Под скуте магнолије
босонога
сви своје искре
љубичастим уснама цветова
угреј семење
косе сплети
христовим трном
утекни косачу времена
нек никне ново зрневље
из твоје шаке вреле
на прстима прођи поред кактуса
њихове оштре глади зреле
дланови доцкан крваре
а твоје су хаљине беле
