног тамо другог виса, продужићемо западно, пратећи исту цесту, само са лијеве стране.

Сјурише у подножје, осмотрише цесту и видјевши да ту нема никог, прескочише је настављајући се пењати прошараним честарима. Из заклона са врха осмотрише и видјеше да је потјера наставила истим правцем. Прошла је кроз шуму и избила на голети наредног виса. Још док су се уз неодлучно комешање заустављали, Стојан примијети:.

    - Добро смо поступили У мноштву трагова, они нису ни примијетили да смо скренули, и сада већ имамо двоструко већу предност. Пожуримо да им још више измакнемо!

Само су крајичком ока видјели како се потјера враћа тражећи њихов траг. Подболи су коње и Стојан се иза неке живице већ обрушавао поново према цести. У шумовитом дијелу пређоше је и попеше се на супротни вис. На крају пашњака застадоше и спазише потјеру на мјесту гдје су малочас стајали. Стојан опет проговори:

    - Сада смо докучили како потјера размишља. Иду нашим трагом и будући да им треба времена за мјестимично откривање отисака коњских потковица, ми стално добијамо на предности. Сада смо још повећали раздаљину. Да су пожурили, цестом, брзо би дошли испред нас и тада би нам пријетила много већа опасност. Нама би сваки корак био ризичан по живот. Док се они тога досјете, ми имамо могућност да увећамо предност.

Још два пута су, на погодним мјестима, прелазили преко цесте, у покушају брзог заметања трагова. Због близине великог града и војног центра, посвуда је било трагова коњаника и таква мјеста су користили за заметање својих.

У касно поподне кратко су се одмарали на вису с лијеве стране пута. Потјере није било на видику. Очигледно да је и она њих изгубила из вида. Ако им иду трагом, много заостају. Ако иду цестом, не знају гдје ће их наћи. Остаје само пука случајност да једни на друге набасају То је ризик који дозвољава предах. Стојан примијети:

    - Испунили смо први услов бјежања. Имамо заметнут траг и предах. На помолу је и испуњење другог услова – они не могу прецизирати наш положај. Како год се буду кретали, њихов пут је широк неколико метара, а наш може бити широк километрима. Када падне ноћ имаћемо дужи предах. Тада ћемо правити план за даље.

Горе, висом, испред њих рачва се неколико стаза и Матија инстинктивно упита:

    - Којом стазом да кренемо?

    - Сви путеви воде у Крајину. Али, ниједан више не води у Стамбол. Сада сам већ сигуран у то. Било којом стазом да удариш, нећеш погријешити. Битно је да смо што даље од прогонилаца, а истовремено и сакривени од којечијих погледа, због сужањске одјеће. По ноћи ће нам кретање бити лакше, због мање примјетљивости, али ово до ноћи, мислим да је најопаснији дио нашег бијега. Када бисмо нашли одјећу, била би нам од велике користи. Највише би нам одговарала одјећа турске војске, јер на овом потезу према западној империји, највише их је у покрету и ми такви најмање бисмо пажње скретали на себе.

    - Одјећу бисмо опет најприје могли наћи на цести.

    - Чим наиђемо на шуму, примичемо се цести.

Напредовали су пустим и голим висом већ подуже када изненада примијетише цестом два коњаника који се крећу у њиховом смјеру. Размишљајући да је можда ту њихова одјећа, у првом шумарку сјурише у подножје и почеше се прикрадати цести.

Стољетна грабова стабла обрасла маховином, пружају  добар заклон у хладовини. Већ олистале гране заклањају видик на све стране. Када примијетише погодно мјесто, у оближњој јарузи оставише коње и почеше се прикрадати једном разгранатом дрвету.  Кроз папрат су мотрили обје стране пустог пута и чекали. Нико се други не појави до она два коњаника што долазе из Стамбола.

Кретали су се лагано, на два добра вранца. По одјећи и опреми, очигледно су кренули на дуже путовање.

Двојица одбјеглих сужњева успентраше се на доњу грану снажног дрвета која се добрим дијелом била наднијела над цесту. Огромно стабло је у дијелу разгранавања чинило добар заклон. Кроз маховину су мотрили долазеће коњанике и спремали се за одлучујућу акцију.

Стојан дошапну:

    - Матија, погледај те младиће, нису било ко. Веома су лијепо обучени и добрим оружјем наоружани. Погледај какве коње јашу. Ти младићи су на важном задатку, јер све на њима је угланцано.

Осмотрили су још једном низ цесту, ни напријед ни назад никог другог није било на видику. Коњаници већ домакоше под грану, а када се ова двојоца на грани погледаше, тада и кренуше у одлучни скок.

Чим коњаници промакоше један корак испод гране, одозго се на сваког сручи по један ударац шаком и они се свалише са својих коња. Коњи се изненадише, онај на Матијиној страни се јако измаче и Матија се свали с јахачем, али још брже поправи ствар, зададе Турчину још један ударац и дохвати поводац његовог коња. Тада му и Стојан добаци поводац другог коња и он их смирујући журно склони с пута и заведе у шуму. Док их је одводио у једну споредну увалу и ту везивао, Стојан је два онесвијешћена коњаника одвукао с цесте у грмове и папрат. Ту их је погледао мало боље и будући да су били у дубокој несвјестици, стаде им скидати оружје, а кад Матија приђе, још убрзаже размјену одјеће.

Брзо су обукли њихову одјећу, а поред њих оставили своју. Затим су припасали њихово оружје и појахали њихове коње. Док су двојица бивших коњаника, онако онесвјешћени и даље лежали у гаћама, двојица нових су се брзо удаљавали пратећи цесту са стране. На новим коњима су галопирали споредним шуштавим путем кроз шуму.

Зауставише се тек предвече. С виса чије  подножје опасује цеста, имају добар преглед. Коњима морају дозволити мало предаха, јер промјена терена и ритма у трку, умара их највише. Сада нису могли да бирају пут већ су у што већој журби држали правац. На многим мјестима поред цесте је било кућа и механа, па су се ту удаљавали још више. А овдје их не бијаше у околини.

Сунце је већ зашло и по удолинама се осјећала близина ноћи. Одоздо, са цесте, ниједан их пролазник није могао примијетити. Када мало одахнуше, Стојан приђе коњу којегг је јахао и отвори бисаге. У једној је било хране за неколико дана, сувог меса, хљеба, пиринча и једна лимена посуда. У другој нађе олово, барут, завоје и нешто одјеће за пресвлачење.  Затим крену прегледати џепове одјеће коју је скинуо с војника. У једном унутрашњем џепу нађе неколико дуката, а у другом писмо... Загледа се мало боље, а онда се обрати Матији:

    - Да знаш Матија, од овог момента смо царски гласници.

Матија је већ очекујући слично, коментарисао на свој начин:

    - Шта све с тобом нећу доживјети и бити, па да ми кажеш да смо стамболски изасланици на путу за Сарајево, не би ме ни то зачудило, ни изненадило.

    - Ово писмо говори да су њих двојица путовали у нашем правцу. Требало је писмо доставити војним властима у Скопљу и Призрену, а затим продужити у Сарајево.

    - И у мојим бисагама и џеповима је слично – одговори Матија. - Само су сада ови нови царски гласници нешто исувише гарави... Морају се што прије умити, иначе ће и даље личити на коваче и поткиваче.

    - То ћемо учинити на првом потоку на који набасамо.

Након свега, оте им се пригушен смијех, каквог није било  одавно, а потом Стојан опет проговори:

    - Можда нам се овај пут и посрећи. Већ је крајње вријеме. Осјећам то. Колико год нам је био чудно несрећан лањски девети март, уторак, толико нам је чудно срећан данашњи двадесет други април, петак, турски светац. Још само да нађемо твој поток и да не будемо више мусави ковачи, већ фини и углађени царски гласници. Доље у долини видим неки поток и ја бих да одмах кренемо на умивање и уређивање. Нека нас срећа прати!

Када се спустише до воде, већ се мрачило. У сумраку је свјетлуцао вијугав шумски поток. У обалама неколико оштрих завоја бјеласа се ситан пијесак, помијешан са бјељугом земљом. Тај пијесак је добро чистио и спирао гараву масноћу с лица, врата, руку. Руке су готово издерали покушавајући да изрибају прљавштину и масноћу, а са лицем су морали поступити много пажљивије.

Ноћ се потпуно спустила када су се двојица чудних коњаника домогли сљедећег виса. Убрзо су били на великим пашњацима. На једном узвишењу наиђоше на напуштен катун. Ту у једном углу дјелимично порушених торова за овце, стајало је садјевено сијено, а у другом углу колиба. Ноћ бијаше ведра, тако да им колиба није била потребна. Довољно им је само сијено. Много су га ишчупали са стога и распоредили у постељу, како себи, тако и коњима.

Са ове маркантне и истурене узвисине добро осмотрише околину, а онда стадоше провјеравати оружје. Сваки коњаник је имао по кратку пушку набијену за појасем, и још по сабљу и јатаган о појасу. Матија у својим бисагама нађе још једну набијену мању кратку пушку и, поред ње, мали дурбин.

    - Изгледа да нас ови великодушни путници добро опремише – нашали се. - Сада можемо у своју господску постељу, у каквој нисмо преноћили већ четрнаест мјесеци. Не знам да ли ћу знати спавати у овој чистој и мирисној удобности, послије свих тих мемљивих, пацовских, упишаних и ужасно смрдљивих камених подрума по турским хапсанама од Ливна до Стамбола. Још не могу да повјерујем да нам се овако нешто дешава, већ ми све ово личи на један прелијеп сан.

    - Судећи по оном како смо путовали према Стамболу, одавде до Далмације и Равних Котара треба нам двадесет три дана јахања. Само до Сарајева деветнаест дана, до Ливна три и до куће један. Додуше, можемо се ми кретати и брже од ондашњег каравана, па да пут до Сарајева згазимо за осамнаест дана. Мислим да овдје треба да се одморимо само до поноћи и тада наставимо. Путоваћемо ноћу, а одмарати се дању. Тада ћемо се склањати у планину и тако имати најмање сусрета. Тако ћемо радити у првих пет-шест дана, за колико имамо хране у бисагама, а тада ћемо већ одмаћи далеко и биће све мање могућих сусрета са турском војском. Без обзира на то што сада добро личимо на њихове гласнике, сваки сусрет са њима, могао би се изненада и за трен претворити у смртну опасност. Стражарићу први. Спавај!

Прво веће одмарање прође у миру. О поноћи се спаковаше и продужише даље.

Сљедећег дана зађоше у планину, па су наставили путовање до подне. Затим су се одмарали, а увече поново наставили. Тако су ишли прва четири дана, а онда свратише у једну осамљену и празну механу. Ту допунише залихе хране за неколико дана и наставише даље.

Данима су путовали напоредо с путем којим су дошли, некад су му били ближе, а некад и километрима удаљени, али увијек опрезни да га не изгубе, да не упадну у какву клопку или незгоду.

Некад су се кретали брже од лањског каравана, а некад спорије.

Осамнаестог дана погледом дохватише Сарајево.

Тада се и Матија досјети:

    - Зар ћемо заборавити свратити у Сарајево. Треба да  предамо поруке, па онда наставимо за Ливно.

    - Можда је боље да се јавимо само онима у Ливну, па нека они прослиједе поруке до Сарајева.

    - О дукати моји нетрошени! Да бар свратимо на каву и потражимо Рагиба. Да му дамо до знања да ипак није баш све како је он замислио.

    - Ту бисмо баш и попили каву, и то запржену управо тако како је и тражимо – одговори Стојан.

Тако уз шалу продужише даље. Одавде са шумовитог виса, само каткад и на махове, бјеласа се Сарајево. Мноштво бијелих зидова, као бијелих тачкица залегло између зелених брегова, а они промичу све брже и брже, како се и родна огњишта примичу.

Након дужег ћутања, Матија проговори:

    - Често се сјетим оног случаја, када нас одводише у ропство. Када ти се у невремену, код Призрена, указа прилика да бјежиш и свој живот спасиш, а ти се врати у ропство ради мене. Често ми то дође у мисли. Шта те је наводило да учиниш тако?

    - Да онда нисам поступио онако, данас не би било овако. Онда бих можда измакао ропству, и спасио живот свој, али то за мене више не би био живот, већ само патња несносна. Ни самог себе више не бих сматрао човјеком, због нечовјечне издаје ближњег свога. Вјеруј ми да то не бих могао носити. Сада сам веома срећан овако, што сам онда поступио онако. Сада смо обојица живи, здрави и весели, журимо својим кућама и својим најближима. Зар има нешто љепше од тога?

    - Дао си ми повод за често размишљање.

    - Тога ћеш се сјећати често, када будеш сам. Ето, драго ми је да сам и ја у тим твојим мислима.

    - А шта би то могло испуњавати твоје мисли? Када ћу бити у прилици да ти се на неки начин одужим, да и ја  нешто учиним за тебе? – распитивао се Матија.

    - Ти не знаш да си ми се већ одужио. Не знаш да су нам мисли сличне, јер нам је и живот сличан.

    - Како то мислиш?

    - Ти си ми био нада у свему. Ти си ми увијек давао нову снагу да и то ропство несрећно издржим и преживим. Да није било тебе, ко зна како би се све завршило. Самоћа је понекад тежа од свега. Али ти си био ту да све ублажиш.

И данас смо обојица срећни што још газимо по овој земљи балканској и то још с радошћу у грудима. Ништа те не може испунити и разгалити тако као слобода послије ропства. Што невоља бјеше већа, слобода ти дође дража. – одговори Стојан.

    - Да нам буде срећно и до Цетине! Желим да је прегазимо на истом мјесту гдје и прошли пут. Да обиђемо наш поток и аду на којој бијасмо заробљени. Да је сада посјетимо као слободни људи. Да се ту поклонимо нашој судбини и захвалимо јој на помоћи да преживимо.

    - То ћемо покушати извести ноћу. Гранична линија је опасна у свако доба, али непријатељ се тада мање креће.

    - Морамо истрајати још до Цетине. Помоћи ћемо својој судбини као што и она чини нама. Морамо пажљиво припремати успјех, градити срећу, а онда ће радовање долетјети само. На крају ћемо се увјерити и у то да је срећнији онај што срећу гради и што јој иде у сусрет, него онај што је само чека. – Матија је већ сада уживао у замишљању тог догађаја.

Тако у причи два посве необична младића, на прекрасним вранцима и у одорама турских гласника, стигоше надомак Ливна.

Киша се отвори из неба и земље, нитⁱ од ње шта видиш, нити шта чујеш. Затече их некако када се испред њих испријечи велика чистина, све сами пашњаци и ливаде, без заклона и скровишта. Због тога и застадоше да размотре шта им ваља чинити. Премишљали су се да ли да ову велику чистину заобиђу с десне стране, па ударе ближе Ливну, или да га се клоне што даље, усмјеравајучи лијево. Штета је губити вријеме и тако рано заноћити, а и ако продуже колико ће добити на скраћењу пута… Управо тада удари пљусак, затвори све видике, као да им дође у помоћ, да их заклони у равном преласку преко чистина.

Наставише равно и убрзо избише на камени мост преко кривудаве рјечице. Около бијаше прилично баровито и влажно, те и они усмјерише преко моста. Био је то онај исти мост поред ког су одмарали, први пут након кретања из Ливна на своје несрећно путовање у ропство. Овај пут бануше као слободни људи. Како пређоше мост, тако свратише с низводне стране и пустише коњима да се напију.

Од сивила пљуска ништа се не види, а од јеке ништа не чује. Невријеме поче да шиба и бјесни. По каменом мосту све разбија, у маглу претвара, а около се само слива и језера ствара. Из узбуркане воде само понегдје још избија покоји грм и шаш. Сви звукови се затворили само у једну бескрајну заглушујућу јеку, какву само природа нуди када крене да се искаљује, да шиба, бије, или на свој начин милује. Џаба и огртачи и калпаци, киша продире свуда и кваси све. Коњи се тек мало напише, ваљда их киша силно расхлади, па заборавише и на жеђ. Оклембили ушима и стоје, чекају да зло прође.

Тек једном Матија даде знак за тишину и прозбори:

    - Чујем прапорце. Из даљине.

    - Чујем их и ја. Долазе са источне стране.

На брзину узјахаше и попеше се на пут.

Млазеви пљуска се комешају, намичу, промичу, па се тек на махове једва шта провиди и разазнаје.

Могли су се измаћи, с пута склонити, међутим застадоше још који трен, да се увјере ко то долази.  И тек тада спазише једну наткривену кочију. Онако лаку и удобну, снажни је коњи вуку као перце. Под кровићем, иза кочијаша сједи човјек с калпаком властелина. Испред и иза кола јашу по два коњаника наоружани до зуба, снажни и спремни да у сваком тренутку заштите важног путника.

Како се кола нагнуше у низбрдици, иза њих се указаше и два пјешака, који укорак прате кола и посрћу, али увијек на истој удаљености.

Када се млаз пљуска још једном склони, тек тада се могло видјети да су везани за кола, која их напросто вуку.

Стојан погледа Матију и прозбори:

    - Или је ага ливањски, ил' је неко од бегова, док овако у предвечерју жури у Ливно.

    - Можда је боље да их осмотримо из неког заклона.

    - Да, али нама је добар заклон турска одјећа и језик који смо научили. Ми и даље можемо бити „царски гласници“ који се, на примјер, „враћају из Ливна“ и у сусрету понешто питају. Тек да видимо ко су и зашто су им она двојица онако везана за кола.

    - Није ти лоша та замисао. А шта ћеш ако неко од њих зна језик боље од нас, па нас открије?

    - У пратњи их је само четворица. Мислим да они за чување бега и хватање Срба не морају знати језик. То су сејмени или бешлије. Ја бих, уз сву нашу исцрпљеност и муку, да погледамо о чему се ту ради и шта се то дешава. Нешто у мени опомиње да не шкиљим из прикрајка док моји сународници стравично пате, већ да прискочим и припомогнем, ако је икако могуће.

Матија потврдно климну главом и сада обојица осташе на путу.

У прилазу, кола застадоше неколико пута, при сваком наиласку на бујицу гдје мјестимично прелива пут. Како предњи коњаници провјере дно, тако и колона настави даље и сада већ закорачише благо успињућим насипом према мосту. Управо када стигоше на крај насипа и дотакоше мост, преко издигнуте калдрме у сусрет им се појавише два коњаника. Према првом утиску, опремљени су за далек пут, лијепо су одјевени и добро наоружани. На добрим коњима вранцима, појавише се из правца Ливна, а изгледају као велики царски гласници.

Предњи јахачи малој колони дадоше знак да стане.  

Све стаде.

Двојица „гласника“ прилазе полако. Топот потковица њихових коња надјачава јеку пљуска. По испраним каменим плочама издигнутог моста, шкрипи гвожђе.  „Гласници“ приђоше и стадоше, а један од њих (Стојан) гласно поздрави:

    - Селам алејкум!

    - Алејкум селам! Мерхаба! - предњи јахачи одговорише углас.

    - Мерхаба. Куд по овом кијамету, људи?

    - Задесило нас. Халил-бег је био мало у бабалуку, па се сад врачамо у Ливно, као задоцњели пливачи.

    - А за ову двојицу пјешака, је л' немате коње? Мислим, скоро су боси и још по калдрми, па докле ће вам издржати? Један вам је у разваљеним опанцима, а други само у чарапама, па им стопала већ одавно крваре. Због њих морате спорије, а да су јахачи - брже бисте путовали.

    - Тако је наређено. Ту ми ништа не можемо. Ага, Халил–бегов пунац, рече да мора тако. Наше је да спроведемо то што нам се нареди – одговорише предњи бегови пратиоци.

    - И бабо Халил-бегов је ага ливањски?

    - Да. Сефер-ага Дуракбеговић -  одговорише они.

    - Вјероватно та двојица ага повремено размјењују чивчије, надничаре, кулучаре, али и кривце?

    - Тако је - одговорише углас бегови пратиоци.

    - А шта су вам онда ови везани и боси за колима? До Ливна ће уништити стопала и више неће бити ни за шта.

    - То су кривци, честити гласниче. Противили су се дати порез и још су организовали побуну против порезника и власти. Водимо их на суђење, да им кадија ливањски суди.

    - А он ће пресудити тако да том накинђуреном у колима ринтају само за сплачине, док не поцркају, а онда ће, као псета, бити само бачени у поток…

Предњи јахачи се само згледаше, остадоше без ријечи. Ни ушима својим не могаше повјеровати шта то чуше од овог “царског гласника”.

Утом се огласи и Халил-бег с кола, иако од пљуска ништа није чуо:

   - Зашто сада стојимо на киши? Ако једног гласника толико тога занима, нека се с нама врати у Ливно, па нек тамо сву ноћ припитује, али овдје, мислим да стварно нема смисла да стојимо на киши и млатимо празну сламу. Крените одмах!

Сада и Стојан проговори гласније да би и бег чуо:

    - Честити Халил-беже, не намјеравам овдје сметати и стога ћу се одмах измаћи. Опрости на сметњи!

Како то рече, тако се и измаче, а истовремено и његов сапутник. Кочијаш истог момента канџијом само дотаче вучне коње и они кренуше.

У том тренутку Стојан видје како један од босих заробљеника, везаних за кола, искривљује лице од бола, када закорачи мало охладњелим искрвављеним стопалима. Други, бос, посрну и паде, кола га повукоше. Сада Стојан већ измакнут, с ивице насипа настави разговор:

    - Шта мислиш, честити Халил-беже, да тебе неко овако веже, какав би био осјећај? Молим да ове људе одмах пустиш!

Халил-бег се у трену изненади и док је већ узрујан налазио одговора, Стојан продужи:

    - Ако не намјераваш ти, онда ћу ја.

Како то рече, тако трже сабљу, муњевито удари по ужадима, која управо наилазе поред њега. Сужњи у  трену осташе одвојени од кола, али још с везаним рукама.

Коњи двојице задњих пратилаца готово се саплетоше о посрнуле сужње, док њихови јахачи посегоше за оружје, онај ближи сабљу, а други иза паса пушку…

Тог момента двојица “гласника” су већ имали у рукама по пушку и сабљу. Стојан је ближњег дохватио, истовремено када и Матијина пушка груну и дохвати оног другог. Обојица задњих пратилаца се свалише.

У муњевитом окрету према осталим Стојан спази да и Халил-бег устаје са сједишта и уз  повик “Каури”, потеже кремењачу.

Стојанова пушка груну и Халил-бег се свали.

 Тада Матија већ бијаше у налету на предњу двојицу пратилаца и ближњег дохвати сабљом. Други не могаше ни пуцати, ни напасти преко кола и коња, у чуду застаде, саплете се сав збуњен. Матијина мала пушка груну и он се свали.

Кочијаш остаде сав укочен од страха, забезекнуто отворених уста. Нит посеже за оружјем нити шта рече, само подиже руке, и стаде се нијемо огледати око себе. Изненада се нађе у потпуно непознатом осјећају у ком никако не могаше да схвати и прихвати могућност да онако одважно, поуздано, охоло и силно обезбјеђење буде збрисано у једном трену.

И док је Стојан посезао да придигне попадале сужње, Матија се обрати кочијашу:

    - Ништа се не бој, ти ниси крив. Отпаши своје оружје и можеш своју кочију гонити куд хоћеш. Видиш шта и како се деси. Просуди сам шта би учинио на нашем мјесту.

    - Зар нисте гласници?

    - Не.

    - Каури?

    - Да. Могло се и закључити, јер који би гласници заложили живот за каурске сужње.

Кочијаш отпаса опасач, баци га с кола и рече:

    - Ето, сад можете чинити шта хоћете.

    - Ми не чинимо шта хоћемо, већ шта морамо, већ то на шта нас нагоните. Ваљда ти је и самом јасно ко је у свему овоме чинио шта хоће и како хоће.

    - Ја нисам. Ваздан ми је тешко гледати било чију патњу, па и ових сужњева.

    - Ма је ли, богати? Ако ти их је већ жао, што тим својим силеџијама ниси рекао да их пусте? Свеједно је теби, исто као и осталима, док их ваздан вучеш за колима и гледаш им најужаснију муку и патњу.

    - Нико мене не би послушао, јер сам само обичан кочијаш, који од неке работе мора да живи.

    - Због тога те и разумијем.

    - И да знаш да ми није свеједно, јер ти сужњи су потпуно невини, а још ми је теже јер припадају мом некадашњем народу.

Док га је Матија зачуђено гледао, он настави:

    - Из Поткраја сам... Рођен сам горе уврх поља Ливањског, у роду Петровића. Тамо сам и проходао.

Матија га је и даље нетремице гледао, док су са зачеља кола полако прилазили Стојан и двојица сужњева. Примицали су се тихо и пажљиво да ништа не ремете, док је кочијаш настављао:

    - Да, да, у Петровићима сам проходао и растао до шесте године, до чобанчета, чувара јагањаца. Било је то у кући Николе Петровића. Стриц ми је поп Обрен Петровић. Данас тамо нема ни цркве ни попа ни села. Све су то Турци сравнили са земљом. Нас неколико дјечака одвели су да чувамо стоку на агином посједу. Ту сам и одрастао. Не имадох више ни коме, ни куда, а живјети се мора.

Све присутне око себе погледа у очи, а затим настави:

    - Знам да се сада питате зашто вам то све причам. Некоме морам рећи, јер притишће. Понекад притишће толико да не могу носити. Немам прилике да иком кажем, да се повјерим, пожалим, да ово зло отпусти, да бар предахнем. Хвала вам, када пристајете да ме саслушате!

Тада се и Стојан јави с питањем:

    - Можемо ли знати твоје име ?

    - Ах, да, заборавио сам рећи, крштено име ми је Милутин Петровић, а сада се зовем Зејнил Динарић. Име ми дадоше по старом Зејнилу, с којим сам чувао агина говеда. Нек му је рахмет, био ми је добар. Презиме добих по Динари, под којом су ме нашли.

Затим човјек болно уздахну, па настави:

- Како ли је све то носити, када бисте само знали!

    - Да ли би био вољан да се вратиш свом народу?

    - Моје срце је увијек уз мој рођени народ, али ја сада немам куд. Ни тамо ми не би било спокоја, јер кад-тад неко би желио да ми завирује чак и у гаће, а послије тога ја више не бих био нигдје. Тада би мој живот био завршен, макар да ме сви милују и часте. То даље не бих могао носити. Осим тога, у чаршији ме чека фамилија, жена и двоје мале дјеце. Они живе од мога кочијашења и чекају шта ћу им вечерас донијети. То су моја дјеца, моја крв. Разумијете ли?

Мислите ли да је само вама тешко?

Човјек више није могао задржати сузе. Једном руком заклони очи, док је другом посезао да покрије већ мртвог бега иза себе.

Стојан ћутећи и на брзину нађе некакву одјећу у колима, поцијепа је и комадима поче превијати раздерана стопала сужњева. Када све добро умота, учини да је топло и сигурно од даљњих повреда, посеже још једном у кола и пронађе још суве одјеће. Њоме  огрну сужњеве.

Након тога прискочи у помоћ и Зејнилу, који је покушавао да мртве придигне на кола.

На крају, када и то завршише, Стојан се обрати свима:

    - Ми сада морамо даље. Драго ми је да смо два невина живота спасили од сигурне смрти. Драго ми је да сам упознао овог финог човјека Милутина, Зејнила. Жао ми је што су његова осјећања тако тужна. И моја су осјећања тужна, како због њега тако и због ових осталих младих живота. Ништа се ту није могло, сами су то тражили. Када бих се ја питао, никуд не бих даље од свог винограда, само да су којим случајем и ови што леже, мислилио исто. Да су и они, којом срећом, остали код својих огњишта и  винограда, умјесто што кренуше и нас са наших разгонити, а и мене у шуму одгонити. Да су којом срећом размислили и сјетили се, да је и њихов живот рођен из неке љубави. Ал' дража им бјеше мржња. Да су, којом срећом, знали одабрати љубав умјесто мржње, бога умјесто ђавола, истину умјесто лажи. Еј, да ли су знали… А како ће када је около и превише оних што наговарају и оних што не знају, па слушају...

Због тога нам и јесте овако како је. Залудне су моје жеље, ако о тој величини не одлучујем.

Људи, било би ми драго да се опет сретнемо...

    - Коме би то било драго, да нас поново види? – прискочи један од сужњева. - Ни име нам ниси рекао, а остављаш нас тако да и даље ништа не знамо. Има ли то смисла?

    - У праву си. Ми смо сужњи Босфора. И ништа нам прича није тужнија ни ружнија, нити љепша од ваше. Осјећамо се веома слично као и вас двојица што малочас бијасте везани за кола, и као ти јадан који их мораде вући. Ја сам Стојан Јанковић, а овај до мене је Матија Миљковић.

Сва тројица осталих саговорника осташе отворених уста све док кочијаш поново не проговори:

    - Зар је могуће да сте све то преживјели? По Ливну се причало свашта. Пола нас је мислило да сте прву ноћ страдали у Ливну, а пола да сте страдали у Сарајеву. Сви смо само нагађали. Тимарио сам ваше коње. И данас су у беговој штали.

Матија га више није ни слушао, на брзину је набио своје празне пушке, покупио барут и олово од наоружаних петорице Турака, а када крену да покупи и оружје, Стојан се само сагну, дохвати одбачени опасач с кремењачом и јатаганом, и баци га кочијашу у руке.

     - Држи‘!

Кочијаш га опет зачуђено погледа, док он продужи:

    - Припаши то, може ти затребати…Збогом!

Затим се хитро вину у седло и сљедећег трена већ је с Матијом замицао преко моста, одакле су се и појавили.

Кочијаш је нетремице гледао како одмиче галоп двају срчаних вранаца, како се над њима двије силуете гасе, како се обриси двојице тајанствених младића стапају с пурпурним предвечерјем и замичу. Нетремице је гледао и гледао док једном све не ишчезну.

Подно шуме, испод једне осамљене липе, Стојан и Матија застадоше. Жељели су да се обазру, да још једним погледом обухвате озарено предвечерје што необичним бојама обоји и наткрили данашње поприште.

Тамо, с ону страну моста и кривудаве рјечице, својим кућама одлазе ослобођени сужњи Вељко и Душан. Храмљу, једва се ослањају, на израњаваним стопалима замичу валовитим пашњаком.

Овамо, благим успоном калдрмисаног и пјешчаног пута према Ливну, пење се отежала кочија. Кочијаш бодри вучне коње да потегну још јаче, а стално се обазире и испод кровића погледа на неколико коња, што се упутише за кочијом.

У средини оста камени мост, обасјан праменом посљедњег зрака предвећерњег сунца. Необично  бијел, сав бљешти сред окупаног зеленила и мутне бујице. Све то надвија умивена румен, што се за одбјеглим пљуском тек упали, а већ гасне, са сумраком тамни.

Оста мост да пркоси зубу времена и невремена, да одолијева бујицама, кишама, приликама, неприликама. Остаде да сјећа и подсјећа на времана прошла, на времена давна. Остаде да бесједи и приповиједа о људима и догађајима, да ћутећи прича још неиспричано.

Двојица посматрача стајаху још који трен заокупљени необичним призором и својим мислима, а онда одједном окренуше коње и журно замакоше иза узвишења. Оставише питому долину да се у сутону мајском скрива, да се измаглицом покрива и снива.

※  Историјски подаци:

После четрнаестомесечног ропства у Цариграду, Сердар Стојан је извео спектакуларно бекство и повратак чак у Равне Котаре, о којима је тако надахнуто испевана и народна јуначка песма. Тим својим подвигом је Господар Стојан заслужио и високо признање Млетачке Републике. Његова Пресветлост, сам венецијански Дужд, га је у Већу прогласио Витезом, обдарио га златном Колајном са медаљом Светога Апостола и Јеванђелисте Марка, Заштитника и Патрона Републике. Такође, начињена му је свечана, племићка, долама.

Тако је један од најистакнутијих представника српске народне Аристократије у Далмацији постао и носилац млетачког високог племићког звања, титуле Витеза од Светога Марка (''титоло ди цавалиере ди С. Марцо''). Од овога тренутка је звезда Јанковића Стојана засијала још и јаче. Иако потомак благородне лозе, али само незнатно жегарско чобанче и припадник униженога и, до тада, сатрвенога народа, заблистао је као Витез, страх и трепет Турака у свој Крајини, па и много шире.

Слава дома Јанковића пронела се на далеко, у све крајеве где се српски зборило!

Да видимо како (у поменутом свом делу) о ропству Јанковића Стојана пише господин Марко Јачов: ''Млетачке власти су се нарочито заинтересовале за судбину Стојана Јанковића, за кога је било јављено да се налази у Ливну и да је тамошњи бег обећао да ће га пустити на слободу. Међутим, он је, без икаквог објашњења, послат у Цариград. То се може објаснити једино тиме што се о његовом војевању знало и на султановом двору. Бити доведен везан пред султана била је привилегија најзначајнијих јунака који су имали несрећу да падну у ропство.

Њима је, по правилу, предлагано да прихвате ислам, или да им се одруби глава. Изгледа да је народна песма, ипак, најближа истини кад наводи да се Стојан Јанковић потурчио и на тај начин сачувао главу. После четрнаест месеци проведених у Цариграду Стојан је, убивши Халил–бега Дуракбеговића, 'сина једног турског принца', побегао и 'бекством на слободу још више се прославио'

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице. ※

※   Историјски подаци:

После 14 месеци проведених у Цариграду (а не девет година и седам месеци, како се пева у народној песми) Јанковић и Миљковић су успели да искористе смањену турску будност због боравка непопуларног султана Мехмеда ИВ у околини старе престонице Једрена, где је боравио ради лова и разоноде,7 па су побегли — не зна се да ли копном или морем — у лето 1667. г. и поново се појавили у Котарима, што је снажно одјекнуло у европском хришћанском свету, с обзиром да је то био несвакидашњи подвиг. При бекству Стојан је убио Халил-бега Дураковића, сина турског великаша, а чим је стигао у Котаре поново се ставио на чело ускока и наставио да ратује, пустошећи турске територије.8*

Извор: „Историјски подаци о ускочком сердару Стојану Јанковичу“, аутора Стојана Бербера, са освртом на истраживања Бошка Деснице.  ※

※   Историјски подаци:

У доступним документима није забележено којим путем су наши јунаци побегли, да ли морем или копном. Мада би лакше било побећи као "слепи путник" на каквој млетачкој галији, вероватније је да се у стварности збило онако како народна песма казује, а што се можда певало већ у оно време: да су Јанковић и Миљковић успели да се домогну коња и новаца и да су, знајући турски језик и представљајући се као Турци, побегли копном, замећући трагове. Не би било чудно да је и сам Стојан подстицао гуслање такве песме.

Извор:  интернет страница -  „Ризница“ с освртом на рад др Стојан Бербер, Учитељски факултет , Сомбор.   ※

※   Коментар аутора:

У вези с подацима о Халил-бегу Дураковићу, могуће је да се десио случајан сусрет у околини Ливна, слично описаном у овој протеклој причи.

Јер Стојану, као разумну човјеку, није ни на крај памети падало да у том тренутку тражи неког, или неку освету.

Једини његов циљ бијаше да што прије пређе Цетину и  домогне се Далмације.  ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: