детаљ слике: КРК Арт дизајн

       ЉУБАВ ЈЕ ЛИЈЕПА КАДА СЕ КРАДЕ

Дођи ми, дођи изненада,

к´о рани бехар трешње цвијетне.

Дошуми спретно к´о некад давно,

у мирне топле ноћи љетне.

Потрчи крадом, скриј се од других,

кад село заспи у смирај дана,

а оном нашом стазом тајном,

од других скрита, а нама знана.

Прескочи поток, претрчи луг,

обиђи шуме кроз ливаде,

кораком хитрим, јелену сличан –

љубав је лијепа када се краде.

Небо ћу молит´  да склони звијезде,

Влашићи браћа нека те прате,

Даници сјајној прекрићу лице,

кришом јој шапнут´ да пази на те.

У џеп капута сакрићу Мјесец,

да не би сиј´о скинут му плашт,

липа ће земљи савити гране

и нико неће примјетит´  нас.

Пехари вина нек буду усне,

дрхтава тијела жераве двије,

једно за друго створени ми смо,

љубав је лијепа када се крије.

Дрхтаће тијела, трептаће снага,

а тајна љубав кроз вене тећи,

остави шапат у мојој коси,

нек´ нема краја скривеној срећи.

А када први пијетли се јаве,

крадом се вини кроз ливаде;

Господ је спреман опростит´  гријехе,

љубав је лијепа када се краде.

    МАЈКА ХРАБРОСТ

                      Јелени Трикић

Ни змајеви, ни витези,

нити виле у прољећа

такву храброст не имаше.

О, Јелена, сузе наше!

Твоја храброст бјеше већа.

Ти не жали са тридесет љета

на жртвеник смрти лећи.

О, жртвено младо јање!

Са осмјехом на уснама

ко кад крену на вјенчање.

Порив мајке бјеше већи.

Задња ти је жеља била

да ти лоза разграна се.

Да плач чеда свога чујеш

и рукама малаксалим

на прсима помилујеш.

Ни мислила ниси на се.

Ти си знала да одлазиш,

али зборит ниси хтјела.

Лијек тражила тешком болу

кад загрлиш свог Николу.

О, Јелена, сузо врела!

Јаука ти нисмо чули

кад се вину у висине.

О, Јелена, лептирице!

К´о кад пође на спавање

мирно склопи трепавице.

Тихо шапну:“ Расти сине!“

 НЕОБРАНА ВИШЊА

У авлији нашој гдје је орах био

прољећа једног, сочну и крупну,

мој вриједни отац вишњу калемио

поред ње постави, астал и клупу.

Радов´о се тата своме рукосаду

кад вишња процвати и плодове пружи,

окупљао госте у њеном хладу

да за пуном софром са њима се дружи.

И ми смо се дјеца вишњи радовали

кад латице вјетар почне да разноси,

к´о  пахуље сњежне радосно скупљали

заносни, трчећи бацали по коси.

Сасвим друга слика кад почне да зори.

Тада тата  пред нас к´о судија стане.

„Плодове берите, не ломите гране“.

Ми слушамо, ћутке док нам тихо збори.

„Ја сам за вас дјецо  очинском промишљу

засадио стабло што плодове даје,

кад не буде мене да рађа и траје

у близини куће калемио вишњу.

Не тражите туђе, имаћете своје

није туђе воће увијек и најслађе,

на дохвату руке нека вам се нађе

са њом ће вам остат´ дио душе моје“.

Годинама вишња расла и рађала

окупљала госте, чекала годове,

гледала у Сунце, његове сводове

спроводе и сватове, села испраћала.

Ал´ једног априла испод својих грана

окупи родбину и цијело село,

под њом оцу моме држаше опијело.

Те године оста, вишња необрана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: