детаљ слике: КРК Арт дизајн

УЗДАЈ СЕ У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ

Обедила Боја све шта је имала. А и кишетина од јутроске пада, након уне угрије када није конац првог мјесеца, ћето заладило, па се прицакала крај шпорета да угрије крста. Сварила себи и уном свом чај и нако уми сама са собом па се присјети несретне '95-е.

Већ је био доша враг по своје. Купи нарот шта са собом муре поњети и бјежи главом без обзира, а нико не зна куда иде. Није за повјеровати да је дотле дошло и унај њезин вели: „Бојо ја не идем ниђе, а не'ш ни ти ни дијеца.“ Виче Боја, кука на сав глас и говори: „Ти си ћето мањит. Зар да нас закољу или силују на кућном прагу, та видиш ли јадан ти си и чији да имаш жемску дијецу.“ Трпају уни шта стигну у кар и неђе око чет'ри уре одоше ћа, смушени и забринути са надом да ће се вратити и да је ово зло пролазно. А ун буме остаде, не ћеде ни макац от своје куће. Прва нућ, ун сам самцат, а аути, трактори само иду. „Мили Боже, кут ће овај нарот“ говори ун сам са собом. Немеш ока склопити, шта од бриге, шта од невјерице, а све животиње река би мирно спавају. Изјутра, кат је видио да више нема ниђе никога и да је враг одњо шалу, одлучи и ун ићи ћа, мурда стигне Боју и дијецу. Упали ти ун трактор и није ма крен'о ки за врага издану гума. Кут ће, шта ће, ун ти назат у авлију рачуна напумпати гуму па ће мући ићи. Узе пумпу, али е мој прика, нема се снаге, немере ни запети. Уми „шта ћу саде“. Ћаћа му је ваје говорио: „Синко муј ракија је љек за све“. Оде ти ун у кунобу, налије пићерин, види да од једног нема вајде, дрмне два на искап па јопе иде провати пумпати. Ооо 'бем те Боже јарче, шта ћу саде. На њему гаће од одијела, уног плавог што је носио док је радио, па кад се излизало служило за по кући, кошуља бијела, штумак се теке зера објесио, па још теже му се сагнити. Ун ти јопе у кунобу, дрмне још двије нако с ногу, па јопет прова пумпати. Држи не дај, успије ун који пут, али и сам види нема рађе тутекарице. Зајапурио се, црљен у лицу, капа зној са чела, боме сједе на трактор и крену, па шта буде. Одма неђе близо Кистања гума отушила и тако је ун љепо до Србије возијо на фелги.

„Е муја Бојо, ђаво ми не даде мира да те послушам кат је требало“ говори ун. Али није за џабе уна стара „уздај се у се и у своје кљусе“. Зацаклиле очи обома,  сјећајући се те муке, али ено иј јопет своји на своме.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: