детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љето, јул, 1667.

„Донијећу слободу у мој родни крај.“

Што зарече – не порече.

ЗА  ОСМИЈЕХ  ЖЕГАРА  И  КРУПЕ

    - Овдје сам вас случајно нашао - поче с причом курир жегарски. - Свратио сам код старог пољара островичког, да се мало одморим, и он ми рече да сте данас ту извели велику акцију пресретања харачлија, те да сте и ноћас ту на коси изнад поља.

Носим  вам вијести од харамбаше жегарског. Хитне су и повољне. Јуче је његов дјечак, старији син,  чувао овце у близини куле жегарске и гледао шта Турци раде. Изашли су поред куле да обаве неку вјежбу.  Кавазбаша се на њих дере из свег гласа и пита: „Јесмо ли сви ту?“ а они сви углас одговарају: „Јесмо!“ А мали их набројао деветнаест. Чим је дошао кући испричао је ћаћи, а он ме је одмах упутио у Котаре по помоћ. Уз молбу за помоћ напомиње да никад није била повољнија прилика за ослобађање Жегара.

Стојану се још врзмало по глави оно несрећно избјеглиштво, они стравични призори из Жегара, тог давног јуна 1648.године. Турци у налету све одреда пале. Пале куће и оборе, све у огањ завијају... Сав у сузама дјечачки поглед никако да се одвоји од родног Жегара, свега у пламену. Дим се вије изнад родне куће и изнад свих осталих Митровића кућа. Дим се вије изнад свих кућа и обора у Надводи, па изнад свих у Жегару и горе узводно, докле око допире кроз сабласно сивило. Непрегледан облак дима све је заклонио. Очи се скорјеле од суза, па не зна да ли више не види од дима, или од плача. Сва у сузама и мати га вуче све даље и даље напријед, а његов неописиви поглед остао назад, прикован за мало поље на крају Надводе. Кроз дим покушава још једном да разабере двориште у коме је проходао. Али од ковитлања дима, више не види ни њиве ни вртове, ни винограде, нити повише њих Брежине, нити испод Појило.

Тек једном се мало провиди, али само за трен, у ком пламен са родне куће прескочи на три липе, све букну.

Изненада га једна рука лупи по рамену и тек тада видје да га Смољан нетремице гледа. Затим упитно диже поглед и кратко прозбори:

    - Жегар?

    - Жегар.

Истовремено бијаше тренутак разговора, договора и одлуке.

Овдје, на ивици Жажвића косе, гдје нико није могао ни претпоставити, и о поноћи, када се нико није надао, долети чудна вијест и све разведри. Све некако подстаче на нова, ведрија размишљања.

Тридесетак ускока дозволише себи кратак сан, тек до три сата, а затим у сами цик зоре већ бијаху у седлима. На брзину прелетјеше хрбат уске а дуге косе и хрбатом поред Сувог потока наставише се пењати, па лијево од Мачковог камена, избише на вис.

Бирали су мање насељене предјеле, а када је већ изгледало да ће их сваког часа неко угледати, утаборише се на једном шумовитом узвишењу и поставише страже. Ту се добро одморише и у сумрак наставише даље. У освит сљедећи зоре већ су осматрали Жегарску кулу и кројили планове.

Ту су, на дохват руке, на домаку слободе, нешто бројнији од непријатеља и у предности изненађења. Само још остаје велико питање како акцију извести што ефикасније и брже, а са што мање губитака.

Како се зора одсијецала, све јаснијим погледом    кроз измаглкицу, обухватали су Жегарску кулу и њен крајолик. Свако за себе је окупиран својим мислима у тишини, док једном Смољан не проговори:

    - Ето, све довде изведосмо ваљано, али још нам стрши питање: како даље? Још немамо коначан план, а без плана је срљање. А срљање је горе од ичега. Ако у што краћем року не донесемо одлуку и план, боље је да се повучемо, макар да не скрећемо пажњу на себе.

Утом се јави и Стојан:

Добро збориш, Смољане, али нисмо ни могли имати коначан план прије доласка и сагледавања ситуације.  Управо сад је тренутак за доношење основног и резервног плана. За све то требају нам чињенице и сагледавање чиме све располажемо. Тренутно имамо полутаму, маглу, будност у односу на поспаност непријатеља, бројније људство и предност изненађења.

    - Да, али још немамо варку, нешто што ће нам улити сигурност, а непријатељу велико изненађење.

    - Можда да искористимо стадо које долази.

    - Како си то замислио?

    - Па гледај, када стадо „случајно“ утрапа у двориште куле, овце кô овце, појуриће тамо гдје им је стално забрањено. Стражари ће, видјевши да нема чобана, појурити да ухвате бар два јагњета, надајући се џабној гозби. Овце су полапне на забрањену траву, а Турци су полапни на џабну гозбу.

То можемо искористити.

    - Аахааа... Сада видим да имаш замисао. Турци ће се залетјети у стадо оставивши врата небрањена. а на нама је да их под окриљем магле и бешумно савладамо. Можда нас двојица у стаду и под извраћеним кожунима.

    - Тако некако - потврди Стојан.

    - Дакле, стадо ће ускочити у забрањену траву, Турци ће похлепно ускочити у стадо, а ми изненада међу Турке.

    - Тако некако.

    - Дакле, ми сада чекамо стадо и чобанина, а потом чекамо маглу, да се поново навуче. И онда нас двојица у извраћеним кожунима дјелујемо бешумно.

    - Читаш ми мисли.

Тек ја сад покушавам сам себи да објасним зашто волим да се дружим с тобом.

    - Да чујем!

    - Када више немам никакву идеју, и због тога сам себи већ постанем јадан, онда се појавиш ти и избациш идеју из рукава. Ма, као да си је носио у џепу и тачно знао кад ће ми требати. Тада је само пружиш. Откуд, како, ни сам себи објаснити не знам.

    - Да не претјерујем, па једноставно је.

    - Како?

    - За најлогичнију идеју или план, мораш бити смирен. У датом тренутку сабрати и одузети све чињенице и околности које су пред тобом. Слагати их у безброј низова и између њих извући најбољи.

    - Ево руке, да ти честитам! Већ сам се забринуо, шта да урадимо – рече Смољан.

    - Засад само сједимо и чекамо чобанина. Није тешко пустити да се дешавања одвијају својим током.

    - Нека нам је са срећом и уз Божију помоћ!

За осмијех Жегара!

    - За осмијех Жегара!

Из многих грла около, зачу се како уз осмијех изговарају исту мисао.

Тек сада двојица саговорника примијетише да су их остали ускоци пажљиво слушали. На претходни разговор, само су се згледали и у чуду чудили како један другом читају мисли. На крају се сви обрадоваше, када схватише да план није лош, да је логичан, сигуран и обећавајући, само треба одабрати прави трен наиласка магле.

Сада су већ сви чекали наилазак повећег стада.

Чекајући тако, наједном се појави гласник са још тројицом Жегарана. Двојица бијаху веома млади, а трећи средовјечан и он се представи као харамбаша Реља Вукчевић, који је послао гласника и дојаву из Жегара.

Како приђе и поздрави се са свима, тако их обавјести да је хитно послао другог гласника да на ово мјесто што прије окупи остале Жегаране. Па колико ближих обавијести, толико ће их и доћи. Уз то још додаде:

    - Нисам вас очекивао тако брзо. Чак сам рачунао и с могућношћу да уопште не дођете. Јер ако истог трена нисте спремни доћи, сутра већ може бити касно, ситуација се мијења свакодневно.

    - Па због тога смо и пожурили и сада смо ту. Сада нас је 34 према деветнаест изненађених, али и утврђених. Након што ти предочим наш план, сачекаћемо долазак стада и одмах идемо у акцију, Ко је дошао, дошао, Немамо више времена за чекање. За пола сата наш план неће вриједити ништа, јер магла се спрема да се диже.

Кула у Жегару

Тек што Стојан предочи план, пристиже и стадо. Међу првим овцама иде и чобанин. Јако се изненади, кад угледа мноштво људи у грмовима, али се убрзо смири, видјевши ко су и међу њима препознавши комшију Рељу. Након што му Реља и Стојан приђоше и објаснише дјелић замисли, његово лице се разведри.    

    - Учините све како сте замислили, само да се покушамо ослободити те несреће, тог зла које нам донесоше. Ево и ја вам се стављам на располагање у сваком смислу.

    - Ти ћеш само да пустиш, или намамиш и упутиш овце у унутрашњост куле. Само строго води рачуна да Турци не примијете шта радиш, иначе све пропаде. Дакле, када наиђе прамен магле да те не виде, обави посао као да су овце улетјеле саме, без чобанина. Након тога си слободан. Само сједи са стране и гледај шта се дешава. Свакако оружја немаш. Јесмо ли се разумјели?

    - Па, даћеш ми ти оружје.

Стојан га још једном погледа, онако испод ока, а потом хитро дохвати из бисага једну набијену кратку пушку и пружи му је.

    - Ето. Је ли сад све потаман?

Чобанин се само осмијехну и као сам за себе промрмља:

    - Какво јутро! Да човјеку није јасно, да ли је све још само сан, или је у некој чудној и давно жељеној, нестварној стварности.

Стојан закључи разговор и стадоше се припремати за акцију.

Послије неколико тренутака сви спремни недалеко од капије, чекају да се магла навуче, а када она покри околину, Стојан дохвати раме чобанина и обрвама му показа правац капије, а потом тихо промрмља:

    - Нека нам је Бог на помоћи!.

У сљедећем, готово нестварном трену, много шта се кроз маглу покрену. Овце просто навалише кроз капију, на ту забрањену траву. Улазише све више и више, готово и двориште преплавише. У средини стада бијаху Стојан и Смољан у великим извраћеним кожунима, погурени, да су што сличнији овцама. Нађоше се у одлучној акцији у којој се не може брзо ни напријед ни назад, већ како ситуација налаже.  Грозничаво су стезали дршке ножева док су осматрали двојицу дворишних стражара.

Малочас су стајали под настрешницон код кочија, испред штале, а сада се некако помјерише према вратима куле, све будније кораком и погледом  опасујући улетјело стадо и осматрајући га. Кроз маглу су се једва назирали, а по покретима се види да прстом упиру у најбољу јагњад.

У једном трену и горњи стражар са куле, пригушено им довикну:

    - Колико видим немају чобанина. Изгледа да се неко веће стадо у магли раздвојило и нечувано само улетјело.

Тек се и одоздо јави један од двојице:

    - И нама одавде изгледа да су без чобанина. А мени је тако замирисала јагњетина. Можда би нам двоје-троје било довољно. Шта мислиш?

    - Свакако. Огласи се онај одозго и настави: - Узимај што прије док неко није наишао, и док се магла није разишла.

Између звукова стотина овчијих ногица и паше, кроз росу се зачуше и људски кораци, двојице стражара. Како тражећи најбољу јагњад бануше у сред стада, тако се и овце мало измакоше, стражари се нађоше испред Стојана и Смољана, окренути леђима.

Два кожуна се придигоше, и уз незнатан шум, двојицу стражара повукоше земљи. Горњи стражар примијети како на том мјесту овце прснуше на све стране, и у нади да су јањци већ ухваћени приупита:

    - Салкане, јеси ли ухватио?

Утом Смољан само навуче на усне комад кожуна и кроз њега проговори:

    - Јесам, јесам, Дођи да видиш.

Не лези враже, горњи стражар се ускоро појави.

Будући да су двојица придошлица двојицу савладаних стражара већ одвукли под надстрешницу, ту су и стајали. Трећи стражар приђе и кад све спази, разрогачи очи, али у сљедечем трену и он је, несрећник, већ био савладан и смјештен поред осталих.

За тили час Стојан и Смољан се нађоше усред најнеобичније ситуације, у којој су сви стражари готово нечујно савладани, а сви остали спавају.

Реља је био ту на само неколико корака и Стојан му даде знак да доведе и остале, али што тише. Петнаест људи се брзо распоредише у опкољавање, а других петнаест, с Рељом на челу, сјатише се испред врата куле.

Стојан и Смољан са по двије кратке пушке у рукама, бануше у унутрашњост небрањене куле.

Како бануше, видјеше да између мноштва уз зид кружно постављених сламнатих постеља, Један пробуђен Турчин се придиже и већ је опалио. До њега се и други придиже и лаћа оружја. Обојица су већ у исти мах били погођени. Од изненадних пуцњева и неописиве буке у том затвореном простору, сви се пренуше, скочише на узбуну, али када видјеше уперене цијеви, застадоше.

У међувремену је у простор куле улетјело неколико првих Стојанових и Смољанових јатака, те се изненађени и још неразбуђени Турци нађоше пред мноштвом уперених цијеви и исуканих мачева.

Двије групе јутром освијетљених људи нетремице су се гледали у тишини једног тренутка, док Стојан не иступи корак напријед и прозбори:

    - Опкољени сте. Ништа вам се лоше неће десити ако будете разумни и расположени за сарадњу. Пређите сви десно и ту останите дигнутих руку!

Како то рече, Смољан са неколицином приступи постељама и покупи оружје. Затим се врати до Стојана, док остали изнесоше оружје из куле, у двориште.

Стојан је већ пребројао постеље и сада је био сигуран да се радило о назначеном броју Турака на караули жегарској. Видје да Турака нема нигдје више, но у овом простору. Јер да их има, већ би се појавили. Како би дао знак да има још нешто рећи, иступи корак напријед и настави:

    - Да бисмо били сигурни да нас нећете нападати, дозволите да вас свежемо. Ко вам је кавазбаша?

Када један иступи напријед, Стојан му се обрати говорећи:

    - Предлажем да се уразумите и не стварате проблеме. Не дозволите да ико непотребно страда. Ако ико покуша да пружи отпор биће моментално сравњен са земљом. Молим, памет у главу!

Турци почеше мрмљати, док су ускоци прилазили и везали им руке. Однекуд из дворишта су доносили ужад, а један их је сјекао и само пружао онима што вежу.

На крају сви бијаху везани и затворени у кулу. 

Будући да Стојан хтједе сазнати још неке појединости из Жегара то је најбоље могао из разговора са кавазбашом.

Да би га издвојио и насамо попричао, изведе га онако везана пред кулу у двориште. Магла се већ бијаше добро разишла, па су се јасно видјели гдје по трави дворишта леже три мртва стражара, док око њих и даље пасу овце. Кад то све видје, кавазбаша се јако изненади и приупита:

    - Па, како сте то успјели?

    - Узимајући у обзир природне околности и вашу нарав.

    - Природне околности и нашу нарав. Како сте се усудили?

    - Шта ви мислите, да сте сила које се сав свијет боји? Прије два дана чули смо за ваше бројно стање, и овдје сам довео тек тридесетак људи. А у датом моменту, вјеруј ми, није ми требала ни половина од тога. А ево погледај сада. Тамо поред капије се искупља народ. С њима је још тридесет ускока из Жегара. Сада нас је већ више од шездесет. Ако смо у датом тренутку акцију могли извести са петнаестак људи, дакле сада смо већ четири пута јачи од вас. И ти ме питаш како се усуђујем.

Кавазбаша је ћутао, а затим настави говор, онако, као сам за себе:

- За све је крива пашина одлука о прерасподјели. Ем што нам је повукао половину људи са карауле, ем је данима закаснио са надокнадом људства.

    - Па када је требало да вам се достави попуна заиром и људством?

    - Још прије пет дана... Данима већ чекамо.

    - А какво је стање у Крупи?

    - Исто.

Кавазбаша видно поцрвење. Тек сада видје да се прелетио и рекао што никад не би смио. Али кривац за то бијаше овај необични Каурин, који је разговор водио уљудно као код два сарадника, а не као код два заклета непријатеља.

Турчин се видно угризе за усну и на сљедеће питање не одговори ништа. Само промрмља:

    - Више ти нећу рећи ништа, макар радио шта хоћеш.

Тада Стојан, видјевши да је сваки даљи разговор немогућ, упути га у кулу код осталих и обрати се Смољану:

    - Претпостављам да наш разговор ниси чуо, па да ти неке појединости пренесем.

    - Да чујем?

    - Исто стање је и на крупској караули. Мали број људи, данима чекају попуну у људству и заиру, исто као и овдје. Чак претпостављам да ни на крупској караули нема више Турака него овдје. Нема их више од двадесет. Паша им је због неке прерасподјеле и обезбјеђења другог фронта, покупио људе, али их још није надокнадио.

    . Све ти је тај несрећник одао?

    - Ма није одао, већ му је излетјело.

    - Како?

    - Навукао сам га благим и коректним ставом у разговору. Пожалио ми се као сараднику, заборавивши да прича с непријатељем.

    - Па, да. Они јадни само мисле на силу и под тим окриљем живе. Не могу да схвате да и њихов непријатељ може бити сасвим обичан и нормалан човјек.

Па, шта сад смјераш?

    - Крупа!

    - Молим? Шта ти то значи?  - приупита Смољан.

    - Па лијепо. Ово је јединствена прилика у животу, да данас покушамо ослободити и Крупу.

    - Како то мислиш?

    -Једноставно. Имамо двоја турска кола и коње. Могли бисмо да у Крупу „доставимо попуну заира и људства“, све то што они једва чекају. Имамо и турска одијела. Сву ову господу у караули да скинемо до гаћа, а предвече да им вратимо. Љето је. Посудиће нам своје чакшире с туром, пругасте прслуке, фесове, јатагане, сабље. А наш најмлађи ускок веома фино пјева. Допјеваћемо право у њихово легло, а да ништа сумњиво неће ни примијетити.

Смољан га је само нетремице гледао, гледао, док Стојан продужи слијежући раменима:

    - Сад, или никад!

    - Дакле, Крупа?

    - Крупа. Нека нам је са срећом. И дај да те братски загрлим. Не издај ме!

Смољану не оста ништа друго већ да загрли и чврсто стегне тог чудно разборитог, одвећ одважног и надасве племенита човјека. И нехотице му се оте помисао – част је бити уз тебе. Нека нам је са срећом!

Јатак, Станојло Панић - Суреп

Окупљени народ жегарски, на капији је већ појачавао жамор, усхићење, неописиву радост слободе.

Сви су већ чули да је главни организатор Стојан. Многи нису могли ни повјеровати да је жив, а камоли да се и даље неухватљиво рве са Турцима, да још снажније доноси и свуда проноси слободу. Већ су са капије клицали повицима: гдје је тај наш Жегаранин? Хоћемо да га видимо, да му стиснемо руку!

Наста неописиво одушевљење, а Када им Стојан приђе, са свима се рукова. 

Тој радости није било краја.

Сви пожељеше да га угосте, да се са њим друже, али Стојан их обавијести да га зову друге неодложне обавезе, те мора одмах даље на пут.

У међувремену Смољан је већ све обавјештавао о појединостима тренутног стања у Жегару, не помињући ништа о даљњим плановима.

Након тога убрзо отпоче припрема за нову акцију.

Не прође ни пун сат, а Жегарани су већ били у новом чуду.

 Половина ускока, или нешто мање од половине, око тридесет, углавном Рељиних, жегарских ускока, распореди се око куле за случај да наиђе турско појачање, а она друга половина, око четрдесет људи, чудног изгледа, упути се низ пут.

Уз двоја кола креће се двадесетак ускока, сви обучени у турску одјећу, а двадесетак недалеко за њима, на својим коњима и у својој опреми.

У колони која посве личи на турску, коњи њиште и под јахачима и упрегнути у кола док млади ускок увјежбава турску пјесму. Он сједи уз кочијаша предњих кола, како би се боље чуо, а поред тих кола лијево и десно су Стојан и Смољан. Претходницу под барјацима чини група одважних и младих ускока из Стојанове елитне групе, а зачеље сви остали. Сви су на коњима, добро опремљени и наоружани, нарочито након акција на Островичком пољу и у Жегару.

Та чудна колона упути се путем поред зидина цркве светог Георгија, а затим на камени мост преко Зрмање, па све полако уз брдо, док тако и не замаче иза виса према Крупи. Оде.

Већ је било скоро подне, када се колона приближавала Крупи.  

Са осматрачнице крупске карауле, стражар је гласно и радосно обавјештавао:

    - Стиже нам заир и појачање! За неколико минута стићи ће на капију!

Одмах се и доље у приземљу чуло наређење крупског кавазбаше:

    - Припремите се за истовар и утовар! Отворите капију!

Одозго, са Брежина, већ су се чули прапорци и ведра пјесма. Иза двоје кола под теретом, помало се диже прашина, из које се вије турски барјак и промиче мноштво глава војске која долази као једва чекана „замјена и појачање“.

У караули завлада велико олакшање. Половина људи је прилазила полако и без оружја, опуштено, задовољно, чекајући како ко, неко бољу храну, неко писмо од породице, прилазили су капији полако и безбрижно. Испред свих већ се намјестио кавазбаша, да први дочека, поздрави и завири у кола, што му по обичају и припада.

Уз велик тресак, буку и њиштање коња, кочије уђоше у дворишта, тако да половина коњаника оста изван капије. Коњица застаде. Двојица из коњице, који бијаху најближи лијевом и десном стражару капије, већ су их држали на нишану, онако нехајно пребаченим пушкама преко крила, чекали су прави тренутак.

Како предња кола стадоше, за њима зауставише и друга, а кавазбаша издвојен корак напријед, стаде мирно и звонко поздрави:

    - Селам алејкум!

Кочјаши обоја кола као и бочни водичи и заповједници колоне, готово углас одговорише звонко:

    - Алејкум селам! Мерхаба!

Након тога кавазбаша једва дочекавши журно завири у кола. Али када у њима угледа само камење, одједном му више ништа не бијаше јасно. Од изненађења не успје ни да се чега сјети, нити да размисли, већ се тако ожалошћен окрену, с већ инстинктивним питањем:

    - Каква је ово шала?!

Али док још није ни пола питања изговорио, угледа пушку уперену у себе и пријетећу опомену оног који ју је држао.

    - Само мирно, молићу лијепо! Предајте своје оружје и ништа вам се ружно неће десити.

Тог момента кавазбаша осјети како му ноге клецају, па на њима нема ваљан ослонац, нити испод њих ваљану подлогу.

И нехотице се окрену на лијеву, па на десну страну, и све што тада видје бијаше да је у сваког његовог човјека уперена пушка и да је држан на нишану. У магновењу је ћутао док га из тишине не прену жесток повик са гањка:

    - Заиме, зар ћеш дозволити да нас ови преобучени ђаури заробљавају?!

Истог момента из његових руку груну пушка, а сљедећег трена је већ и сам био погођен и падао преко ограде са спрата. Од његовог пуцња, један ускок из Стојанове групе ухвати се за груди и свали с коња.

У истом трену неколико Турака, који су имали оружје а стајали у другом реду, у нади да неће бити примијећени, латише се кратких пушака и опалише, али одмах и они попадаше погођени.

Од њихових пуцњева Стојан осјети како му одлети фес са главе и видје како се Смољан ухвати за раме и болно јекну, али не паде с коња.

Утом се зачу повик Кавазбаше:

    - Станите, болан, сви ћемо изгинути. Наређујем предају!

Остали, као да чуше, некако застадоше. Дигоше руке.

Тада Смољан подстаче коња један корак напријед, притјера га до кавазбаше, напери му цијев у главу и проциједи кроз зубе:

    - Само још један криви потез, за све вас биће и посљедњи, и то без иједне ријечи! А ти ћеш ми први платити ову крв!

Сљедећег трена већ су сви присутни припадници турске карауле отпасали своје оружје и из руку спустили на земљу. Брзо су се од њега одмицали унатрашке према једном зиду, како им је Стојан наређивао.

Након неколико минута све се стиша.

Најмлађи ускоци добише задатак да прочешљају околину турског утврђења.

Стојан и Смољан брзим прегледом закључише да су на лицу мјеста погинула двојица ускока и да су тројица рањена, међу којима и Смољан.

На Турској страни четворица погинулих и чеворица рањених. Осталих присутних било је десет и њима је било дозвољено да санирају ране својима.

Тек тада и Стојан приступи да очисти и превије Смољанову рану. И док је то радио сину му идеја да орасположи рањеног саговорника да се нашали:

    - Ето, Смољане, твоја рана ће ти некако и зарасти, али ја се свога феса никад нећу домоћи. Као да у земљу пропаде. Како од оног пуцња одлети са главе, нигдје га више не видим. Нити га како наћи, нитⁱ вратити власнику.

Смољан је већ уз смијешак прихватао шалу:

    - Ако толико жалиш за њим, ево ти мој фес. Драга срца ти га поклањам и то заувијек, па макар се ја обружио код свога Турчина. Богами, ако га одмах не нађеш, његовом власнику мораћеш у замјену дати макар једну далматинску капу. А ако неће ни то, можеш му понудити још једино шајкачу.

    - Нешто ћу морати да учиним, јер овако није добро. Него да ми питамо кавазбашу имали ли он још људства којекуда около. Овдје их видимо укупно осамнаест, а то ми изгледа премало.

    - Имаш право.

Како то рече, приступи кавазбаши и доведе га пред Стојана, те исто упита, а он одговори:

    - Двојица су нам отишла у баште да донесу кромпир за сутрашњи ручак.

    - А гдје су вам баште?

    - Доље код ваше светиње, коју ви називате манастиром. Доље је дубока земља и све добро роди, па сваке године једну парцелу користимо за нашу башту.

    - А када требају да се врате?

    - С обзиром на задатак, не могу се вратити прије једног сата, а чули су и пуцњеву, па ко зна шта им се врзма по глави и колико оклијевају.

Утом се појавише и млади ускоци из обиласка око турског утврђења и обавијестише да у околини нема ниједног непријатеља. Такође напоменуше да су примијетили неколико старијих мјештана из села, како се полако и опрезно примичу путем да виде шта се овдје дешава, а када примијетише ускоке са везеним кошуљама и у својој ношњи, бризнуше у плач од среће. Још рекоше како су малочас видјели и попа Јеврема како из Жегара дође пјешице и оде доље да обиђе зидине манастира Крупа. А доље су већ двојица Турака отишли у башту. Само је питање тренутка кад ће се десити зло.

Како то чу, Стојан се вину у седло, те у најжешћем галопу стругну на капију и усмјери коња у правцу манастира.

Неколико ускока појурише за њим, из предострожности да га евентуално заштите, или да му се нађу при руци, ако затреба. Уз буку и прашину, сви замакоше путем према манастиру.

Здравом разуму није требало ни дјелић секунде да схвати шта може да се деси. Стојан је грабио најбрже што може и колико му промјењив терен дозвољава. Час по калдрми, час по ливади, кад пречицом, кад сокаком, зачас се нађе пред зидинама манастира и у први мах не затече никога, а када се још једном грозничаво обазре, поред пута спази двије корпе кромпира натакнуте на један подужи колац.

Одмах схвати да је то ту у брзини спуштено и да је поп Јеврем у највећој опасности.

Затим недалеко зачу комешање и тек тада иза грмова спази да су два Турчина већ савладали попа и један већ замахује сабљом.

Стојан инстинктивно подвикну:

    - Оставите тог човјека!

Обојица Турака застадоше и кад видјеше човјека у њиховој одјећи, готово истовремено рекоше:

    - Зашто да га оставимо?!

Више није било ни часа да се часи.

Стојан је већ пристигао и једног дохвати из кратке пушке, а другог сабљом.

Како пустише попа, он видно одахну, али се и снажно изненади. Измаче се два-три корака, прекрсти се и проговори:

    - Опрости, Боже, ништа ми није јасно! Како то да ме Турчин спасава од Турчина? Или и тај трећи жели да ужива убијајући и своје и туђе.

Затим се обрати и придошлици:

-Синко, зар и ти не видиш да сам већ довољно убијен?

Изненађен овим говором и не налазећи праву ријеч, Стојан застаде мирно, док поп настави с питањем:

    - Синко, хоћеш ли ми рећи шта се овдје дешава?

    - Нисам Турчин, већ сам само посудио њихове хаљине.

    - Па, ко си, онда, ако Турчин ниси?

    - Јанковић Стојан.

    - Јао, сине драги, опрости, што те у овај зао час и у душманским одорама не препознах.

    - Пожурио сам да вас спасим. Кад коњу ноге не поломих. Свој живот можете захвалити само оним мјештанима што су вас срели и околности да ми то брзо сазнамо.

    - А зашто не и теби?

    - Мени је већ довољна радост да сам спасао један невин живот.

Попу се оте суза. Ма колико је слушао о том човјеку, овај директан разговор бијаше нешто посебно, из душе, што се могло чути само од Стојана и њему сличних.

У разговору и не примијетише остале што пристигоше за Стојаном. Стајали су на коњима и у тишини слушали овај разговор.

Након свега поп сиђе низ обалу, уми се у Крупи. Затим оде до врата манастира, оних испод звоника, прекрсти се, пољуби и праг и довратак, ћутећи се врати до Стојана и прозбори:

    - У овом манастиру сам одрастао. Прихватили су ме као сироче из Книна, када ми у турском нападу сви изгинуше. Ту су ме хранили и одијевали.  Израстао сам у ђакона. Када су јуна 1648. године  Турци напали Крупу, сви свештеници су морали избјећи, а мени су као најмлађем и најснажнијем дали да носим и закопам све папире манастирске и фермане.  Закопао сам их на сигурно мјесто. А сада, након 19 година, могу да се вратим својој драгој Крупи, да очистим зидине светог манастира, да му поново удахнем живот, освјежим душу и да све вриједне папире вратим на право мјесто. Сине драги, хвала ти за све! Нека те Бог чува на радост и срећу свих нас! Срећа те пратила на свим твоји путевима!

Свештеник обриса зној са лица и врата.

Манастир Крупа

-Ја од овог момента - настави -  остајем овдје и никуд не идем. Само бих молио мјештане да ми донесу сјекиру и мотику, како бих могао да обављам нешто највредније и најсветије у овом тренутку. Да чистим, обнављам и припремам повратак. Што наравно желим исто и свакој породици у околини, да своја имања чисте, обнављају и спремају повратак, јер коме ће и манастир бити манастиром, ако нема народа у његовој околини. Желим да чујем мобе и акције повратка код свих огњишта, јер ако то не буде већ од данашњег дана, све остало животно долази у питање. Надам се да смо се разумјели. Такође, надам се да смо схватили и величину Стојановог дјела.

Дуго је још Јеврем са присутнима бесједио, све док не утаначише договор да се што прије сви враћају на своја огњишта.

И чудо треће можда бијаше понајвеће.

Када се предвече сви ускоци вратише са заробљеним душманима из крупске карауле, у Жегару крену прича о нечему још невиђеном или нечувеном. Куд смјестише и једне и друге душмане у кулу, још им дадоше да сами себи спремају вечеру од својих намирница, као и досад што су радили, туд још сваком појединцу вратише његову одјећу. На упитне погледе, Стојан је само кратко прозборио:

    - Лично мислим да у свакој ситуацији човјек треба размишљати и чинити човјечно, ако ли жели бити и остати човјеком. Ако наши душмани не мисле тако, па насрћу на све туђе и невино, то је њихова ствар. Наше је да их спријечимо у томе и да им дамо до знања да овдје не станују кукавице, већ људи, који им никад неће дозволити њихов безобразлук и кукавичлук.

Још дуго у ноћ по сокацима се могло чути говоркање:

Па, ко се још сјети да од душманина посуди одјећу да би га поразио, те да му је на крају врати?

Да душманину дозволи да себи сам спрема оброке. Да навуче заповједника одбране да ода тајну.

Да их разбије толико, да сад сербезно може да их пусти на слободу, опет му не могу ништа.

Да душманин нема разлога ни да га мрзи, већ само да га цијени, јер им након свега опрости живот, док је свој заложио.

Па то може само Стојан. Није ни чудо што га сви тако цијене, сви до највећих душмана, јер он је заиста такав и све то у најузвишенијем смислу и заслужује.

На крају и Смољан приупита Стојана:

    - Је ли, богати, шта бијаше с твојим фесом и дугом враћања одјеће? Како ли си се уопште оправдао пред власником?

    - Фес сам нашао при повратку у крупску караулу и ставио у унутрашњи џеп. Приликом враћања његовом власнику, упутио сам и извињење што га не вратих истог каквог сам га добио, показавши рупу куд је набој просвирао.

Човјек ме је нетремице, ћутке и разрогачених очију гледао. Грозничаво је погледао више пута у мене, па у капу. Вјероватно му није било јасно откуд у мени расположење за шалу, након оволико погибељне, смртне опасности. Још више се зачудио када сам уз његов оштећени фес, као надокнаду понудио и нашу домаћу капу с четири с, па нека ужива носећи је на глави и радујући се што је има. Његовом чуду није било краја, а опет осјећам да ми није ништа замјерио, нити се видно љутио. Након тога нисам осјетио никакву потребу да ишта даље објашњавам, јер да је којим случајем Крајишник, све би он разумио.

※  Историјски подаци:       

„Те године 1667. и с почетка 1668. под вођством Јанковић Стојана и Михаљевић Смољана, ослобођен је велик дио Буковице, такође Жегар, Крупа, као и манастир Крупа.“

Извор: - „Стојан Јанковић и ускочка Далмација“, Бошко Десница,  стр 168“.  ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: