О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТРАКТОР

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 ТРАКТОР


Било је љето. Дани окупани у мирису мора удаљеног неколико километара мијешали су се са звуком те машинерије на четири точка. Сјећања окрећу бразде замагљених видика, а сузе натапају емоције као жедну земљу.
Први на удару гоњени прошлости прозвани смо трактористима. Од нас је кидан дио по дио све док нам нису узели све. И зрак који дишемо отргнут нам је из ноздрва и натопљен крвљу губитака. Као помахнитала ријека што се отме ушћу и извору одбачени смо са свога темеља. Под туђим небом неприхваћени и несхваћени били смо приморани градити живот из почетка. Неко је себи дао за право да прекине крвоток којим је струјила жеља за животом. Неко је узео играчку у своје руке и изводио худу магију над онима који нису имали гријех терета на својим леђима, а понијели су клетву за девет живота. Дабогда имао па немао. Неко није имао милости над анђелима па им је откинуо крила пустивши да рањени ударе о тврдо тло и да са собом носе ожиљак док живе не дајући да га заборав успава. Неко је умислио да је недодирљив, али све се плаћа, све се враћа па макар рачун плаћало девето кољено.
Дан као и сваки други био је изабран за писање историје. Тијело је одједном постало рушевина спремна жива да се закопа. А умријети не можеш прије судњег сата. Озбиљног, уморног и суморног лица, остарјеле душе долазила је бол као поплава. Трактори су писали приче, а њихов звук је остављао ноте чија музика и данас јадом дише. Били су нам спас у невољи и безнађу који нас је возио у непознати дио свемира у коме ништа није било наше.
Црвени IMT 539 имао је осам година када је кренуо на далеки пут. Ни пунољетсво није доживјео на својим пољима већ је био приморан одрасти и носити одговорност за људске животе у неизвјесности која је била испред њега. Младе, старе, невине, изборане, уморне, ожалошћене, биле су руке,чврсто држећи за велике црне волане. Невини су били проглашени кривима, криви су били представљени жртвама, а ми смо трпили и претрпили звукове разарања и уништавања свега што је дошло под руке крвника жељних трагедије. Чудан поредак и дефиниција пред Божјим судом, јер људски је одавно престао вјеровати у праведност. Ко је одговоран за ову голготу и како је могуће оправдати такву страхоту? Колективно убиство са трајним посљедицама оних који преживе. Двијеста педесет хиљада прича записано је под плавим бескрајом који ником није ускратио свој покривач.
Подсмјех, извргавање руглу тих дивних грдосија које су добовале заједно са уплашеним срцима након двадесет и осам година не застарјева. Мржња се храни, мржња се сије као коров неистребљив. У првом тренутку не можеш вјеровати у стварност која те опкољава са свих страна. Као да упадаш у ноћну мору. Дланови се грче, лице ти обљева зној док усне модре од страха пред новом зором која никако да сване. А онда расте, као дијете у утроби мајке, осјећање разочарења, огорчења, гнијева на себе и свијет у коме је такав неред живљења могућ. Жалим због оног што је узалуд изгубљено и што је неповратно остало спаљено, а што је требало бити моје, ако је требало. Ваљда човијек временом почиње да се навикава и да прихваћа расуло и себе у њему покушавајући кренути од оне иницијалне нуле на којој је већ био. Остала је да лежи пустиња на души жедна и гладна неповратних година. Преварени и надиграни нисмо мислили на ништа осим на свој губитак. Способни да се кајемо зашто нисмо урадили другачије кривили смо себе не казујући ником ништа. Знам, шта год да учиним бола се ослободити не могу. Живи, расте и развија се, одраста и стари. Бијега и повратка нема јер он је са мном као суза у оку. Скривен и откривен као сан и јава. Душа без радости као очајни дар судбине свакога води својом стазом. И тако стојиш на овој убогој земљи гледајући како је људске руке уништавају.
Сати су пролазили спајајући се у дане који су односили године. Попут феникса дигли смо се из пепела са отвореном раном  ношеном као печат за препознавање и полетјели у онај исти свијет који нема стида ни срама. Све што је постојало, све што постоји и све што ће постојати осуђено је на борбу без краја. Свијетло и тама, вјетар и смирај, звук са децибалима и тишина са миром, крш и равница и човјек са њима. Борба је горштак и свакога чека.
Трактор је жив, предао се није. Живи и живјет ће у сваком од нас. И када те назову трактористом насмиј се као у сну у коме све долази кад треба и у коме ти руку дају када ти затреба. Моја жеља за такве је јасна: Дабогда вас један возио на пут око свијета. 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"