детаљ слике: КРК Арт дизајн

САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ

Звијезде су ове ноћи угашене. Дубоко испод јоргана завукла сам главу да не чујем звук што небом шири мирис бола. Прољевају се јецаји остављајући у ноћној тмини ожиљке на души која није стигла ни да стане на ноге. Још је малољетна, а дјетињство је одавно изгубљено.

Стојим и гледам како погрешне одлуке мијењају генерације односећи им могућност за слободан лет. И питам се: „По којем закону се дозвољава одузимање живота?“ Мокрим длановима прекријем очи да нико не види како трепавице пливају у сланој води. Људска глупост је немјерљива и нема краја. Тијело ми задрхти од неизвјесности да ли ће зора угледати свијетлост дана. Хоћу ли опет трчати за лептирима зеленим пољима на којима су остале моје стопе. Стакло на прозору повремено као да ће да искочи из свог оквира, али се чврсто држи као дијете у наручју мајке. „Не бој се“ говорим у себи. Све ће проћи. И ова ноћ, и овај мрак, и ова трагична представа у којој сви актери губе. Свијет је постао арена борби гдје се крв прољева да се напију они који мисле да су недодирљиви и неухватљиви пред Божјим судом. Постојиш ли или си само варка за коју се чврсто држимо вјерујући да ћеш бити праведан у дијељењу казни или награда?

Одавно сам схватила да се прљавштина рата никада неће очистити. Понављат ће се увијек негдје изнова и изнова по истом принципу и механизму који је направљен да оставља пепео иза себе. Трагови ће мирисати на згажене снове затрпане под рушевинама година које путују у неповрат. И неће бити онако како хоћеш већ онако како мораш. И неће се ријека зауставити само зато што се бојиш оног што у њој можеш наћи. Једном кад се опечеш не вјерујеш у ријечи изговорене олако као да нису метак који може да те погоди. Ране које настану заривене дубоко лимитирају те у нади да се кругови пакла завршавају баш сада. Да ли постоји свијет у свијету гдје живиш у скалду и хармонији, гдје сузама сваки дан не точиш чашу, гдје је вјера у људе живахна и полетна као птица у плавом бескрају? Одлутам понекад ношена на крилима жеље да ће све бити онако како хоћу. Скупљам храброст да извирим главу као невино пиле у ноћи у којој се нечији животи гасе. Можда ће баш ноћас неко заплакати на рођењу и неће се сјећати ни ове ноћи, ни ове таме која се надвила над капом небеском.

Зашто међу нама влада нетрепељивост која руши људскост као кулу од карата? Зашто се боја крви мијеша са мржњом која сије национално сјеме разора? Зашто над нама лебди страх под чији огртач се скупљамо нијемо и без супростављања? Зашто се братоубилачки грлимо рањавајући се до сржи која се распада од неразумјевања и неслоге?

Знам, нисмо послушали срце које завија молет ћи да се достојанствено дигнемо на ноге. Нисмо се одупрели злу које нас окружује и баца у ватру у којој људскост гори и губи свој траг. Још једном молим за мир којег потапа киша која прољева бол.

А ти, ко год да си, стојиш и гледаш у године које су натопљене крвљу невиних лица. Питаш ли се икада зашто? Замислиш ли се некада са страхом који ти кости ломи због карме која ће те кад тад дочекти. Ако неће тебе неког твог хоће сигурно. И он ће невин испаштати и окајавати твоје гријехе. Није ти жао нити мало? Убјеђен си да можеш све и да си незаустављив, неухватљив у својим разарањима. Знаш ли чему све то? Савјести немаш то је сада више него очигледно. Ни ти, ни они прије тебе. Сви сте изашли из исте школе у којој сте учени да је људски живот безвриједан.

Не боли те нити мало проливена суза дијетета док губи свој дом. Не боли те ни његово рањено срце из кога си му насилно откинуо комад који га је сачињавао. Ускратио си му корак,  одузео прилику, онемогућио могућност да остави траг на својој стази. И док сад тумара од немила до недрага пред судбином која га затрпава у поноре мисли зашто је баш он изабран ти ликујеш тамо негдје над својим успјехом. Ко те плаћа да будеш тако бездушан или си рођен са грешком баш такав? Да ли знаш да је рат највећа прљавштина која се не може опрати? У њој губе невини, губе добри, губе лица и наличја једне стране, оне која чини човјека достојанственим пред собом и другима. Ти не знаш шта је доброта јер је не посједујеш у свом мозгу који је програмиран да буде лош. И све што видиш дјелује ти смјешно ако има емоције ити мало у себи. Замисли да си са супротне стране и да теби раде оно што ти радиш другима. Не вриједи да трошим ријечи зар не? Такви као ти немају ни свијести ни савјести за све оне који су прерано отишли да појачају небески свод. Угасио си им живот као свијећу која није догорјела до краја. Питам се ко ти је дао право да узимаш и одузимаш животе, а ниси их створио? Газиш преко свега да би стигао до свог циља. А који ти је циљ? Уништити, сравнити са земљом рад и зној неком ко је уложио све да би свом животу створио бољитак. Дефинтивно имаш неки поремећај за који не постоји лијек. Све што је потребно обичном човјеку је слобода, заједништво и осјећај припадности некоме. Ти баш мораш сломити туђи живот зарад тамо неких политичких ставова који ће донијети просперитет коме. И питам се: „Како такви као ти живе и уживају док они који хоће само свој скромни живот бивају осуђени на прерану смрт?“

Замисли да је свијет обучен у одијело мира у коме не постоји та одвратна ријеч од три слова која је рођена да би сахрањивала. Замисли да немаш стеге нити ограничења због страха којим те посипају кад само помислиш да у свијету више неће бити подјела на наше и њихове. Замисли да те нису ставили у ланце ропства зарад свог живота којег плаћаш ко зна коме. Замисли свијет у коме сузе нису ријеке које натапају живот на ивици изумирања. Замисли да стојиш, а да ти нико не ускраћује поглед ка оном шта или кога волиш. Замисли слободу која нема цијену зарад мало мира у свом дијелу свемира. Замисли да хуманост дарујеш сваком човјеку без користи за себе. Замисли осмјех на лицу и срећу због сазнања да стојиш на свом корјењу које су ти предци давно у земљу посадили. Замисли живот без страха од сутра које ти долази на врата.

И стално неко чекање. Чекамо да заврши једна ноћна мора док не крене друга. Чекамо у реду за то боље сутра и молимо да нас ово данас не дотакне. Чекамо да ратне игре престану огољени у пролазности година, а оне иду у неповрат. И док удариш дланом о длан сједе власи су те већ окупирале, а ниси проживјео нити доживјео лакоћу живота. Јер живот је у ствари лијеп и једноставан у тој неколицини година која ти је дата да је понесеш са собом.

Неко је био у дјечијим годинама, неко у младим, а неко у одраслим када је речено тихо и нечујно да ће „данас“ проћи и да ће „сутра“ бити боље. Прошло је то „данас“, дошло је „сутра и изгледа да је по истом механизму то „сутра“ постало исто оно „данас“ које никако да прође. Ко је кривац, а ко дужник за то „сутра“ коме не дају да живи?

Почињем поново из почетка. Куцам на Твоја врата као неко ко је нико пред тобом и Богом. Не знам да ли касним, али ријечи још имам којима ћу те замолити да пустиш свијет да тече складно и радосно. Не остављај дијецу као сирочад без имена и пута, без тог „сутра“ којег чекају у сузама и молитви. Не дозволи да им руке остану празне и жељне загрљаја под чије крило се скупе сретни и безбједни. И цвијет из камена расте иако кажу да у њему не постоји људскост. Вјетрови су снажни и немилосрдни, али ипак имају своју добру страну па дрвеће листа и вене. Сунце освјетли дан, а мјесец ноћ док се у раширене дланове скупља сан зарад још једног буђења. Нека буде без страха, нека буде са емпатијом и емоцијом која ће испод рушевина испуцале и жедне земље дати знак да је свачији живот вриједан живљења.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: