детаљ слике: КРК Арт дизајн

14. мај 1667. године, субота,

Будим код Поседарја

ВИНОГРАД

Након растанка са Матијом, Стојан се упути својој кући. Познате стазе и пречице изгледаху му љепше но икад. Све је росним мајским јутром окупано, умивено, грануло, синуло, величанственим прољећем окићено. Или је то можда само осјећај повратка. Никад му све ово не изгледаше оволико драго и мило, нарочито када укорачи у Будим, други завичај у ком одрасте, драг готово као и онај родни на дједовини у Жегару, у Надводи крај Зрмање.

Овдје је већ био пред кућним прагом. Још само мало, па ће га и угледати.

Како ли ће све изгледати? Да ли су сви код куће живи, здрави? Како ли ће га дочекати? Нико од укућана не зна ни да је преживио, а камоли да долази. Сви су га већ отписали. Многи су већ заборавили како изгледа. Само код најближих укућана и стричевића, нека нада још увијек тиња. Из потаје зебња стријепи, ишчекује. Не издаје, не да да се из њедара откида  најдраже, што радује, весели, даје снагу, подгријава.

Ивицом поља заобиђе сокак и ред кућа. Некако је и нехотице желио да прво угледа своје укућане. Да се прво с њима сретне, па онда и са свима осталим. Да ли се то може назвати себичношћу?  Сам сусрет са било ким другим из села, ваздигао би цијело село, сви би га дочекали прије него ли најближи и најдражи, а то нема смисла. Изгубила би се драж сусрета, та величанствена радост, тај неописиви осјећај.

Поглед му паде на јабланове поред куће, на стару брекињу, па на ред смокава што их је још као дјечак засадио ивицом поља. Тада се отац Јанко љутио, јер му најбољу земљу заузима смоквама. Убрзо је однекуд измијенио став и још је сваком о томе причао похвално.

Иза смокава изрони и брежуљак с виноградом. У врху винограда, међом се поредало неколко лијески. Сада праве пријатан хлад у ком, ено, неко сједи. Загледа се мало боље и препозна старицу у црнини. Виноград је обрађен, окопан, подвезан, затегнут као да он и није толико одсутан. Да, да, док је Винка пазила дјецу, Илија, Савица и највише мати, нису дозвољавали да ишта зараста у коров. Посебно не виноград, његов рај.

Старица је сада сједила на међи, са мотиком у рукама, окренута бочно, па тако није могла ни примијетити да с ове стране неко долази.

Стојан скрену испод реда багремова, па испод три липе. Ту у хладу сјаха, привеза коња за стругу, прескочи је и нађе се у свом винограду.

Између редова чокота свјеже окопаном прхком црвеницом опанци тону. Тек сада пуном снагом Стојан осјети са коликом га надом и жељом очекују, док виноград овако уредно одржавају.

Старица је сједила с друге стране реда лијески и није га могла примијетити све док се и сам не појави.

Како ли ће се само изненадити, размишљао је, док је прилазио грмовима, пазећи да буде што тиши.

А онда одједном осјети глас, као да се мајка чује. Као да није сама. Можда је још неко из куће пристигао па причају. Али када приђе лијесци ближе, видје да је ипак сама.

Тугованка јој се отима из груди. Препустила се јаду своме, пустила га да излази, не би ли јој било лакше. Накупило се тога и превише. Више но што људска душа може да понесе. Само се већ одваљује, откида од муке и јада, од свега што тишти и притиска толико да се на тренутке не може обдржати, нити даље носити.

Када Стојан приђе још ближе, разазна и њене ријечи, а бијаху усмјерене управо њему, и то такве какве се могу чути само још с мајчиних усана:

          О Стојане, чедо моје,

          Из колијевке дијете мило,

          Док те мајка повијала,

          Срећом си се насмијало...

          Срећо моја, сузо сјајна,

          Очи су ми на присоју,

          Већ и будна само снивам,

          Угледаћу слику твоју...

          Успомено најмилија,

          Чувамо ти све најдраже,

          Док синове љуба диже,

          Виноград ти мајка веже.

          О Господе, молим ти се,

          Зар не видиш моје јаде,

          Шта сам коме ја скривила,

          Да ми Турци ово раде?

          Што ми дијете отимају,

          Ту мајчину прву срећу,

          Ишчекати никад нећу,

          У јадима умријјећу.

Стојан се присјети оне народне „Кани сузо, цвркни земљо“. Осјети како му се исто деси. Још из дјетињства није доживио сопствену сузу. А сада, одвали се неосјетно, клиско, издајнички клизну на врућ бусен. На врелом искричавом грумену црвенице, траг јој се ослика само за трен и одмах нестаде. Жедна земља је зачас попи, као да је није ни било. Да ли од силног премора, узбуђење, чега ли, оте му се и нехотице:

    - Мајко!

Старица се прену. Окрену поглед тамо одакле зачу глас, познат, рођени, ишчекујући. Зачуђено је зурила у лик који се управо појави испред ње, а из грла јој се оте незадржив вапај:

    - О Господе, шта је са мном,

       Да л′ призивам што се свиђа,

       Да л′ ја ово сада лудим,

       Па се чини и привиђа?

    - Мајко, преживио сам и вратио ти се жив и здрав!

Онако, сједећи на међи, сва скрушена и зачуђена, старица се само прекрсти.

Испаде јој мотика из друге руке.

Након дугог погледа у невјерици, устаде и обје руке пружи ка Стојановом лицу, као да ће и додиром да се увјерава. И стварно, поче грчевито, грозничаво и дрхтаво опипавати. Земљавим длановима којим је малочас плијевла траву, обухвати Стојаново лице, све снажније, жешће. Неколико испијених врежа на њеном лицу покваси суза, слети, изгуби се негдје на доњој усни, у дрхтају, у крику.

    - Дијете моје драго, јеси ли то ти?

    - Јесам, јесам, управо ја. Не сањаш и не чини ти се, већ сам ти се стварно вратио.

Мајчине руке се мајчински свише око његовог врата.

Какве ли све мисли и осјећања могу навријети и букнути  у таквом тренутку? Присјети се Стојан и Жегара и у њему дјетињства. Једног пријеподнева мајка га је више пута звала на доручак. Са ливаде је прискочио приземном прозору, а ове су му руке пружиле храну, као и увијек, нешто најљепше одабрано, сачувано и заштеђено. Радосно је гледала како први пут загриза сладокусно, а потом спокојно изговори ону своју већ познату узречицу: Ето! - и окрену се свом послу.

Исте руке сада му се свијају око врата, све више и чвршће. У једном трену Стојан осјети како му низ лице клизну њена суза, а руке јој изненада попустише, клонуше. Сва се опусти, пропаде, Стојан је једва задржа да не падне.

Онесвијести се крхка старица.

Тек што успје да је мало придигне, поглед му клизну низ ред чокота до међе. Недалеко испред њега стајао је дјечак у бијелој кошуљи и кратким сивим хлачама. Унезвијерено је зурио неколико тренутака, док му се не оте:

    - Јеси ли то ти?

Никола је био висок скоро као чокот, а проговорио је гласом одраслог дјечака.

Као ношени магнетом, сударише се у загрљај. И док је Никола помагао да придрже старицу, низ крајњи ред чокота, од куће се појави и Винка. С Ђурђем у наручју, спотицала се боса и журила кроз тишину.

Док је, сва у чуду, усплахирено прилазила, из наручја јој се зачу дјечији глас:

    - Мама, ко нам је дош′о?

    - На твог чаћу личи, сине мој. Уколико ме очи моје не варају. Само је исувише сув и испијен, све сама кост и кожа, црни сужањ, а још жив мученик, мајко моја мила...

Сљедећег тренутка већ би се и Стојан срушио, да л′ од узбуђења, или чега све, усред оволике исцрпљености, да га сви около нису чврсто држали, стежући га са свих страна, све више и јаче, док су у тишини само јецали.

У многим биткама је био и смрти се страшне нагледао. Шта ли све није доживио! Из мртвих је устајао, дизао се, настављао, као нико жив. Ни један тренутак се није могао поредити са овим, у ком га је мали Ђурађ чврсто стезао око кољена. Срећно дијете је пригрлило што је могло дохватити, али толико чврсто да се све тресло, док су прстићи пребирали и кроз хлаче прожимали, као да ногавица ни нема.

Увијек је Стојан осјећао ту бескрајну, несебичну и отворену породичну љубав и поштовање, какво се у Митровића варошици гајила одувијек, али овај тренутак га је гануо.

И док још тако стајаше, Никола се некако одједном из свег тог загрљаја истрже, подврисну дјечачки, из свег гласа повика:

    - Народееее!...  Вратио се ћаћа! Вратио се жив и здрав! Бог нам га је довеооо!

 Утом се и мали Ђурађ истрже из мајчиних руку и, као по инерцији ил' узору на старијег брата, и он повика:

    - Јандреее! Ћићо Јандре, вратио се Стојан!

Неописиви повици дјеце свима у загрљају натјераше сузе, док се из дворишта зачу одзив Стојановог стрица Андрије:

    - Ма, шта ја то чујем?! Шта се то тамо дешава?!

    - Ћићо Јандре, дођи да га видиш! 

Мали Ђурађ је, већ по навици из дворишта, Андрију називао Ћићо (стрико) као и сви остали Митровићи што су га звали, без обзира на то што му је дједов брат и дјед. Тако су га зазвала дјеца браће његове, док су још били мали, такав њему надимак и остаде.

Сљедећег тренутка из дворишта се појави стриц Андрија. Прилазио је сав у чуду, а када између осталих примијети и високог мршавог мушкарца, и нехотице згули капу коју је увијек носио. Загледа се још чудније и јаче.

    - Да ли ме још очи служе и гледају што је мило, ил′ је ово само варка, па се стрицу учинило?

    - Не варају те очи, стрикане мој, само сам мало другачије тежине и одјеће.

Сљедећег тренутка настаде неописиво дозивање и повици. Народ је прилазио са свих страна.

Док група  најближих из винограда крочи у двориште, ту је већ стигло пола Митровића. Настаде неописива радост између Митровића кућа, пред којима се увијек нешто дешавало, али овог пута нешто јединствено, необично, зачудо. Зачудо бијаше свима да је могуће да се неко жив врати из турског ропства. У такву могућност нико није могао повјеровати. Свака је нада блиједила из потаје.

Свијет се стрчавао у највећем чуду, пристизао је са свих страна, ни очима својим није могао повјеровати.

Тек што му дозволише да предахне, Стојан упита стрица Андрију:

    - Како ми је Иван?

    - Ивана више немамо.

    - Оне ране није издржао?

    - Није.

    - Онакав момчина... Оде... Цијела Крајина није имала ни љепшег, ни бољег.

Будући да се Стојан загледао у даљину и одједном заћутао, стриц Јандре настави даље:

    -Трећи дан по твом одласку на Цетину, издахнуо је, предвече. Сахранили смо га поред брата Владице. Отац им Јован, само је копнио и копнио. Губитак двају нежењених синова није издржао ни годину дана. Сахранили смо и њега поред њих и сада уврх гробља леже три хумке, а врата пусте куће су запријечена.

Готово кроз сузе, стриц Јандре само потврди:

    -Тако ти је то, Стојане мој, у ова времена погана и под овим нашим небом, чудесним.

Стојан се скамени. Низ кичму се слива хладан зној, а срце би да препукне. Сваки коментар је сувишан, тишина говори више од свих ријечи.

Тек након неколико тренутака Стојан сможе снаге да упита:

    - А гдје су ми Анкица и Манда?

    - Анкица је код оваца. Ускоро ће их дотјерати из наручка. Тада ћете се видјети. Манда ти је поваздан за таром. Од лани је свим Митровићима и комшијама откала крпаре, биљце, прекриваче, много одјеће, торбица... Вриједна је као пчела. Све што јој руке дотакну, то и позлате. Обје су порасле и раде све по кући, видјећеш и сам.

Утом се и она појави на вратима. Тренутак застаде, изненађењем скамењена. Суза јој клизну преко уздрхтале усне. У тишини притрча и стеже брата око врата.

    - Четрнаест мјесеци није мало. Порасла си за главу.

    - Анка је још и више. Само да је видиш.

Стојан се присјети њеног лика. Витка, повисока, вижљасто мршуљава, као и он у њеном добу. Праведна, непопустљива, пркосне усне, а опет умиљата. Њему некако посебно драга, ваљда због неке унутрашње сличности. Обоје су од мајке наслиједиле висину, истрајност и племенитост, од оца одважност, храброст, одлучност, а у лицу од обоје оно понајљепше.

Док је тако размишљао, иза куће се за тренутак зачуше овце, а одмах затим на струзи се појави и Анкица. У изненађењу од толиког свијета, дрхтаво је натицала гужвицу од младог шибља и затварала стругу тора. Погледом је грозничаво тражила одговор, а када између толиког народа угледа Стојана, испаде јој плетиво из руку.

Само у тишини притрча и загрли га, а сузе јој бризнуше незадрживо.

-           Успио си да преживиш?

-           Ето видиш, понекад и ја имам среће.

Након краћег разговора, Стојан се опет обрати стрицу Јандри:

    - Гдје ли су Савица и Илија?  Не видим их овдје.

    - Мој Стојане, ти не знаш какав си утисак оставио на њих двојицу. Од судњега дана, када те заробише Турци, они су се потпуно промијенили. Илија се уозбиљио, сва га војска Далмације цијени и поштује, и ускоци и 'ајдуци, а богами и Млеци. Неколико је битака предводио и добио је нова задужења. Савица га у стопу прати. Онако вижљаст, сав се замомчио, и бркови су му се згусли. Ниједном их није обријао. Каже - неће више да буде ћосо... Јер мушкарцу припада борба за слободу и брк. Сваког дана увјежбавају коње. Малочас су извели два млада вранца на јахање и нису далеко. Ускоро ће се појавити. Какво ли ће их изненађење дочекати, не могу ни да замислим.

Утом се иза шљивика зачу бучан галоп. Два млада и помамна коња, једва се зауставише испред окупљеног народа на ивици дворишта. Илија и Савица хитро и у чуду поскакаше из седла. Непуну уру прије изјахаше из мирног дворишта, а сада се окупи толики свијет, као да се нешто страшно десило.

Насред дворишта свијет се збија око једног повисоког и мршавог човјека, а када се обазре, Илијине очи се сретоше с драгим погледом. Тек тада му постаде јасно шта се то пред кућом дешава.

    - Је ли могуће?! 

Само је то успио да проговори, док је брата грлио чврсто.

Савица је на неколико корака стајао скамењен. Полуотворених уста нетремице је зурио у Стојана.

    - Јеси ли преживио? Како је то могуће?

У сљедећем трену и он га је чврсто грлио, док су се у окупљеног народа свуда около цаклиле сузе радоснице.

Неописиво весеље наста испред Митровића кућа. Стриц Андрија је донио стару лозовачу и црно вино. Са њим дође и стриц Стефан. Чудо се само од себе претвори у повике.

И док се около почињало играти и пјевати, мали синови су се чврсто држали око ћаћиних ногу. Утом и Винка однекуд прискочи и Стојану пришапта: 

    - Можда не би било лоше да се мало одмориш, прилегнеш. Овдје ће народ цијело поподне и вече долазити. Мало касније требало би да се обријеш, умијеш, нешто ручаш. Од умора се већ клатиш. Нећеш имати снаге ни да поздравиш ни прозбориш. Срушићеш се. Требало би да скинеш и одбациш ту душманску, вражију одјећу. Наћи ћи ти нешто твоје.

    - Спреми ми само да се обријем и умијем. Тада ће ми већ бити много лакше. Дотле ћу одвести коња у шталу и распремити, чека ме тамо везан за стругу.

Ускоро се Стојан појави са вранцем и док га је уводио у шталу прискочи Савица и упита:

    - Да ли ти се и коњ толико промијенио?

    - Није ово исти коњ. Мој је вранац остао у Ливну, а ово је турски арапин, из Стамбола. Из царске је коњице, па не изгледа тако лоше. Вјерно ме је донио из Стамбола и већ смо се спријатељили. Сада га већ не бих мијењао ни за шта. Нахрани га, молим те, имаш више снаге од мене.

Након што се мало освјежи и пресвуче, Стојан укорачи у простор код огњишта, кад ту међу присутнима не видје мајку. Завири у њену собу и видје је у постељи онако придигнуту. Чим отвори врата, она застаде у причи с Винком и заовом Анђелком Стефановом, обраћајући се њему:

    - Сада сам много боље, не брини. Чим те видим у нашој ношњи, много ми је боље. Сада већ личиш на нешто. Овај сам ти прслук направила ја, сјећаш ли се, а ове бићве и хлаче Винка, док си био заробљен. Сви желимо да лијепо изгледаш. Тако... Сада и ја могу мало да одахнем и, акобогда, заспим, не буди потужено. Од када су те заробили, нисам честито ни једне ноћи одспавала. Стално сам била у кошмару, као и остали укућани. Да ли може ишта да раздире толико као страх за сина и стална неизвјесност? А од тебе, мој Стојане, ни трага ни гласа. Могла сам све прсте покршити, ништа ми не би помогло. Иди ти поздрави народ, што се пред кућом толики сјати, да те види, боље је мени сада.

Излазио је без коментара, али га је обавијала сумња у мајчино здравље. Осјећао је њену слабост и недостатак оне некадашње снаге, која је све водила и носила, на синове преносила. Његову смирену нарав опомињала је помисао о вјечитим супротностима, преплетима радости и туге, среће и невоље, слободе и стријепње, поноса и горчине. У замршеном клупку живота, супротности су вјечни пратиоци, печати родног краја, свете дједовине и збивања у њој. Сад, када би требао да се весели, мајка је на постељи.

Када искорачи у двориште, призор бијаше нешто другачији. Народа бијаше још више. Многи су журили у некаквом уређивању свега. Преко пута, испод липа, назирао се ред столова за којима је стриц Стефан вином и лозовачом дочекивао народ. Мало подаље, до воћњака, горјела је дугачка ватра и око ње се окретало неколико ражњева. Ту бијаху Илија и Савица са стриканом Јандром, који су све то и припремили. А мали синови су трчали раздрагано између народа и свима испонова причали како им је изгледао данашњи сусрет.

Тек сада у пуном смислу осјети наклоност и љубав свог народа, родног краја који га изњедри, рођака, комшија из сусједних села. Сви су они, чувши радосну вијест, дотрчали на чудо и заједничко весеље.

Док је Стојан сједао поред свог стрикана, Стево је, послужујући вино и лозовачу, окупљеном народу већ  држао говор и наздрављао:

    - Људи, народе мој, имамо разлог да наздравимо на овај срећан дан и у њему догађај, чак и ако не пијемо вина и ракије. Мој синовац Стојан вратио се жив и здрав, и ево, Бог нам даде да је опет са нама. Необјашњиво је чудо, како је то све успио. То још нико није успио од доласка турских освајача до данас. Већ готово триста година, колико нам историја памти, ево, до дана данашњега, четрнаестог маја, овог 1667. љета господњег. Нико у нашем народу не памти да је неко успио надмудрити Цариград и све његове везире, до једино наш Стојан. Зато, браћо, народе мој, дигнимо чаше у његово здравље и наше весеље! Живјели ми и здрави били!

Искапи букару вина, рукавом обриса брк, сједе поред Стојана и лупивши га по рамену, настави:

    - Е, нека сам и ово доживио, сад не жалим умријети. Свакако се једном мора, али доживјети овако нешто, мислим да је најљепше што човјек у животу може.  Ево и сузе, роспије, издаје ме овдје, пред оволиким народом. Да човјек не повјерује шта све може с његовим осјећањима да се дешава.

Преплитале су се сузе са пјесмом до касно у ноћ, а онда Стојан оде на спавање.

Ту га дочека још једно изненађење. Петнаест мјесеци није ни додирнуо постељу. Већ је потпуно ишчезао осјећај за било какву удобност, за било какво мјесто гдје се човјек може мекше наслонити, и мирно, гдје не пријети никаква опасност. Колико је пута сањао свој лежај, а ево, сада видје да га је све вријеме чекао. То већ почиње да изгледа нестварно, или као нешто страно, на шта се човјек мора поново навикавати.

Дуго је размишљао о свему и свачему, мисли су се ројиле и преплитале, а онда га је неко дозивао.

Није могао да се одазове, притискало га је мноштво Турака. Покушавао је доћи до даха, а они су се наваљивали све више и више. Гушили га и смијали се. Није разумио ко га дозива и због чега. Између мноштва руку што га притишћу, једна се издвоји и благо га продрма. 

Све се разабра и он наједном отвори очи. У потпуно мирној и полузамраченој соби примијети да је дан већ одмакао.

Матијина рука се одмаче и престаде са дрмусањем.

    - Не бих те још будио, али пред вратима су ти Павле и Вулета. Павле Унчевић и пратилац Вулета Рајчевић. Ево их причају са Илијом и чекају да те виде.

Са заосталим умором помијешала се и главобоља, но свеједно, Стојан устаде брзо.

Изненађење бијаше велико у поновном виђењу, али и обострана радост пријатељског сусрета. Павле је одмах започињао разговор:

    - Нисмо могли толико чекати, хтели смо одмах да те видимо, па ти нама опрости и одмах настави са одмарањем. Него, да не дужим, ред је да те обавјестим о садашњим приликама у Далмацији, о нашој одбрани и свему што смо чинили за твога одсуства. Суштина се није много мијењала а ни турска граница. Неке ситне  промјене дешавале су се у смислу побољшања. Војске нам је готово исто, можда чак и нешто више него ономад када си заробљен. Битака је било неколико у којима се и твој средњи брат истакао и тако је добио нова задужења. Тако је то, што си бољи, више ти и обавеза товаре. Што би било простије и љепше њему, него нама двојици? Имамо дојаву о новим припремама Турака за нове насртаје из правца Ливна и Книна. О другим детаљима бићеш обавјештаван свакодневно. Кажи ми када у потпуности могнеш преузети своју стару улогу и од тада идемо по старом, као и досад. Путем својих гласника, већ сам свима послао поруке о твоме повратку. Мислим да је ово за цијелу Далмацију велик догађај. Јави ми када завршаваш одмарање, а о детаљима ћемо након тога.

Затим устаде и даде знак Вулети да крену.

    - Чекај, нема смисла да тако журите, чиме вас тако одгоним?

Тада се сви насмијаше док и Вулета продужи:

    - Опет си онај стари са шалом из потаје.  Остај нам у здрављу и весељу!

Обадвојица хитро узјахаше и у галопу се изгубише иза реда шљива, према раскрсници.

Чим они замакоше, Стојан уђе у кућу, затури кратку пушку за појас и поново искорачи у двориште. Однекуд се створи Винка и онако на свој начин примијети:

    - Чекај, куд ћеш сада тако сатрвен?

    - Нећу далеко, идем до гробља.

    - Сачекај да нешто поспремим, па ћемо заједно.

    - Ма, идем ја полако, да не чекам.

Оде. Није га Винка ни задржавала, знајући његову приврженост Ивану. А горе су и остали.

Убрзо Стојан пристиже на гробље. Са околне равнине благи повјетарац се уздизао на узвишење, све прекривено крстовима и споменицима, новим и старим. У горњем крају Стојан застаде поред три паралелна гроба и прекрсти се...

    - Нека вам је лака црна земља!

Мало постаја, а затим сједе на камену клупу, што је наново постављена поред три гроба. Гледао их је у тишини, дуго, нетремице, док су га мисли носиле.

Ни пола овог гробља не би било, да није Турака. Пола их одлази прије но икаквога трага оставе, но што потомство имају. Мој народе, како ли ћеш и докле? Прије неколико година оде Владица. Прошле године Иван. Прије неколико мјесеци и стриц Јован. Сва тројица из исте куће. Нема више мушка у стричевој кући. Ратови прекинуше његову лозу. И он препуче од муке. Као леденица. А како и не би послије свега. Оваквим синовима могао си само да се поносиш. Турци их уништише као капљу воде, а он, јадан и кукаван, оста сам. Шта живот даље вриједи?! Сав смисао се своди на муку и понижење у ком човјек само изнутра гори и около копни. Разједа га док га не поједе. И стриц се јадан барем смирио. Сада је опет уз њих. Ваљда је то пут човјеков.

Сједио је Стојан тако дуго и у тишини пребирао доживљаје са Иваном. Како ли је и Владица погинуо млад? Био је то тек други његов бој, откако је учлањен у гарду елитне заштите од педесет младића. Имао је само 19 година, кад погибе на сињском пољу. Деси се у исти дан и час када настрадаше отац Јанко и Илија Миљковић.

Присјети се Илије и Петра Смиљанића, па стрикана Вукадина Митровића и Вука Мандушића, што главу изгуби извлачећи Вукадина из обруча на Зечеву. Бијаше то страшан осињак, код куле на Зечеву, недалеко од родне Мандушића куће.

Сви су они у најљепшем цвијету младости губили главе од Турака. Животе су своје полагали за мрву части и слободе. Слободе за невину нејач, која је ето ни крива ни дужна, ваздан угрожена. Понекад јадна  не зна ни колико је слобода скупа. Ничим се и не може платити, но животима... Ваљда је и то пут...

Одједном га нека рука дотаче по рамену. Изненађено се окрену, кад иза леђа стоји Винка, а мало подаље и синови.

На сву невољу, осјети се веома срећним човјеком.

Не треба душу гријешити. Човјеково је да се злопати, а породица је ту да га подржи, да га воли и даје снагу.

Овдје на бријегу сви се чврсто загрлише, док их је топао далматински повјетарац обавијао. Лаким крилима је долазио и сланкастом свјежином заливског маестрала умивао, чешљао, рашчешљавао.

※  Историјски подаци:

О његовом робовању, довитљивости и јунаштву народни песник је испевао једну од најлепших и најпоучнијих песама хајдучко–ускочког циклуса'' (види: пом. дело; стр. 58. – 59.“Ропство Јанковић Стојана“).

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице.  ※

※  Коментар аутора   

О том чувеном и јединственом догађају у историји  српског народа, остало је мало записа и података. Тек је ту  неколико историјских наговјештаја са више различитих и збуњујућих датума.

Остали су ту и епски напјеви, који су, сами по себи, већи акценат усмјерили на украшавање текста, него ли на саму историјску истину, а све у циљуи остављања што јачег утиска на читаоца.

Чињеница је да се ради истовремено о изузетно знаменитом народном јунаку, војсковођи, најзначајнијем представнику српске националне аристократије и каснијем политичком представнику са подручја Крајине, остало је непотребно преувеличавање времена и партнера на уштрб стварних података.

И Матија Миљковић је до тада већ био знаменит јунак, потомак уваженог дома Миљковића и човјек, достојан партнер Стојанов.

На примјер, у епу се напомиње као партнер Илија Смиљанић, што није тачно, јер је погинуо прије тог догађаја. Напомиње се и  период ропства од 9 година, што такође није тачно, јер већ сљедеће године Стојан биљежи многе побједе широм сјеверне Далмације. По свему судећи, истинит период ропства је трајао око 14 мјесеци..

Дугогодишњим упознавањем Стојанове личности, карактера, психофизичких могућности, околности у којима се нашао, његове нарави и осјећања која је понио из породице и дјетињства, покушао сам да све саберем и поставим у један лако могућ и логичан низ.

На бази свих расположивих података и личних закључака, обликовали су се одређени лични погледи, па и ова прича о том догађају.  ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: