детаљ слике: КРК Арт дизајн

Алекса Ђукановић: Када сами држите своје кормило сами и одређујете свој пут

Алекса Ђукановић (Београд, 1998.), књижевник је и књижевни критичар. Завршио је основне 2019, а затим и специјалистичке студије из области правних наука 2022. године, на државној Академији пословних и уметничких студија у Београду. Завршио Школу креативног писања уметничке прозе проф. др Зорана Живковића. Аутор је осам књига поезије, новела, романа, есеја и дневничке прозе. Током 2020–2021. године био је главни уредник часописа за књижевност и културу Сизиф, у Краљеву. У том својству (у двоброју 27–28) уредио је и приредио, у сарадњи са Жарком Радаковићем, посебан књижевни темат посвећен личности, животу, раду и опусу Петера Хандкеа – лауреата Нобелове награде за књижевност за 2019. годину. Закључно са јануаром 2023. године, у бројним српским и иностраним дневним листовима, недељницима, књижевним часописима и електронским порталима за уметност, друштвена питања и културу (Политика, Данас, Књижевне новине, Савременик, Домети, Багдала, Арт-Анима, Исток, Сизиф, КУЛТ, Траг, Ецкерманн, Златна греда, Радио Горњи Град, Поезија.рс, Срп, Поента, Хyпербореа, Шраф, Лагуна Букмаркер, Башта Балкана, Кућа добрих вести, Афирматор, Ћирилица, АВКФ, Фантастични водич, Поглед из свемирског брода, Чупава келераба, Синхро.рс, Либартес, Порталибрис, Културне новине, Енхедуана, Енхедуанин књижевни врт, Звездани колодвор, Ламед, Стране.ба, Сребрни вијенац, Књижевни часопис бооке.хр, Суштина поетике, Поезија СРБ, Међутим ДНК, Књижевне вертикале, Наш Траг, П.У.Л.С.Е, Прозаонлине, и у другима) објављено је више од стотину Ђукановићевих новела, кратких прича, есеја, песама, поема, кратких драмских комада, филмских и позоришних критика, фрагмената из дневника, интервјуа, књижевнокритичких и публицистичких чланака и приказа. Издавачка кућа Друштво за афирмацију културе – Пресинг крајем 2021. године објавила је Изабрана дела Алексе Ђукановића у пет књига (у меком повезу и џепном формату), а почетком 2023. године и Ђукановићеву одабрану прозу и поезију у два тома. Ђукановић је члан и сарадник: Друштва књижевника Војводине, Српске књижевне задруге, Удружења песника Србије, Савеза књижевника (СКОР-а), Удружења писаца Србије, Удружења књижевника (УСКОР-а), Књижевне Заједнице Југославије, Књижевног друштва „Сунчани брег”, Књижевног клуба „Златно перо”, АФКВ-а, и др. културних и књижевно-уметничких асоцијација и удружења.

Двоструки је добитник престижне „Просвјетине” награде, за 2021. (за прозу) и за 2022. годину (за есејистику).

О књижевном делу Алексе Ђукановића до сада је објављен низ приказа и критичко-есејистичких осврта у српским и иностраним дневним листовима, књижевним часописима и електронским порталима за уметност и културу. О Ђукановићу су писали Мирољуб Тодоровић, Жарко Радаковић, Зоран Живковић, Велимир Висковић, и други. У статусу самосталног уметника је од 2022. године. Писао је позоришну критику за Књижевне новине, сарадник је низа националних и иностраних дневних листова, књижевних часописа и електронских портала за уметност, књижевност, друштвена питања и културу. Од 2020. године пише књижевну критику, приказе, огледе/есеје и друге књижевно-теоријске и публицистичке чланке за „Културни додатак” београдског дневног листа Политика.

Живи и ради као самостални уметник у Земуну.

 

Алекса Ђукановић

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука, Београд, 28.04.2023. 

Пре неколико година објављена је Ваша прва књигаEuropa in extremis (Европа на самрти), у питању су поезија и есеји. За њом, исте године, објављене су још четири књиге. Фантастичка новела, лирска поезија, есеји и један кратак роман, обогатили су нашу књижевност али и Ваше стваралаштво. Да ли је ових пет књига у истој години, доказ да сте годинама писали, сакупљали, истраживали и чекали право време за објаву?

Наравно. Колико год некоме перо ишло „од руке“ ипак је, просто, немогуће у једној или две године осмислити, написати, средити и избацити пет књига, ма каквог обима оне биле. Europa in extremis представља моје песме (Јеретичке песме) и мањи одабир мојих есеја (О Хандкеу, Данилу Кишу, Крлежи, Андрићу) који су објављивани у Србији и региону од 2019. године: у Багдали, Сизифу и у осталим часописима. Кратак фантазмагоријски роман или сотија, Троноги хохштаплер, заправо представља измењену и преобликовану приповетку то јест кратку новелу Смрт Вука С. Караџића коју је објавио Порталибрис 2020. у свом зборнику од 26 награђених прича и есеја са свог годишњег књижевног конкурса.

Пали инквизитор (поднасловљена: готска новела) је антиутопијска и постмодернистичка новела са елементима хришћанске фантастике, окићена књижевном „Просвјетином“ наградом „Звонимир Шубић”. Како је настајао Пали инквизитор?

Пали инквизитор је заправо настао 2019. године као кратка прича-цртица под насловом Екскремент папе Војтиле која је имала једва пола стране, и објављена је у краљевачком Сизифу. Међутим, како ме је све више занимала та врста тематике и видевши да ту има материјала за „нешто веће“, покушао сам написати нешто много дуже из простог разлога - јер ми је исувише кратка форма онемогућавала да се изразим у потпуности. Тако је настала новела Пали инквизитор: окултна повест о фаустовским карактеристикама Ватикана као седишта једног од највећих верско-политичких центара света, на седамдесетак страна. Наравно, моја новела смештена је у скору будућност. Није ми ни циљ био да стварам некакву „златно-руновску“ пекићевску повест која нема краја, већ сам хтео да опишем један мање-више типски догађај из света књижевне антастике и хорора : ођавољење фиктивног римског папе, на што уврнутији и необичнији начин, али и да фрагментарно, успут, опишем и дам слику, читавог света данас који, заправо, што свесно што несвесно, дрхти пред једном тако монструозном сликом и појавом коју не може да објасни: да у једном верском центру, тачније највећем верском стожеру постоји толико аморалних и несхватљивих догађаја и збиља. Новела носи кратак предговор Жарка Радаковића, који је уз проф. др Зорана Живковића био један од првих читатеља ове прозе.

Реквијем за Гогоља је ушла у шири избор градске Књижевне награде „Славиша Николин Живковић” – града Ниша и Удружења књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Важно је напоменути да је у конкуренцији  било сто седамнаест аутора прозе, а само петнаест је ушло у шири избор, што је више него сјајан успех.

То је награда која добија све већи значај и утолико ми је драже што су господа из жирија приметила и моју новелу, која ће се, узгред, ускоро појавити у књизи свих мојих новела у издању Пресинга.

 Веома сте млад човек а иза себе већ имате много успеха, награда, признања као и рада и стваралаштва. Шта Вама, као младом човеку, који је такорећи, тек крочио у живот, значе признања и обраћања пажње на Ваш рад?

Па није баш тако. Многи писци у ранијим временима, посебно у 19. и 20. столећу, у мојим су годинама већ стварали своја највећа дела. Сада је другачије јер је и живот човека на земљи задобио потпуно другачију сврху (иако се то можда не види дубински и на први поглед). Награде и признања за књижевни рад, у основи не би требали да буду средство то јест циљ „утрке“ писаца као што јесу данас у Србији. Напротив, награда треба да представља својеврсни путоказ и подстрек за стварање. Награде се, ипак, требају додељивати на почетку а не на крају живота неког аутора. Никада нисам схватао када некоме постхумно додељују неко признање.Или неком писцу који је на умору. Коме то значи? За кога то има сврху? Можда друштву да опере савест због многих вредних умова који су за живота били макнути на маргину јер нису одговарали које каквим клановима и медиокритетима... Тако је Данило Киш примљен у САНУ мало пре него што ће умрети. Није ни то најгоре, Црњански никада није ни примљен у ту најважнију културну институцију. Има много, заиста, много вредних писаца код нас који су створили значајан опус, а нису довољно цењени и вредновани. Дакле, награда има своју тежину наравно, али свакако да не представља никакав мериторан и одлучујући критеријум о вредности нечијег дела, нарочито не данас. Дело најбоље говори само за себе. Имам утисак, можда се варам, да тако није другде. Додуше, ни тамо „другде“ нема оволико писаца, награда, удружења, кружока, кланова, итд. итд. Чини ми се да тај свет поред нас, у Европи, у Азији, и било где, неупоредиво смиреније и сталоженије функционише. Многи други народи цене своје истакнуте људе, било политичаре, научнике или уметнике, код Срба је то нажалост ретко. Онај ко ниподаштава своје на крају сам постане једно велико ништа.

Радили сте и као главни уредник часописа за књижевност и културу Сизиф, у Краљеву. У том својству (у двоброју 27–28) уредилисте и приредили, у сарадњи са Жарком Радаковићем, посебан књижевни темат посвећен личности, животу, раду и опусу Петера Хандкеа – лауреата Нобелове награде за књижевност за 2019. годину. Овај књижевни темат објављен је у више часописа и књижевних портала, између осталог и на нашој књижевној радионици Кордун.

Да, то је био сјајан посао који смо урадили, Жарко Радаковић ми је много помогао. Власник Сизифа и Књижевног круга Сизиф, Небојша Пандрц и Наташа Ђуровић, радо су прихватили идеју. После доделе Нобелове награде Хандкеу 2019. овде је, унаточ Хандкеовој популарности, ретко који часопис посветио свој темат или део Хандкеу, изузев неколико угледних књижевних часописа, што је ипак срамота. Ако је Хандке могао и желео да новчане прилоге својих књижевних награда уступа угроженим и потпуно обесправљеним Србима у Великој Хочи и диљем Косова и Косовског поморавља, којегодинама и деценијама уназад редовно посећује, онда је ипак требало повести рачуна и Хандкеу омогућити много, много већег присуства овде, али не на „естрадном“ (како се то сада у већини ради) него на свекултурном нивоу. Није потребно Хандкеа доводити пред камере, итд., потребно је његово дело на сваком плану умножити и читаоцима приближити. Фаворизује се у медијима Хадкеова политичка подршка Србима, а не његово дело онолико колико би требало. Чак се и то масовно злоупотребљава. Хандке је пре свега подржао, не српску страну у рату, већ српско истрајавање за име Југославије јер Хандке је, како је то Љубиша Ристић рекао, остао последњи Југословен. Подједнако је осуђивао и бошњачки и хрватски и српски национализам али се усудио и да говори против многих западних центара политике и моћи онога доба, осуђујући их да подстичу како је рекао „братоубилачки рат у Југославији“ што они јесу чинили из својих интереса. Ту је дирнуо у осињак. Не постоји уметник у Европи и свету, било да је сликар или писац који се толико везао за један простор, културу и језик као што је Хандке то учинио са Србијом а раније Југославијом, и није то учинио зато што је био медијски прогоњен у Европи, или из „ината“, него јер је овде препознао један широки дух (звали га ми југословенским,или свесловенским није битно), који нажалост у последњим годинама потпуно нестаје, остаје у траговима и своди се у целини на типични потрошачки, себичњачки, безосећајни менталитет који не познаје више ништа друго сем до тога да само удовољи својој властитој задњици. Проблем је што је то овде доведено до патолошких размера. Заправо, мислим да „она Србија“ коју је Хандке заволео, више не постоји или постоји само као љуштура. А што се тиче његовог опуса, ипак, не могу само један или два преводиоца да се баве Хандкеом овде већ то мора радити мало већа организација на нивоу неке државне институције за културу. Постоји много Хандкеових књига које овде уопште нису преведене нити ће бити у догледно време, јер Хандке је аутор преко стотину публикација, есеја, романа, драма, песама, то је једно огромно дело. Као што је и сам рекао, овде га више воле него што га читају и то је истина. Али у земљи у којој у 21. веку има 850 000 неписмених и још два пута толико полуписмених, Хандке је овде, што се тиче рецепције његовог дела - ипак на врло високом степенику. Хандке пише врло „мутно“и сугестивно, његове реченице подсећају на Крлежине (не само по стилу него и по духу, бунтовности), његове теме и његови ликови имају у себи нечег страшно епског, он је као уметник вероватно највећи живи писац у свету данас, и психолошки велемајстор, „Кафка 21. столећа“!

Да ли сте мишљења да човек мора по дифолту имати неку припадност да би био примећен у послу који ради или ипак има шансе да се истакне индивидуално, као појединац?

Не мора. Ја мислим да је многобоље бити слободан! Чим припадате некоме ви аутоматски делите са њима било идеје, било ставове, итд., и природно-последично ту долази до међусобног утицаја, ви - на њих, они - на вас. Ако пак припадате нечему што не држи до неких критеријума и вредности, ризикујете и да сами останете без критеријума и вредности, и то се по правилу редовно и догађа. Када сами држите своје кормило сами и одређујете своју пут.

О Вашем књижевном делу објављен је низ приказа и критичко-есејистичких осврта у српским и иностраним дневним листовима, књижевним часописима и електронским порталима за уметност и културу. Такође, и Ви сте објављивали критичке текстове и приказе. Сложићемо се сигурно да је књижевна критика неопходна нашем друштву. По Вашем мишљењу, колико је она данас присутна у уметности уопште?

Критика као критичка квалификација данас уопште не постоји. Све је изгубило вредност. Јер, шта то значи критиковати? Тога данас нема (осим ако неког нећете тиме на личном нивоу да облатите, чега овде има и те како), а нема ни сврхе јер се све извитоперено и наопако тумачи. Најчешће, ако се мора негативистички о нечему писати, то се онда ни не ради, тако нешто се прескаче, осим, понављам, ако нећете неког свесно тиме да нагрдите из овог или оног разлога.

Иако сте веома млад човек, нема Вас на дршутвеним мрежама, што је веома интересантно. Који је разлог томе?

Друштвене мреже су, напросто, машине за млевење, губљење времена. Ако болујете од хроничне досаде или неке сличније болести, то је идеалан опијат који пружа невероватан морфијумски осећај смирења,чак и неупоредиво више од тога...

Имате ли неких дела у припреми. Шта је ново што можемо очекивати ускоро од Алексе Ђукановића?

Ускоро би се требала појавити књига свих мојих досадашњих новела и на њој радим последњих неколико месеци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: