детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јован Шекеровић – Пожелио сам да нешто кажем о Крајини

 

У старту сам већ имао подршку тројице изванредних људи, чије позитивне критике су ме охрабриле да наставим са писањем. - Јован Шекеровић

Књижевна Радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука, 07. април 2023. 

Већ годинама сте ангажовани у области машинства, што је и Ваша професија, на пословима конструкције, технологије и дизајна. Како сте спојили ове две професије и када сте почели да пишете?

Нисам ја те двије професије спајао. Мислим да су обје потражиле мене. Машинство и техника уопште, моја су интересовања још из дјетињства.

Уз редован рад у фирми, радио сам и ванредно, код куће, у поподневним сатима, углавном на изради машинске конструкционо- техничке документације за друге фирме. То је трајало годинама, док се уз све то није појавило још и писање.

Писањем се почињем бавити 2009.године, када сам, након личне голготе и избјеглиштва, на неки начин, сумирао стварност и осјетио потребу да нешто кажем. Као избјеглица, осјећао сам се сувише одбаченим да бих остао равнодушан. У мени је буктио необуздан жал за изгубљеним и спознаја да ако ја о томе не напишем ништа, неће ни други нико, и тај дивни крајишки крај, остаће заборављен. Будући да се нисам мирио ни са заборавом, као ни са губитком, латио сам се писања и то кришом да нико не види. Прво што сам написао било је 60 почетних страница, како и данас изгледа у мојој првој књизи „Војскова, заборављена долина“.

Машинско конструисање и писање убрзо ми постају као надопуна једно другом.

Лично мислим да је то двоје веома добар спој, бар ја то тако и осјећам у свом случају. Будући да је активност у конструисању, због комплексности, прилично јак тренинг мисли, то ми помаже да у писању лакше осмислим заплете и расплете, да осмислим сцену, а драма је још увијек у мени, жива, живописна и јасна, као на филмском платну.

Заиста дуго се бавите и писањем, али, рекло би се да у последње време више пажње посвећујете писању и да то одавно није само Ваш хоби?

Ево, већ је четрнаеста година, откад највећи дио свог слободног времена, па често и добар дио сна, посвећујем писању. Имам неку унутрашњу потребу, коју не могу ни себи објаснити. Ово примијетно повећање активности у писању, прије бих рекао да је због тога што сам сада у средини једног великог задатка, којег сам сам себи поставио. Од четири планирана романа, завршена су два, и сада морам мало „додати гас“ да ту замисао приведем крају.

Не могу рећи да то више није само хоби, јер није ни професија, будући да се не може живјети од те активности. То у нашем поднебљу не могу чак ни најуспјешнији. Прије бих рекао да је то моја нека унутрашња потреба да на тај начин ублажим своју невољу, нешто што је вјероватно судбински везано за мене... Да нисам доживио толики животни лом, губитак свега и одлазак у избјеглиштво, вјероватно се никад не бих ни бавио писањем. Сва моја писања била би сведена вјероватно само на понеко техничко упутство, можда још и неку молбу, жалбу и слично. Данас бих вјероватно био негдје у Подгрмечу неки мањи ранчер или фармер, на очевом имању, због чега сам оставио посао у институту Чајавеца и вратио се да живим на селу.

Прва објављена књига била је монографија „Војскова заборављена долина“. О чему нам она говори? Како је настајала ова монографија?

Та монографија сумира многе историјске, географске, етнографске, етнолошке, демографске податке у мањем дијелу Подгрмеча, прецизније у подручју слива рјечице Војскове, дуге тек тридесетак километара... Окосница све приче је најужи дио истоименог засеока у селу Средњи Дубовик и на Петрову Луку у њему, моју дједовину, гдје сам рођен и одрастао.

Ова монографија је настала случајно. Нешто ме је гонило да то напишем. Знам само да сам жарко желио да на неки начин дам допринос очувању истине и сјећања на тај дивни народ и све што се налазило у том мом родном крају. Био је то неки императив у мени који ми је наређивао да то све отргнем од заборава.

И та прва књига с разлогом се зове „Војскова, заборављена долина“. Увијек смо били спремни помоћи другима, али када је нама затребала помоћ, сви су нас заборавили. Оде све, ратни вихор све разори, а огањ прогута. Све нестаде, као да није ни било...

Негдје у прољеће 2009. године, сјео сам и готово у једном даху написао око 60 страница.  Било је то ноћу, кришом, да нико не види. Нисам ни претпостављао да би то  једног дана могла бити књига. Након пар дана одлучио сам ипак да текст покажем Сими Јелачи, аутору многих путописа и репортажа са путовања. Будући да се он већ одавно бавио писањем, његово мишљење ми је много значило. Јавио ми се исте вечери и саопштио како је, након читања, исти текст прослиједио свом пријатељу из школских дана, књжевнику и књижевном критичару Ђури Маричићу, којег тада нисам познавао.

Сутрадан ми се Ђуро јавио, са свим похвалама и сугестијама да наставим даље како сам и замислио, с тим да би ми он био подршка до коначне реализације.

Током писања цјелокупног текста, паралелно сам учио како се обликује, организује и уређује књига. На крају ми је  Ђуро Маричић, уз своју рецензију, саопштио да ће замолити Ранка Павловића, књижевника, да и он напише своју рецензију. У старту сам већ имао подршку тројице изванредних људи, чије позитивне критике су ме охрабриле да наставим са писањем.

 „Трагом мојих предака“ је монографија у електронском облику. Какви су то трагови записани у њој? Да ли је ова монографија доживела и своје штампано издање?

У тој књизи су записани трагови о мом личном поријеклу, за којима сам трагао годинама. На 180 страница изнио сам сазнања до којих са дошао. С обзиром да су ти подаци локалног значаја и интереса углавном мојих рођака и комшија, сматрао сам да због мањег тиража није потребно класично штампање и издање, Тако сам повремено, према потребама и жељама рођака и комшија, штампао по неколико комада и достављао им, како би се и они упознали са својим коријенима.

Многи су били одушевљени и веома захвални, јер је и њима пао камен са срца, самом спознајом о себи и сопственом поријеклу, у периоду осам вјекова за нама.

Мислим да би та књига била добра порука за многе појединце широм Балкана и њихове недоумице у вези са поријеклом.

Сада сам већ сигуран, када би већина људи са Балкана истражила своје поријекло у задњих осам вјекова, или бар од Косовског боја до данас, да би то у многоме смањило лоше пориве и допринијело побољшању односа и поштовања међу људима, допринијело би миру, стабилности, просперитету, повратку на опустјела огњишта и бољем квалитету живота уопште. Јер, многи појединци би постали свјеснији стварности и истине да међу многима, које не воле, има и родбине и то не далеке, већ само пар генерација уназад. Након тога сазнања, не би више толико вјеровали манипулантима  и слијепо их слушали.

Оно што Вас је учинило препознатљивим и упечатљивим је свакако историјски роман „Јанковић Стојан“. Радња романа се одвија у брдима западног Балкана, средином 17. века а говори о историјској личности Јанковић Стојану, оличењу крајишког човека.

Након завршетка моје прве књиге, монографије „Војскова, заборављена долина“, те друге „Трагом мојих предака“, пожелио сам да нешто кажем и о Крајини... Будући да је о неком крају најбоље говорити кроз људе, почео сам да трагам за личностима. Онда сам се сјетио прича мога дједа Лазе о Јанковић Стојану и његовом проласку кроз подгрмечко село Јасеницу. У том селу, гдје год је Стојанов вранац остављао траг, мјештани су то означили крупнијим камењем у калдрми.

У узрасту осмогодишњег дјечака већ сам био изразито знатижељан, па сам замолио дједа да остави све послове и води ме у тај сокак, како бих све то видио. Након тога, често сам размишљао о Стојану и трудио се да прочитам сваки запис и податак, који ми је био доступан. Када сам све прочитано сумирао, спознао сам колико је то његово дјело грандиозно, специфично и аутентично. Историјске истине о њему, бијаху много шире и веће од свих легенди.

На крају мојих размишљања ипак сам одлучио да Стојан буде симбол тог крајишког човјека, о којем бих радо нешто да кажем... 

Први роман писао сам четири године. А сва његова радња траје само 12 дана, у мају 1660. године, током његовог проласка кроз Подгрмеч, мој завичај.

Рецензију су ми написали књижевни критичар Ђуро Маричић и Симо Јелача.

Кроз ту тематику покушао сам да укључим што више елемената класичног романа са историјском подлогом, који на 335 страница, кроз четири поглавља и једном истом причом у 20 дијелова, обухвата 45 ликова... 

Након читања првог романа, критичари а и читаоци су напоменули да роман обухвата тек мали дио из живота Стојана Јанковића, као вјероватно најсвјетлијем периоду у историји нашег народа западно од Дрине.

Тако сам дошао на идеју да ту тему проширим на три, касније и на четири романа.

Ту је и његов хронолошки наставак „Јанковић Стојан 2“. Шта нам он доноси?

Јанковић Стојан 2 је концептуално нешто другачији од првог.  Састављен је из 20 различитих прича, заснованих на истинитим догађајима. Свака прича је поглед из мог угла, на основу животног искуства и познавања Крајине. 

Други роман сам писао осам година, од 2014. до новембра 2022. Ранко Павловић је уредио текст и написао рецензију, на чему сам му веома захвалан.

На 435 страница, кроз четири поглавља, роман обрађује  68 ликова и мноштво догађаја.

Ту су садржани догађаји из Стојановог средишњег периода највећих остварења, низања успјеха и стицање славе.

Дијелове овог романа, сада већ имамо објављене на Књижевној радионици Кордун.

Штампање је планирано половином љета ове године.

И овај роман сам покушао прилагодити за све три генерације читалаца. Најмлађима је узбудљива авантура, читаоцима средњих година је то поглед на непресушно и вјечно инспиративно епско вријеме, док је најстаријима једно специфично и параболично поређење са данашњим временом и изгледом истог подручја. Све радње су кроз моју визију везане за историјски истините догађаје и у фуснотама поткријепљене историјским изворима, што би могло помоћи појединцима жељним сазнања. Колико сам у томе успио, најбоље ће процијенити и оцијенити читаоци.

Пишете и есеје, кратке приче а такође и песме. О чему Ваше песме говоре? Да ли је поезија за Вас лакши или тежи начин да се изразите?

Да, понекад напишем понешто и из осталих подручја књижевности, углавном када ми искрсне идеја. Најприје забиљежим у грубом облику, па се касније повремено враћам, умивам, обликујем, док на крају не поприми прихватљиву форму.

Теме су различите. Најчешће су социјално историјског карактера, нечег што је, због лично доживљеног, мени ближе, него многим другима који воле ведрије теме, па да не бих „мрачио“, рјеђе их показујем.

Поезија је за мене теже подручје од прозе. То је префињена и фантастична игра мисли, за коју треба имати одговарајуће надахнуће, да у мало ријечи искажеш много, да те сви разумију и да је то већини прихватљиво.

Мислим да ми је од свега ипак најближи роман, као жанр.

По мишљењима многих Ваших колега, позитивне су реакције на Ваше стваралаштво али Ви одишете скромношћу и некако, чини ми се, све то радите и стварате у тишини?

Данас, нажалост, књижевна дјела немају читалаца, па ни медијске подршке, нити интересовања шире публике, као што је то било раније. То је примјетно и код популарнијих аутора, а ми, многи још увијек као почетници, у некој смо фази пробијања леда. Углавном, мислим, када човјек нешто воли да ради, онда му је то задовољство и свако окончање његове замисли или дјела чини га срећним.  А још ако то примијети више људи са стране, ето још већег задовољства. То је на неки и начи подстицај да се иде даље, у нова стварања.

Када већ помињете стварање у тишини, има задовољства и у самом стварању. Ако прихватимо да је и књижевно стваралаштво на неки начин умјетност, онда је и ту аутор у ствари трагач за љепотом. Да би се створило нешто лијепо, потребно је уложити много позитивне енергије. Та енергија исијава из дјела, због чега је привлачно за људе, у нашем случају за читаоце. А читаоци, опет, ту своју фину енергију преусмјере на аутора. Када се тај круг затвори, за аутора је то једна од највећих награда, због чега осјећа задовољство и у тој тишини.

Шта је оно што читаоцима припремате у наредном периоду?

Већ сам напоменуо да је у току стварање четири романа о Стојану, о свим периодима  његовог веома бурног и изузетно занимљивог живота.

Будући да на почетку уласка у ово писање, нисам ни очекивао тако позитивне реакције, нисам се на вријеме организовао и хронолошки поредао наведене  романе. Први роман који обрађује  период његове младости и процвата имена, дјелује засебно. 

Други дио, већ завршен, којег сада читамо, говори о Стојановим најзначајнијим дјелима, након којих је проглашен витезом Светог Марка, представником васколиког народа Крајине под Млецима, и власником двора Јанковића. Овај роман ће изаћи из штампе, надам се, половином љета ове године. Сљедећи, који ће носити број један, обухватаће његово дјетињство са свим елементима који су утицали на формирање његове личности. На крају ћемо имати и Стојана 3, који ће обухватати период током његове највеће славе, пуне управе у подручју додијељених одговорности. Све до несретног 23.августа 1687. године, када током боја, у пољу код Дувна, око 18 сати поподне бива мучки из пушке погођен с леђа, а сљедећег тренутка, на исто већ рањено мјесто, удара и душманска сабља, рањава непреболно... Након три сата, око 21 сат увече, Стојан више не даје знаке живота, након чега сва Крајина остаје у сузама.

На крају желим напоменути да романи о Јанковић Стојану не говоре само о њему, већ можда и више о крајишком човјеку, његовој судбини, невољи, налазећи се на суровој вјетрометини зивота. Његови сарадници, већином познате историјске личности, увелико одсликавају крајишки народ, и што је можда у свему томе најзанимљивије како су успијевали извлачити се из тог таквог пакла, којег су кројиле и много јаче силе.

Више историјских података говоре да је у Стојаново вријеме, на подручју Млетачке Крајине било повећања броја становника и имовине по глави становника, и то управо када су бјеснили ратови на све стране.

Ако су тадашњи људи у тим условима успијевали да се бране и спасавају повећањем  броја становника и производње, зашто и ми не бисмо могли примијенити нешто од тих њихових провјерених правила, која воде у општи напредак, сигурност и квалитет живота.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: