детаљ слике: КРК Арт дизајн

Доносимо књижевни есејистички фељтон о књижевнику Мирославу Крлежи у 6 наставака, 6 засебних есеја које је за Књижевну радионицу Кордун приредио Алекса Ђукановић. 

О КРЛЕЖИ

Алекса Ђукановић 

Поводом деведесете годишњице од објаве драме

Господе Глембајевих, 1929–2019.

Ерудита, свестрани књижевник, љути полемичар, немилосрдни критичар, прометејски трибун,  вулкански уметнички негатор – укратко: најобразованији литерата који није свршио ни гимназију нити универзитет, а који је у професионалном литерарном читању прогутао више хиљада књига а вулкански створио властити књижевни опус од осамдесет књига, са ових простора и из овог језика – био је, дакако: Мирослав Крлежа.

Велики југословенски, хрватски, европски, те и српски писац, ако се по одређеним књижевним критеријумима Крлежа може прихватити и као српски писац (наиме – Крлежин живот у Београду током 1934. године, у време уредниковања у књижевном часопису Данас, у два пера са српским критичарем и есејистом Миланом Богдановићем, као и чињеница да је и у раном стваралаштву, а доцније – до 1928. године своја дела писао на екавици и ћирилицом).

Мирослав Крлежа је према властитом казивању прочитао преко десет хиљада књига.

Његов је књижевни стил тежак, ерудитски и старовремски, а посебно су му романи препознатљиви по староевропском барокном стилу, који подсећа на готику, али без хорора и фантастике,  и такав је књижевни стил у то европско време био у повлачењу, међутим – Крлежа с почетка двадесетог столећа својим је упорним истрајавањем на „потонулом” и старом начину писања романа успео такав литерарни и дескриптивни модул да врати и учини га, дапаче – модерним, и који је доцније постао узор за многе европске писце.

Крлежа је био особито много читан и велепознат у Пољској, Чешкој, Мађарској, Аустрији, у Русији. Његов је књижевни речник конципиран на дугачким, смисленим и пунозначећим реченицама, које по својој структури више подсећају на читаве пасусе, састављене од по десетак краћих реченица.

Такође, Крлежа је писац који је највише и најистрајније правио нове речи, новокованице и стварао нове лингвистичке и лексичке појмове.

Читалац, који се први пут сусреће са Крлежиним делом, биле то драме, поезија, новеле или романи мора уза себе имати небројено много сваковрсних појмовника, разних енциклопедија и различитих речника, као и историјских, психолошких, антрополошких, филозофских, социолошких и географских уџбеника.

ЛИЧНОСТ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

Дете-геније, Нарцис, Књижевни монструм, Видовданац,  Атеистички Достојевски, Сањар, Визионар

Крлежин је дар у детињству био потиран и негиран. Нико није препознао његов генијални ум. Књижевник Крлежа у својим делима доцније одговориће свеопштом негацијом овога света.

Особито је упечатљиво Крлежино властито сведочење да је био у сукобу са професорима и у Долњоградској и Горњоградској гимназији у Загребу. Професор латинског Мüллер, „сухоњав”, „туберкулозан”, млатио га је по Крлежиним властитим речима. Прешао је у Горњоградску гимназију, „где су га дохватили колеге професори”. „И данас видим да је то био систем” казаће у разговору Предрагу Матвејевићу. Крлежин отац, Мирослав (р. 1857. †1952) није имао разумевања нити схватања за синовљев књижевнички „пут”. Крлежа за свог оца каже:

„Нисам га волио, мислим ни он мене нарочито. Мислио је да је ово што радим на граници криминала, држао ме чудаком и протухом, да ништа што чиним није према правилима лијепог понашања. Био је стопроцентно барокни човјек, човјек времена које је код нас потпуно ишчезло 1918. Нема кључа, нема браве, све је откључано, не смијеш лагати, не смијеш ништа чинити што би другоме сметало. А власт мораш поштовати и чувати”.

На основу таквих проживљених животних збиља, у каснијем животу Крлежа се формирао као „монструм”, књижевнички монструм – дакако, како га је једном приликом сликовито описао Данило Киш.

Крлежа је вишеструко сложена и компликована личност, као што су му, дакле и књижевни јунаци. Данашњи психолози би рекли да је велики негатор патио од једне врсте нарцисоидности. Међутим, по многим Крлежиним пријатељима и колегама по перу, Крлежа је волео да утерује страх у људе, својом појавом, говором и начином опхођења. Предраг Матвејевић се питао: „је ли та Крлежина агресивност посљедица његове преосјетљивости или угрожености?”

Киван је Крлежа на цео свет. Све негира, ниподаштава, не цени, одбацује свакоме вредност и беспоштедно критикује, осим себе и неколицине писаца у којима је видео узор, говорили су многи.

Не цени Толстоја и Достојевског, иако се у Крлежиним делима може пронаћи и уочити много елемената и фрагмената утицаја Достојевскога, посебно се у Крлежиним романима препознаје дугачка, сложена структура текста и форма романа Достојевског, романа идеја и мисије, коју писац стваралац исказује према свету кроз књижевно-уметнички текст. Крлежин роман-река Заставе у пет књига по форми и структури највише личи на руске романе 19. и 20. века. Никола Милошевић седамдесетих је година за Крлежу сковао нови појам: Атеистички Достојевски, Достојевски са Левице!

Ретко се у којој књижевности може пронаћи писац апсолутно свих видова књижевног изражавања, као што је био Крлежа; није писао само афоризме, мада се његова констатација да заједно с људима смрди, али је топло, може дефинисати и као врсни афоризам. Истодобно, Крлежина особеност у личном и књижевном животу превазилази сваког другог писца. Крлежа је 1912. и 1913. био, како је сам себе дефинисао „Видовданац” и „Светосавац”, а 1967. дао је свој потпис да се хрватски језик одвоји од српског, викао је 1971. против „југославенског централизма и хегемонизма”, а 1979. Крлежа ће у једном од бројних разговора које је водио са својим пријатељима у свом дому у Загребу, на брдовитом Тушканцу изрећи:

„И пошто су хрватско-српски односи били потпуно затровани, доживјели су Срби ужасну катастрофу 1941. од усташа који су све само не Хрвати, јер никад нису представљали Хрвате него повратнике из Италије. Дошло их је стотињак или не знам колико из Италије гдје су били потпуно изолирани, али међународна ситуација, с њемачким топовима била је таква да је ту много тога масовно подлегло. Србе треба разумјети да су иритирани догађајима из 1941. још до дана данашњега.”

Крлежини новелистички и романескни ликови се протежу од питомих Загораца, сељака, пургера, који само желе да се реше пушке, крви и рата и да се врате к својим кућама, да обрађују своју земљу и окућницу као у Хрватском богу Марсу, преко артиста, сликара, уметника, који живе у своме и само своме свету (Повратак Филипа Латиновића), до окрутних људских природа и политичких монструозности попут страшног тиранина и диктатора Пуковника Барутанског у једином Крлежином чистом жанровском политичком роману – Банкет у Блитви. Све то је био Крлежа. И питоми, мирни, љубазни, избријани господин, и луди уметник, коме су прсти мртвачки хладни и који чепрка по свом властитом измету  али и страшни ауторитет који препада људе својим свезнањем. Дивио се Крлежа Матошу и гледао у њега као у Бога, а када је Матош умирао Крлежа му из повређене сујете није хтео доћи у болницу, да га последњи пут види.

Најбољи је био пријатељ потоњег идеолога Равногорског покрета, Драгише Васића, али и познаник Миле Будака, усташког крвника и злочинца, и притом књижевника. Био је Брозов најбољи пријатељ, коме је после рата писао хвалоспеве, а пре рата грмео је и против Интернационале, Стаљина, Комунистичке Партије Југославије, али и против Јосипа Броза. Био је у сукобу са свима, а понајвише ничеовски сам са собом. То најсликовитије показују његови грандиозни Дневници објављени у пет књига 1977. године у Сарајеву.

Најсугестивнији и најсамосвојнији опис Крлежине личности и његовог духа је његов ратни загребачки дневник, који је писао у санаторијуму доктора Вранешића, свога пријатеља, који је водио током 1942. и 1943, у коме интезивно описује своје снове, који му долазе сваке вечери. Његов доживљај да су Београд и Србија „апсане”, „затвори”, да се „у Србији живи криминално” и његов потоњи сан, у ендехазијском Загребу – да се цео град, Загреб, помиче и креће да плови низ Саву све до Београда, где се зауставља под Калемегданом, најјасније описују Крлежину свеприсутну амбивалентност према свему, не само према Београду.

Говорио је да су Хрвати „стари народ”, да су „много допринели својој слободи и победи у НОБ-у”, а онда је казао како „Хрвати никада неће имати своју државу, јер су неспособни остварити је”, и „да из Хрватске треба бјежати као курве из запаљене јавне куће”. Испраћен је на укопу 1982. као пучистички генерал који је успешно извео пуч, приметио је Предраг Матвејевић, али је пре смрти успео да искаже неколико истинитих визионарских претпоставки, а једна од њих је било пророштво о Немачкој из 1980. године:

„Нисам сигуран да се прекосутра неће поновно јавити Германија као проблем окружен малим народима. Чудан је то менталитет. Послије тоталног пораза, дигли су се поновно из пепела и рушевина. Из рушевина до снаге број један за три деценије. И нека прођу још двије деценије, нисам сигуран да им се поновно неће јавити самосвијест о снази!”

Година 1990. остаће у повести света и Европе убележена крвљу и побунама, као почетак једног широког политичког и друштвеног процеса који је остао препознатљив по четири највећа геополитичка потреса: уједињења Немачке, а потом распада Совјетског Савеза, Југославије, и Чехословачке. Крлежа, је дакле омануо за десет година.

Крлежина визија капиталистичког друштва, кроз његове знамените банкаре Глембајеве, остварила се данас и у потпуности – на јадост свих нас.

Они данас управљају светом, на исти начин као у Крлежиним драмама и прози, у големом глембајевском циклусу.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: