детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВОЂЕЊЕ РАЧУНА

„Дошло је време кад нам коса седи

И наша чула постепено грубе

Стојимо тако скрушени и бледи

Док нашу старост објављују трубе.“

Милан Ракић

Возови јуре и тутњи јава

К'о лишће свело сећање вене

Слажемо коцке, стрепимо стидно

Подмукла старост прети из сене!

Боре по челу причају много

Немирна душа за спокој проси

Варљива прошлост узима данак

Од многих мука клинове носи

Понека чаша замагли тугу

Уз благ одушак чемер се проспе

У пару с маглама дуванског дима

Мелемом благим тело нам поспе

Дражесне ствари у бездан цуре

Срећа к'о пијан слављеник клеца

Кида се ланац најлепших жеља

Који смо некад плели к'о деца

Штура нам јава шамаре лупа

Не би ли трезни прибрали снаге

Враћа нам делић нестале среће

И трене неке ведре и драге

Цвркућу врапци с олука трошних

И они знају истину праву

Како је дошло до празног хода

Што смо у песак гурали главу?

Точак истине брзо се мота

И хињски гази све што је фино

На нашем лицу чита се лако

Није нам све потаман било

И тако немо с дана у дан

Носимо бреме к'о печат неки

С надањем да ће макар уз песму

Живљења нашег неко се сетит'

Остаће рима с горком сведоџбом

Као опушак што кратко траје

Питаће неки збуњени лектор

Ко се то тако куди и каје?

ПОМИСЛИХ НОЋАС

Помислих ноћас где је тај рај

Где звона звоне гласно и течно

Где лучке мира пламте и трају

Где душа спокој налази вечно

Помислих ноћас где је тај бал

Где срце бије у ритму среће

Где тела горе нестварним жаром

Где су уз ленте видљиве свеће

Помислих ноћас где је тај дар

Где Божји мир чулима влада

Где нема места ни граму зебње

Где златно иње по коси пада

Помислих ноћас где је тај сан

Где људи џумле живе к'о један

Где свако сваког искрено воли

Где нико није гладан и жедан

Помислих ноћас где је тај мир

Где свако спокој има на длану

Где су на цени мудрост и чојство

Где немаш зеру злобе ни ману

Помислих ноћас где је тај пут

Где свако мирно земљом корача

Где видик води у боље сутра

Где чврста вера у свима јача

Помислих ноћас где је тај спас

Где су капије мирнијег јутра

Где је сакривен катанац среће

Ипак се мора чекати сутра!

САМОСАЖАЉЕЊЕ

У удицама живота, ухваћен на кривој нози

К'о пијан сват у јарку тражим путе своје.

Изнад мене гавран са огромним кљуном

И шарени лептир повијених крила

Око мене брлог и замашан бездан

Са гомилом шута и покислог смећа

Испред мене стена и врбов колац

К'о путоказ неки не слуте на добро

Иза мене прошлост к'о прљава дроња

И кисели окус изубаних кнедла

Поред мене неман са огромном канџом

Са спремном клопком и гвозденим бичем

У мени још само кали се вера

Као танка струна на олујном ветру

Са мном је до краја верна само чаша

Као облог мога горког очајања

Сто разлога стоји за нараслу стрепњу

За лагани трзај ка звезданом небу

Само задња нада на рулету живи

Као ситна искра у пепелу пламти

Шта ће бити сутра, ни Бог драги не зна

Шта ће да испили моје сажаљење

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: