детаљ слике: КРК Арт дизајн

јуни 1667.

Брибирска засједа, испод витих јабланова.

ОПЕТ  ЛОВОРОВО  ЛИШЋЕ

Брибир.

Ко год би први пут крочио у овај крај, оком ил' кораком, сам би себи одмах признао да му се нешто свидјело. Иако у првом тренутку не би био сигуран шта, и нехотице би рекао – много шта. Много шта већ на први поглед, од љепоте околине и осјећаја неке необјашњиве топлине.

Питом крај се угнијездио, уњедрио се у далматински крш, умилно и њежно као јагње у нарамак, као маче у наручје, као игра у дјетињство.

Усред суровог и немирног крша, равно поље затегло тако да сву околину смирује. Давно је одговорило и хладноћама и врућинама, још се само са топлином дружи. Из затегле растресите црвенице све буја, а посред питоме равнине, два потока шарају куд који хоће. Вуку са собом своје бескрајне вијугаве огртаче густог растиња, под којим дријемају тихо и уснуло, као новорођенче. Рубом испод обронака и посред питомине просули се варошице и пашњаци, а мјестимично их прошарале баште и воћњаци. Ту и тамо засјењују их редови јабланова. А они, онако витки, горди и усправни, затегли се достојанствено, баш као да је овдје све због њих. Све се такмиче који ће којег надмашити љепотом, надвисити висом, а и снагом коријена у постојбини. 

Из затегле равнине изронили брежуљци, баш као хриди из бонаце.  Сва та примамљива слика стопила се у неколико  једноставних линија, а опет фантастичних и савршених... Кроз једну затегнуту раван пробија више груписаних вертикала, које наткриљује неколико разбацаних шиљака. Између њих се тиска и једна четвртаста громада, Брибир главица. Плато јој прекривају небројени зидови, бијеле куле, или тврђаве, украс и бисер овог краја, чија је прича већ одавно посебна.

Нит јој се зна почетак и темељ, ни завршетак. Тачно јој се не знају ни све намјене, ни сви власници, ни управници. А колико се ту измијенило властодржаца, станара, војника, ратника, војски, управа, то сам Бог  зна. Од давнина је ту. Ко ли је све градио, запосједао, рушио, дограђивао, разграђивао, ни данас се са сигурношћу не зна. А били су ту многи. Неко културом, неко освајачки, како ко, од Грка, Трачана, Илира, Јапода, Даорса, Римљана, Далмата, Срба, Хабсбурговаца, Хрвата, Млечана, па опет Срба, до Турака. Некад војно упориште, некад бијели двор. То је чувени двор жупана Мирослава Шубића и принцезе Јелене Немањић Шубић.

У посљедње вријеме на ту висораван крочи и турска нога. Изнад највише куле данас се вијори и турска застава. Убоги освајач као да нема никакву другу жељу нит накану, већ само да осваја, граби, покорава, харачи, свима око себе пркоси и смета, па и себи проблем тражи. Ево, стиже и до пола Далмације. Стиже и он у зидине што се с Буковицом гнијезде, а Котаре надгледају.

Са ивице ниског подугачког косијера, што Островичко поље раздваја на два дијела, у најљепшем погледу ужива неколико пари мушких очију.

Окупили су се овдје на чуки, на самом крају косијера, што се коријеном одваја испод Мачковог камена и слободно протеже низ поље. Одатле пружа најљепше видике, на све стране.

Окупили су се не само да уживају у погледу, већ их натјера горчина при свакој помисли да је ту пристигао неко с циљем да све згази, погази, затре.

Како год би шта погледали, поглед им скреће лепршање заставе с врха куле на Главици брибирској. Горак укус је још од доласка Турака на Брибир, а нарочито се појачао у посљедње вријеме након дојава да се окупатор осилио, те свакодневно излази из тврђаве и околином харачи, шенлучи, злоставља, отима... Отима толико да се више трпјети не може.

Група одважних младића пристигла је овдје око подне и сада чека гласника. Очекују сваког часа да се косијером појави из правца Островице. Он ће донијети тачне информације о тренутном положају Турака који су и јутрос отишли у правцу Бенковца. Гласник који их је ноћас чекао ту, напоменуо је да Турци свакодневно излазе са по четворо или петоро запрежних кола, уз која иде и двадесетак наоружаних харачлија. Сваког дана чине невиђене зулуме над народом, пљачкају, провоцирају, силују, убијају, али и шпијунирају... Испипавају пулс народа јер ако им се за неколико дана нико не супротстави, схватиће да је тај правац небрањен и отворен за даљња освајања. Могу ударити сваког часа, управо туда куд им је давна жеља и циљ.

У благој поподневној хладовини група људи је посједала како ко, неко на траву, неко на камење, одмарају се и осматрају. У општој поподневној тишини, само се каткад чује мушица или фрктање понеког коња, припетог за колац или грану околног растиња. На овом мјесту и коњи и људи су у добром заклону, да се ниоткуд не виде. Ту су безбједни провести цијело поподне и дочекати гласника.

Ову групу од тридесетак одважних ускока, предводише Стојан Јанковић и Смољан Михаљевић, а први им замјеници бијаху Павле Унчевић и Вук Мочивуна. Ту још уз њих бијаху Илија Јанковић, Јован Монастерлија, Вулета Рајчевић, Јаков Митровић, Матија Миљковић, његов млади замјеник Смољан Смиљанић, и још неколицина уважених лица, све самих Котарана.

Будући да је за сваку акцију Стојан брижљиво бирао сараднике, тако бијаше и овог пута. По људским особинама и храбрости, Смољан бијаше за све акције и прилике. Као пасторак чувеног Петра Смиљанића, ту је и растао, по свим правилима дома племићкога. Тај непоновљиви обожавалац Петров и у жељи да буде исти, по разборитости и војничким вјештинама могао се и упоређивати с њим. Уосталом, цијењени дом Смиљанића у Ражанцу бијаше један од првих коме је по повратку из ропства Стојан навратио и коме се обратио. Смољан бијаше сигуран као брат рођени.

Након дојаве о турским зулумима око Брибира, а нарочито на правцу према Бенковцу, Стојан и Смољан, са неколико својих најближих сарадника из околине Поседарја и Ражанца, као и десетак мјештана из Островице, договорише се да организују отпор и покушају зауставити невоље. Разбијањем ове групе харачлија учиниће двије користи, зауставиће зулум у околини и осујетити планирани напад Турака и поход у даљња и дубља освајања.

Двојицу млађих осматрача гласника послали су на два оближња узвишења, на Мачков камен и на косијер изнад сувог потока. Одатле цијелу околину, километрима имају као на длану. Тако ће издалека угледати сваки турски покрет из Брибира, а и групу зулумћара у повратку из Бенковца. Знаће им тачну локацију и вријеме за које могу наићи. Одатле ће моћи јавити вијест на два начина: прво ће и тренутно јавити знаком, или махањем својим бијелим кошуљама, а затим ће се стрчати и објаснити све што су видјели. При доласку око подне, група мјештана им напомену да је колона Турака са запрегама отишла и јутрос у правцу Бенковца, али немају информације и о њиховом повратку.

Група ускока је ову локацију одабрала као најповољнију, јер одатле могу дјеловати непримјетни. Довољно су далеко од тврђаве и евентуалних патрола, а уједно и у близини  раскрснице, па којим путем турске харачлије окрену, биће им близу и надохват руке.

Чекали су и чекали сатима, а када је већ одавно прошло и касно поподне, када се дијеле трећа и четврта четвртина дана, један ускок показа руком на Мачков камен. Једна бијела кошуља је упорно махала с десне стране камена, да је заклоњена од погледа с лијеве стране, што је знак да непријатељ долази с лијева, из правца Бенковца. Друга бијела кошуља с другог узвишења, на исти начин заклоњена, махала је упорно по два пута с прекидима, што је био знак да је непријатељ на удаљености око два километра.

Стојан и Смољан дадоше до знања осталима да је вријеме за акцију. Будући да су већ многи детаљи били утаначени, ускоци се веома брзо нађоше у седлима, спремни за покрет.  Заклоњени грмљем, примакоше се путу и ту иза заклона распоредише обострано, у дужини до двјеста корака.  Предио око пута бијаше нераван с више обала, јаруга и грмова, као створен за засједе. Ако је колона са запрегама била удаљена око два километра равног пута, под пуним теретом може наићи нешто спорије од пјешака, а то значи да је до наиласка остало још више од пола времена. Наста ишчекивање.

Стојан на тренутак погледа Смољана. Изгледао је смирен, као и увијек. Израз лица и поглед одишу мирном сигурношћу човјека који је тачно разабрао ситуацију. Његова смеђа појава у оваквом тренутку само мало потамни и смркне се, двије-три боре на челу се уцртају дубље, а неколико власи чврсте косе, изнад чела побијели. Изгледа као да их се пред сваку битку појави више. Свеједно, његов смирени лик не нарушавају, већ му само појачавају шарм.  Изглед и чистоћа његовог коња, орме одјеће и оружја говоре да се ради о човјеку који држи до свега битног и људског, да сваки сарадник у сарадњу може бити сигуран и њоме задовољан.

У исти мах и Смољан погледа Стојана и мирно проговори:

    - Ово ти је прва акција након ропства?

    - Свеједно, можеш бити потпуно сигуран да ћу пружити све од себе. Снага и виталност су ми се вратиле.

    - Сада можеш да им се у неку руку и осветиш?

    - Никад ја нећу моћи да им се осветим за све. Никад, шта су ми све чинили.

    - Знам, знам, него велим, како се то све у животу окрене и врати. Ето, када си био у ропству, знао си да се никад нико није вратио. Само је нека чудна нада живог човјека тињала, а стварно си био у безнађу. Па опет си у својој дједовини, Далмацији, Котарима и Буковици, можеш да штитиш нејач, можеш да волиш пуним срцем, пружаш бистрим умом и да те то испуњава. Опет си ту гдје ти је суђено, гдје си потребан и гдје требаш бити.

    - Када Матија и ја побјегосмо из Стамбола, нађосмо се на неким висоравнима, међ' неколико путева. Он ме пита којим путем да кренемо, а ја, не знајући ни сам, велим њему: Сви путеви воде у Крајину. Ваљда то и јесте тако, једино логично и нормално да човјек просто воли и обожава своју постојбину, свој коријен, свог ближњег и да тај осјећај увијек носи са собом.

Наједном, вјетрић нанесе пригушене звукове прапораца и пјесме. Стојан и Смољан још једном погледаше остале. Већ су били сви на својим мјестима, с обје стране пута и с обје стране Сувог потока. Њих двојица себи оставише посљедња мјеста у колонама засједе, али с најопаснијим задатком да иступе на пут и разговарају, када колона Турака уђе у клопку. Сви су били релативно добро скривени иза грмова. Наста ишчекивање.

Десни коњ предње запреге некако је чудно посртао и нервозно се обазирао, док га је кочијаш између кајаса посматрао. Бринула га је та већ полуодваљена потковица. Наједном се обрати сапутнику до себе:

    - Знаш, Алија, брине ме та потковица. Не знам колико ће издржати. Сумњам да ће издржати до Варварие. Нити како скинути је потпуно и пустити коња босог да вуче кола по овом оштром камењу, све ће копито уништити, и остаћемо без коња за дужи период, нити како стати, па на путу поткивати. Ти заповиједаш па одлучи.

Алија се прену из уљуљканих мисли, протрља очи, мало размисли, па промукло прозбори:

- Ти, Бесиме, најбоље знаш своју запрегу. Сиђи с кола, погледај боље како потковица изгледа, па ћемо онда одлучити.

Бесим одмах затегну кајасе, привинта и сиђе с кола. Мало осмотри, али се брзо врати на сједиште, сједе и рече:

    - Знаш, Алија, можда потковица издржи до пола поља. Кад сиђемо у поље, застаћемо на погодном мјесту и потковаћемо коња поново.

Затим стави длан с једне стране усана као да жели да само његов саговорник чује, па продужи:

- Знаш, Алија, нешто ми је сумњиво. Када се сагнух да погледам потковицу, кроз грм ми се учини као да ме неко гледа. Протрљах очи, све себи не вјерујем, кад оно на истом мјесту ништа. окренух се да се попнем на кола, кад ме с друге стране грма опет неко лице гледа. Ево сад опет ништа. Погледај и ти, чини ли се то мени.

    - Крени ти, болан, шта ти је. Па свуд су чобани около, свуд је народ каурски, па шта и ако је неко био. Ево не јавља се. Неко сијече стожину, неко бркљу, неко тражи тркље за грах, неко бере чај и слично. Мало гдје си потпуно сам, јер ваздан се неко некуд креће, па тако и по гудурама, шумарцима и грмовима. И сад требамо одмах помислити на најгоре. Ја мислим да не требамо.

Алија се хтједе нашалити и умирити Бесима, али и његов осмијех згасну, кад испод једног десног грма угледа опанке, бијеле сукнене чарапе, црне хлаче и за појасом задјенуту кратку пушку.

У моменту схвати да је ту могућа засједа, да је тај терен око Сувог потока као створен за то. Прапорци су лагано тукли, на зачељу су двојица задњих сејмена пјевушили, а двојица предњих су и даље крочили занесени у свом разговору. Без обзира на то што уз четворо кола јаше двадесет одлично наоружаних сејмена, Алија у трену спозна опасност.

Сљедећег трена истог прикривеног спази и један предњи јахач, затеже дизгине и лати се пушке, да опали на прикривеног, али истог тренутка је био погођен и само се свали с коња. Други предњи јахач такође у изненађењу инстинктивно посеже да опали, кад и он се свали погођен. Двије пушке иза грма у трену покосише предње јахаче. Бочни чувари колоне кола посукаше напријед да виде и заштите, кад Алија уста са сједишта и дрекну:

    - Мир! Станите да видимо шта се дешава!

У истом моменту спази да недалеко напријед, с пушкама у рукама, иступише на пут и стадоше двојица мушкараца. Бијаху високи, снажни и силно наоружани.

Како они иступише, тако један од предњих сејмена подиже пушку, али моментално бијаше погођен и оборен с коња.

Утом се поново огласи Алија:

    - Видите да смо сви на нишану. Не вриједи нам борба, већ је разборитије да чујемо другу страну!

То рече довољно гласно да чују сви, а потом ућута.

Један од оне двојице што препријечише пут, црномањаст, старији и већ просијед, иступи корак напријед и прозбори:

    - Не бисмо вас ни заустављали да то не тражите од нас. Занима нас само куд сте с толиким товаром и стоком кренули и од кога сте то све купили?!

Турци се само ћутке згледаше, док исти човјек продужи:

    - На сву моју несрећу, нагледао сам се ја оваквог јада и наслушао ваших прича, па бих и ову да скратим. Сви сте на нишану. Предајте оружје, па ћемо разговарати. Не предате ли га за неколико тренутака, наше оружје ће проговорити. Молим, без подвала!

Након кратког говора, човјек ућута и Турци остадоше у недоумици, колико је то неколико тренутака. Не оста им ништа друго већ да хитно одложе оружје.

Утом се јави и Алија са наредбом да се послуша, да се не губи глава и не одгони све у пропаст, а сејмени као да једва дочекаше.

У сљедећем трену један је већ покупио пун нарамак оружја и донио га до двојице предњих што стајаше на путу. Само је чуо кратку реченицу оног старијег, просиједог:

    - Одложи пажљиво и полако, ту на траву! И дај сљедећи нарамак!

Исти сејмен донесе и сљедећи нарамак и спусти на исто мјесто.

Док се све ово дешавало, Стојан је будно мотрио на сваки покрет сваког Турчина.

Како сејмен спусти и други нарамак оружја, Смољан проговори:

    - Будући да и нисам баш неки говорник, а не знам ни о чему бих с пљачкашима, мука ми је када с вама морам иједну проговорити, бићу веома кратак.

Утом га Стојан дотаче за раме и шапну:

    - Кажи им да хитно све врате одакле су и узели.

Смољану већ бијаше јасна Стојанова замисао и пожури да је проведе.

    -  Из ових стопа вратићете све што сте узели! Је ли јасно?!

 Међу Турцима наста невољно комешање, готово жамор, док Смољан продужи:

    - Да се разумијемо, немам ни снаге ни воље да објашњавам, нити да коме понављам, слушајте ме добро: Све ћете вратити одакле сте узели. Трећина ваших иде назад у пратњи наших људи. Остали ваши остају овдје и чекају с нашим људима. Ако сте тамо убили иједно лице, рачунајте одмах да сте убили и себе. Ако сте тамо силовали иједно лице, рачунајте да сте сами себи већ пресудили.. Наши ће се распитати.

Ми немамо задатак да опраштамо злочине, већ да бранимо постојбину. Имате пет минута да се договорите, ко иде а ко остаје.

Окрећите кола и назад, без поговора!

Стојан је био готово изненађен овим Смољановим наступом, али ништа не проговори, већ му само издалека намигну у знак похвале.

Турци се брзо подијелише у двије групе и већа оста, а мања хитно окрену кола и упути се у правцу Бенковца, враћајући све „прикупљено“.

Тек тада јави се кочијаш првих кола у вези са  потковицом која је клапала на нози једног коња и рече да би је требало учврстити.

    - Не слажем се с приједлогом због губитка времена – рече Смољан. - Хитно тражите поткованог јахаћег коња, који је већ кориштен и у вучи кола, а ту лошу потковицу поправите овдје док чекате!

Убрзо издвојише једног између јахаћих коња и упрегнуше у запрегу, а оног с лошом потковицом издвојише на поткивање.

Сви харачлије потамњели од муке, а опет на неки начин срећни што главе не погубише, посједаше око пута и остадоше у ишчекивању повратка запрега.

Након свега Стојан се поново обрати Смољану:

    - Шта мислиш да се овдје нисмо појавили и пресрели их, какву би причу однијели до својих вођа? Испричали би како је све преко Равних котара и Буковице пусто и просто, те тако отворено за нови продор према Обровцу и излазу на море. Истог јутра би ударили.

    - Тако је. Још једном смо добро учинили.

    - Колико видим, данас ти нисам ни био потребан. Све си ово могао и без мене. Колико си их разбио,  не даш им ни да проговоре.

    - То им дај ти, ако хоћеш – брзо одговори Смољан, па продужи лакшим тоном - Ја им не дозвољавам, јер нису заслужили. Сада ми је лако показати и мало дисциплине, када је све готово. А, богами, да је био ико други осим тебе, не бих ја ни искорачио на пут. Можда би се све друкчије одвијало. Овако, твоја храброст, појава и став, дадоше ми нову снагу и кураж, те се све деси веома повољно по нас.

Утом се зачуше Турци. Наста говоркање, једни друге почеше оптуживати за неуспјех. Наста жамор.

Тада им се примаче Смољан и прозбори:

    - Ни једне више да нисам чуо! Је ли јасно! Молите бога што сте срели нас двојицу. Да сте у тој вашој проклетој и пљачкашкој работи затечени од било ког другог, овај данашњи дан за вас би био посљедњи.

Опет се јави кочијаш:

    - Шта нам вриједи сва та прича ако се не желите представити.

    - Ја сам Смољан Михаљевић. Можда вам и не звучи нешто битно, али за овог човјека сте сви већ чули... То је Стојан Јанковић.

    - То је немогуће Посљедње што смо чули о њему је то да је негдје страдао, да ли у Ливну, Сарајеву, или на путу за Стамбол, али углавном страдао. То може бити само његов двојник.

    - Његовог двојника не би много занимало праштање ваших живота. То је својствено углавном њему.

Турци се веома изненадише, али и ућуташе.

Све поподневно вријеме прође у тишини, а када се сјенке навукоше на источне обронке Мачковог камена, од Бенковца стиже гласник и обавијести:

    - Све се одвијало према плану, све је враћено власницима, није било убистава ни силовања током њихове пљачке. Мало сам пожурио, прије њих, а будући да се све одвија према плану и остали би могли стићи за пола сата.

Након тог извјештаја, јави се Смољан:

    - Ето, сада их све можемо смјестити у четворо кола, па нек свом честитом диздару, из харача довезу саме себе. Али без оружја и јахаћих коња.

Осмотривши околне сјене, Стојан закључи да је до мрака остао још један сат, те предложи:

    - Чим стигну, припремићемо све да одмах крену, како би у сумрак стигли макар до краја поља, гдје ће их њихови стражари са зидина тврђаве видјети, и избјећи ноћне узбуне. За сваки случај, на крају Жажвића косе, оставио сам осматрача да мотри на предвечерња дешавања.

Тада се зачу брз галоп са косе. У зноју стиже тај осматрач и обавијести:

    - Са Брибир главице се спустило двадесетак наоружаних Турака. Пратио сам их до каменог моста на Брибир потоку и увјерио се да је то група изаслана у сусрет харачлијама који су задоцнили. Иду уз поље и до сада су прешли трећину поља.

    - Идемо да их још једном погледамо док ови стигну – рече Стојан!

У тили час изгубише се иза косијера и одоше у осматрање. Убрзо се вратише, те Стојан обавијести:

    - До сада су прешли нешто више од трећине поља, а успут су покупили двоје чобана и сву стоку коју су затекли код њих, те све то воде као таоце, и полако се крећу према нама. Када стигну ови из Бенковца, Оставићемо их на крају пјешице, с неколико стражара, а ми остали идемо колима у сусрет, да их у сумрак покушамо пресрести и ослободити њихове таоце.

Када изгледаше да времена више нема ни за шта, колона из Бенковца се ипак појави и убзо стиже. На сву срећу по Турке није било довољно времена за многа потребна испитивања, те Смољан само упита кратко како је све протекло, да ли је све отето враћено на право мјесто, је ли било злочина и силовања, а људи из пратње потврдише да је све текло по плану, те да током дана није било злочина.

Не прође много времена а млађани Мишљен је био на најнеобичнијем добровољном задатку. У његовом размишљању помало га ухвати и страх и он покуша да га прикрије да други не примијете. Шта ако га Турци заскоче. Малочас се јави добровољно да управља предњом празном запрегом, а сада је већ чврсто држао кајасе и размишљао. За њиим се крећу још три преостале запреге, такође празне, једино је друга возила погинуле Турке.  Поред њега с лијеве стране на коњу је Стојан, а иза њега колона једне половине ускока. Поред њега с десне стране је Смољан Михаљевић и иза њега друга половина ускока. Тридесетак метара испред свих, средином пољског пута креће се извиђач, а иза њих на удаљености 200 метара, пјешице каска колона разоружаних харачлија, које чувају четворица ускока.

Сва та тиха колона кроз сумрак и измаглицу, креће се низ поље у сусрет групи од двадесет турских сејмена из тврђаве, с циљем да их заробе и њихове таоце ослободе.

Мишљену се силно зноје руке, већ су и кајасе мокре, али рекоше да је и тај погибељни потез неопходан у циљу придобијања расположења код народа, али и обзира код освајача.

Истовренено и мрак пада и измаглица се спушта, видљивост је све мања. Због тога су се сва чула претворила у слух, да покушају ухватити и најмањи звук коњских корака који долазе у сусрет.

У сусрет долази и једва примјетан повјетарац, па ће и коњи осјетити долазеће коње, те јавити се тихим рзањем.

Док све тако Мишљен пребира по својим бригама, наједном се Стојанов коњ огласи тихим рзањем.  Истог трена предњи извиђач журно шмугну на лијеву страну, међу грмове. То је био тај уговорени знак. Мишљен затеже кајасе и заустави предњу кочију. Затегнуте кајасе омота око десног дирјека и шмугну с кола на лијеву страну, измаче се пјешице за грмове. Већ су и остали из колоне ускока измицали улијево, чинећи некакву замишљену линију једне четвртине круга.

Само се зачу тихо и кратко дошаптавање: пазите на линију, не смијемо проћи испред предњих кола, јер у случају пуцњаве могли бисмо погодити своје с друге стране пута, како је Стојан већ напомињао.

На брзину се људи намјестише на замишљена мјеста, ко за грм, ко на чистину, ионако већ обавијени маглом. Све застаде у ишчекивање.

Зачуше се пригушени ударци копита предњих турских коња. Наједном као да изронише из магле и нађоше се сучелице коњима предње кочије.

Након што за тренутак застадоше и препознаше предњу кочију, њихов предњи јахач кратко довикну:

    - Алија! Јеси ли то ти?

 Не бијаше одговора. Он понови питање гласније:

    - Алија! Шта се дешава?

Опет ништа...

Сада већ подбоде коња и журно га притјера до  кочијаша и, тек тада видје да су кола празна.

Затим готово дрекну:

    - Алија!

Његов повик само утону у маглу и замуче низ поље.

Затим пожури до других кола, кад ни на њима никога. А кад завири у лотре и видје четири своја ратна друга како леже мртви, спопадоше га језа, бијес, страх.

Оте му се инстинктиван повик према осталима:

    - Овамо!

Како остали приђоше, настаде неописиво чуђење и невјерица, али и журно претраживање осталих кола.

Из општег комешања зачу се још јачи глас истог заповједника:

    - Изгледа да су сви страдали, само су нам ове послали као опомену. Распоредите се око кола у кружну одбрану и доведите ми оне чобане да им за ово одмах судим.

Сљедећег тренутка их доведоше и гурнуше пред њега на земљу. Већ су били неописиво скрушени, готово мртви од страха. Бијаху дјетиње млади и једно другом слични као брат и сестра, узраста до петнаест година. Како их грубо довукоше и гурнуше на земљу, њему паде капа с главе, а њој бијела марама.

У истом часу Стојану готово наглас сину већ стопут поновљена очајна помисао: - Види оног  неукога. Кад наступи његових пет минута, та врла разборитост у трену ће дати одлуку о најсвирепијем уништавању, а за цио живот неће бити у стању донијети одлуку о било каквом стварању или сарадњи. Е мој народе, докле ли ћеш страдати од умних болесника и безумника, што за цио живот свој не  спознаше ништа друго до мржњу и похлепу.

Десна рука већ инстинктивно, сама од себе, трже кратку пушку иза појаса, а прсти се сами стегоше око дршке.

 За то вријеме очај сужњева се претвори у болан крик.

 А када бешлагина сабља дође у највиши замах, проломи се пуцањ... Сабља не удари, већ фрци устрану, док се њен корисник стропошта поред својих сужњева. Истом први до њега посегоше за своје пушке да одговоре, кад се из мрака са друге стране проломи салва пуцњева, Пет-шест људи у трену  попадаше, док остали Турци около нађоше се у недоумици, да ли остати на коњу, или скочити под кола у какав такав заклон. Ипак остадоше на коњима. Нити су чули повике да се предају, нити су хтјели да послушају, само су се сметено окретали на коњима и пуцали насимце у мрак.

Не потраја неколико тренутака, ускоци не имадоше више мета и престадоше с пуцњавом. Док је у ушима још све звонило, кроз маглу се зачу топот копита бар двају коња како у највећој журби побјегоше низ поље, одакле су и дошли.

И док су се још комешали мириси зноја и барута, праменови измаглице и сумрака, кошмар стварности и језиве бруталности, Стојан кратко зазвижда, изађе иза грмова и ступи на празан простор поред четворо кола. С друге стране истовремено приђоше Михаљевић и његов замјеник. Кроз трачак провидног у мрклој ноћи, могли су видјети како се из лежећег положаја придижу само сужњеви. Већ су схватили да су сада око њих њихови спасиоци и да се могу придићи. 

Устадоше очајно скрушени. Готово беживотно су зурили у чудне и изненадне спасиоце. Гледали су у њих као у авети, или као у божанства. Нити су могли вјеровати својим очима, нити су могли ишта проговорити.

Затим зачуше глас са коња:

    - Не плашите се, дошли смо да вас спасимо. Видјели смо све са Жажвића косе, још док је био дан, и пожурили да вас овдје сусретнемо управо у сумрак. Да вам се не заборавим представити, ја сам Стојан Јанковић, а овај до мене је Смољан Михаљевић. Сада будите срећни и слободни! Одмах ћете ићи својој кући са свом својом стоком и нека вам је са срећом!

Брату бијаше још неприличнији овај трен, знајући засигурно да је Стојан допао ропства у Стамболу, одакле се нико не враћа, али није био сигуран у говоркања да се вратио. Помисли да испред себе види авет. Видно и снажно се уштину да се увјери да ли све ово сања. Или је можда већ погинуо, па се то само комешају нека сјећања и задње слике из живота док се све не угаси. Уштину се још снажније и тек тада се и ум разбистри. Схвати да је све то ипак јава и једна сурова стварност у којој се изненада нађе ни крив ни дужан. Тек тада схвати шта је све могуће да човјека снађе, да се зачас у највећој животној невољи нађе, иако је у самом срцу сопствене постојбине.

Када се ускоци увјерише да је све мирно и безбједно, Стојан проговори:

    - Покупите све душманско оружје и похватајте све јахаће коње! Четворица првих до мене, нека помогну овим двома мученика да сакупе сву разбјжану стоку и са њима је одведу до њихове куће! Чекамо вас овдје. Четворица до њих нека оду довести оне харачлије и њихове чуваре, а остали овдје да све страдале потоваре на кола!

Након сат ускоци су коначно могли да одахну. Поново су сједили на крајњој чуки Жажвића косе, тамо гдје је обавија Брибир поток. Сједили су свуд по росној трави и камењу, осматрајући тврђаву.

Од небројених бакљи, ваљда због узбуне јер се харачлије нису вратили, сви горњи обриси зидина бијаху освијетљени, тако да је у овој ноћи тврђава необично наглашавала пејзаж цијеле околине.

Црну равнину ремети само брежуљак, затим неколико усправних цртица јабланова, па четвртаста громада са освијетљеним горњим рубом, онда опет равнина, брежуљак, усправне цртице јабланова.

Након дуже тишине обраћајући се Смољану, Стојан проговори:

    - Данас смо имали много среће. Некад се боље родити са мрвом среће, него са гомилом памети.

Док се остали насмијаше Смољан додаде:

    - Па не бих се баш сложио да је ово данас само срећа, већ нешто што дотиче и твоју скромност. Твоја замисао је да све ово овдје  изведемо. Твоја план је како и гдје данас дјеловати у циљу што бољег резултата са што мање губитака. Твоја идеја је да ову другу групу дочекамо и спријечимо. У свој овој необичној акцији имамо само једног лакше рањеног, и комплетну групу од тридесет ускока задовољну, радосну и вољну за нове акције. Све је то твоја замисао, а ти збориш о срећи...

Мало застаде, па настави:

-Можеш мислити да данас нисмо били ту, какве би све информације харачлије однијели у тврђаву. Те, све пусто, те нигдје никог да се супротстави. Ем што би нам се подсмјехивали, ем би сутра већ ударили пут Обровца и ето ти белаја. Можеш мислити како ће ова данашња акција одјекнути код нашег народа у смислу расположења, а како код душманина у смислу нерасположења. А све бијаше твоја замисао, твоје дјело.

У тихој ноћи сви су одобравали ове Смољанове ријечи и радовали се сутрашњем дану препуном, дивне приче широм цијеле Буковице и Равних Котара...

Некако у исто вријеме диздар је стајао на капији Брибирске тврђаве. Хтио је лично да дочека колону и ту  с бакљом стоји још од када му стражар донесе вијест да је чуо прапорце и кола доље код каменог моста на Брибир потоку и код извора Бакалнице.

Како се тешка шкрипава капија отвори, тако и диздар с бакљом пожури у сусрет првим колима на којима је сједио Алија. Живо га је занимало шта се то све дешавало доље у пољу. Чуо је пуцњаву, а сада види да долазе под очигледним теретом, јер коњи су сви у пјени. Приђе журно и приупита:

Алија, што сте тако задоцнили, шта се све дешавало? Изгледа ми да много стоке догониш, а и много жита и хране, док су кола тако отежала, а коњи успјенили.

Алија суморно оћута. Тихо сиђе с кола и задиже поњаве иза свог и кочијашевог сједишта а диздар приђе да погледа и разрогачи очи.

Тек сада га Алија обавијести кратко:

    - Оно звијере... Јанковић!

Диздар се зачуди још више.

    - Немогуће. Из Стамбола још нико није побјегао. Нити ће. То су само гласине, или је нека грешка.

    - Нема грешке. Када се представио, својим очима сам га добро осмотрио и увјерио се да је лично он. Жив је, здрав, и још одлучније нам се свети. Своју невјероватну кураж преноси на све остале око себе.

Не налазећи праву ријеч, у том тренутку, диздар је само ћутао.

Већ се и поноћ ближила, а диздар, још будан, стајао је на рубу зидина тврђаве Варварије, на Брибир главици и зурио у мјесечину. Тек покоје жмираво свјетло, титрало је далеким хоризонтом и још једино оно реметило склад брибирског мира поноћног.

Големе бриге су притискале са свих страна. Размишљао је готово наглас.

Какав ли је овај дан данашњи? Како да оправдам толике губитке? Шта ли ће рећи паша, а шта везир? У једном мирном, безазленом дану, разбијено ми је 40 људи. Од тога су на лицу мјеста страдала 22 човјека. Живих ми се вратило 18 људи, али у страху, без оружја, без иједног јахаћег коња. Данас уз 22 човјека изгубио сам 44 кратке и дуге пушке, 40 сабљи, 36 јахаћих коња са свом опремом. Вратила су ми се четворо кола са осам коња, и осамнаест људи који више нису спремни ни вољни ни куражни да иду у харач. А све то ми уради оно влашко звијере, онај Јанковић, са својих тридесет ускока. Куд ми учини зло, још ме и понизи. Ни ђаво црни не може му ништа...

Истом се диздар присјети да још стоји на рубу ободног зида, гдје висина не премашује висину човјека. Ту испод самог зида што се наднио над извор Брибир потока, између покојег грма драче, расте још по која шљива и кајсија, огрнута виновом лозом. Између њих је трава непокошена а висином сеже човјеку до појаса.

Шта ако је то звијере, поврх свега, још и ту?

То звијере може се наћи у сваком трену на сваком мјесту. Није искључено да је и сада ту негдје, можда управо испод тог зида, па мотри ли мотри, из прикрајка. Вреба, како да дохвати.

И нехотице диздар устукну, да се измакне довољно, ако ли је тај шејтан којим случајем већ ту. 

И тек тада схвати да је њиме исувише заокупиран и забринут. Много више него што је потребно и што је икад могао и претпоставити.

У тихој и глувој ноћи, готово наглас и нехотице му се опет оте иста помисао, или му се бар учини да је већ одјекнула у сопственим ушима.

    - Ни ђаво црни не може му ништа. Ни ђаво црни!

※  Историјскиподаци:

„Стојан и Смољан Смиљанић поставили засједу.Турци се враћају из пљачке по околини Бенковца,  с огромним плијеном...

Те године 1667. и с почетка 1668. ослобођен је велик дио Буковице, такође Жегар, Крупа, као и манастир Крупа...

Извор: - „Стојан Јанковић и ускочка Далмација“, Бошко Десница,  стр 168“.  ※

※  Историјскиподаци:

Витез Стојан је, по повратку на своју баштину, наставио да војшти на Турке, чини се, још и жешће него ли пре ропства.

На пример, провидур Антонио Приули (Антонио Приули) 18. децембра 1668. извештава да је код Брибирског потока упала у млетачку Далмацију чета турских пљачкаша из Книна (града за којим крвари свако српско срце). Ту су их, до ногу, потукли Морлаци, које је Господар Јанковић предводио заједно са Сердаром Смиљанићем (сердаро Смиглианицх) и гувернадуром Сопреом (говернатор Гиованни Батиста Цопре). Спасило се само петнаестак Агарјана, а остале су Срби побили у знак одмазде за ранији пораз на Отресу. Венецијански Сенат је поменуте морлачке команданте наградио због овога подвига, а одобрио је и деобу прстења које је Провидур, у знак признања, раније уручио српским Главарима.

Извор: Публикација аутора Ненада М. Јовановића под насловом: “Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима” са освртом на књижевника Владана Десницу и његове претке, као и на истраживачки рад Бошка Деснице.  ※

Коментар аутора:

Те године 1667.Смољан Смиљанић је напунио 23 године живота, а Смољан Михаљевић 49 година старости.

Будући да се Стојан, по повратку из ропства, за помоћ прво обратио куму Мочивуни и дому Смиљанића, прије бих рекао да је будуће акције договарао са старијим Михаљевићем, управо да би заштитио премладог Смиљанића. Не треба заборавити да је и млађани Смољан Смиљанић тада већ био јунак на гласу и човјек од угледа, али не треба заборавити ни чињеницу да је у роду Смиљанића у Ражанцу боравио и чувени ускочки сердар Смољан Михаљевић (пасторак Петра Смиљанића, који је по свему настојао да на њега личи и да га достигне, у чему је готово и успио), те из тог размишљања у претходној причи је Смољан Михаљевић.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: