О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања











Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


СВЕТСКЕ КУЛТУРЕ И НАРОДНИ ОБИЧАЈИ - 7, ИНДИЈА

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


СВЕТСКЕ КУЛТУРЕ И НАРОДНИ ОБИЧАЈИ - 7, ИНДИЈА


Др СИМО ЈЕЛАЧА



ПРЕДГОВОР


Ова књига сумира информације о култури и обичајима различитих народа. Приметне су разлике у обичајима међу хришћанским, исламским и будистичким народима, иако у свему преовладава намера за лепим и највећим.
Било би превише укључити сваку државу, јер постоје сличности међу многим народима исте или блиске националности. Карактеристичне су Русија, Украјина, Србија, Белорусија, Хрватска, Црна Гора, Македонија, као и Немачка и Аустрија. Сличан закључак вреди и за латинске народе, и међу собом.
Читаоци ће пронаћи основне информације о свакој земљи, као што су њена локација и величина, становништво и етнички састав, религија, клима, језик, бонтон и друго.
Ова књига се подједнако може користити и за путнике, било као туристе или пословне људе, тако да ће сви пронаћи потребне информације о бонтону људи код куће и на послу.
Намера ми је била да пронађем што више добрих информација. Колико сам успео, процениће читаоци.


Аутор



ИНДИЈА

КУЛТУРА И НАРОДНИ ОБИЧАЈИ




Чињенице и статистика


Званични назив: Република Индија
Површина: 3.287.590 квадратних километара. Највиша тачка на копну: Канченџунга 8.595 метара.
Главни град: Њу Делхи са преко 25 милиона становника.
Најнижа тачка на копну: Ниво мора
Хемисфере: северна и источна
Временске зоне: 15:30 = подне ГМТ на Западу; 18:30 = подне ГМТ на истоку.
Најдуже удаљености: 3.214 километара (1.997 миља) од севера ка југу; 2.933 километра (1.822 миље) од истока ка западу
Копнене границе: 14.103 километра укупне дужине границе; Бангладеш 4.053 километара; Бутан 605 километара; Кина 3.380 километара; Мјанмар 1.463 километара; Непал 1.690 километара; Пакистан 2.912 километара.
Обала: 7.000 километара.
Култура
Индијска култура је међу најстаријима на свету; цивилизација у Индији почела је пре око 4.500 година. Многи извори је описују као „Са Пратхама Санскрати Висхвавара“ — прву и највишу културу на свету. Западна друштва нису увек видела културу Индије веома повољно, друштва ван Европе или Северне Америке, или друштва која нису следила европски или западни начин живота, сматрана су примитивним и културно инфериорним. У суштини ово је укључивало све колонизоване земље и људе, као што су афричке земље, Индија и Далеки исток.``.
Међутим, Индијанци су направили значајан напредак у архитектури, математици и медицини. Данас је Индија веома разнолика земља, са више од 1,2 милијарде људи, што је чини другом најмногољуднијом нацијом после Кине. Званично, Мумбај има 12,5 милиона становника. Бангалор 8.5; Хидерабад 7; а Ахмадабад око 6 милиона. Различити региони имају своје различите културе. Ево кратког прегледа културе Индије.
Језик
Индија има 28 држава и седам територија. У Индији нема службеног језика, многи људи који живе у Индији такође пишу деванагарским писмом. У ствари, погрешно је схватање да већина људи у Индији говори хинди. Иако многи људи говоре хинди у Индији, 59 посто становника Индије говори нешто друго осим хинди. Бенгалски, телугу, марати, тамилски и урду су неки други језици који се говоре у земљи.
Енглески се широко користи на целом индијском потконтиненту и "сузванични" је језик земље. Индијски енглески има посебан укус и флексију која се разликује док путујете по различитим деловима земље.
Религија
Индија је идентификована као родно место хиндуизма и будизма, треће и четврте по величини религије. Око 84 одсто становништва идентификује се као хиндуизам, постоје многе варијације хиндуизма и четири преовлађујуће секте — шива, ваишнава, шактеја и памет.
Око 13 одсто Индијаца су муслимани, што их чини једном од највећих исламских нација на свету. Хришћани и Сикхи чине мали проценат становништва, а још је мање будиста и Јанисе.
Храна
Индијска кухиња је такође под утицајем многих других земаља. Познат је по великом асортиману јела и слободној употреби биља и зачина. Стилови кувања се разликују од региона до региона.
Пшеница, басмати пиринач и махунарке са Цханом (бенгалски грам) су важне основне намирнице индијске исхране. Храна је богата каријем и зачинима, укључујући ђумбир, коријандер, кардамом, куркуму, сушене љуте паприке и цимет, између осталог. Чатни — густи зачини и намази направљени од различитог воћа и поврћа као што су тамаринд и парадајз и нана, цилантро и друго биље.
Многи хиндуси су вегетаријанци, али јагњетина и пилетина су уобичајена у главним јелима за невегетаријанце, између 20 и 40 процената индијске популације је вегетаријанац.
Већина индијске хране се једе прстима или хлебом који се користи као прибор. Постоји широк избор хлеба, сомун са квасцем и печен у рерни и пржени, мекани сомун, уобичајен у северној Индији и који се једе са каријем од сланутка.
Архитектура и уметност
Најпознатији пример индијске архитектуре је Таџ Махал, који је изградио могулски цар Шах Јахан у част својој трећој жени Мумтаз Махал. Комбинује елементе исламског, персијског, отоманског турског и индијског архитектонског стила. Индија такође има много древних храмова.



Таџ Махал је изграђен између 1631. и 1653. године.


Индија је позната по својој филмској индустрији, која се често назива Боливуд. Индијски плес, музика и позоришна традиција сежу више од 2000 година. Главне класичне плесне традиције: Бхарата Натиам, Катхак, Одисси, Манипури, Куцхипуди, Мохиниаттам и Катхакали.
Одећа
Индијска одећа је блиско идентификована са шареним свиленим саријем које носе многе жене у земљи. Традиционална одећа за мушкарце је дхоти, неушивени комад тканине који се веже око струка и ногу. Мушкарци такође носе курту, широку кошуљу која се носи до колена. За посебне прилике, мушкарци носе шервани, што је дугачак капут који се закопчава до крагне и до колена. Нехру јакна је краћа верзија шерванија.
Обичаји и славе
Земља слави Дан Републике (26. јануар), Дан независности (15. август) и рођендан Махатме Гандија (2. октобар). Дивали је највећи и најважнији празник у Индији. То је петодневни фестивал познат као фестивал светлости због светла упаљених током прославе да симболизују унутрашње светло које их штити од духовне таме. Свето, фестивал боја, који се назива и фестивал љубави, популаран је у пролеће.
Руке и стопала
У хиндуизму постоји читава хијерархија делова тела. Глава је супериорна у односу на остатак тела, а стопала су најниже на пречки.
Стопала се у Индији сматрају прљавим, па скините ципеле пре него што уђете у нечију кућу. Не газите ништа важно и ако јесте, одмах се извините.
Знак је поштовања сагнути се и додирнути стопала поштованог старешине у Индији.
Лева рука се обично користи за чишћење после дефекације, тако да Индијанци никада не једу левом руком. Такође запамтите да никада не преносите ништа - новац или поклон - Индијанцу левом руком. Најконзервативнији Индијци би могли да се увреде.
Индијски обичаји и традиције
Вера, породица и касте обликују скоро сваки аспект индијске културе - од рођења до смрти - и сва суђења и забаве између. Појединци наслеђују свој друштвени положај и остају у њему током целог живота.
Каста, или јати (што значи "рођење"), је ниво унутар друштвеног система који одређује за кога ће људи ступити у брак, а често чак и за који посао могу да се баве, где могу да живе и шта могу да једу. Постоји више од 2.000 јатија и они спадају у четири признате кастинске групе, или варне:
Брамани -- свештеници и најобразованији
Кшатрије -- ратници и земљопоседници
Ваишје -- трговци
Шудре -- занатлије и радници
Пета, незванична група, Панчаме су се историјски називале „недодирљивима“, а последњих година далити или „потлачени“. Да би били идентификовани и укључени као део друштвене касте, већина Индијаца остаје у породичним јединицама које прелазе генерације, од најмлађих до најстаријих, а сви живе у истом стамбеном насељу или комплексу. Мушкарци у породичној линији често остају са својим рођеним породицама све док им очеви не умру и не заснују сопствене проширене породице, док ће жене напустити своје домове када се удају и постану део проширене породичне јединице другог.
Већина жена у Индији напушта своје породице у раном добу, а каста и локација породице имају много везе са тиме када ће се девојка удати, 1978. године старосна граница је по закону постала 18 година. Међутим, уз сагласност родитеља, многе породице следе своје верских закона и културних традиција и уговорити бракове за девојке пре и после пубертета. И док многи у савременој Индији прихватају праксу склапања брака из љубави и романтике међу двоје људи, најчешћа пракса је да породице пронађу парове за своју децу у уговореном браку заснованом на касти, верским уверењима и астрологији.
Једном када су млада и младожења обећани једно другом (и често након што се свадбени мираз или финансијска размена догоди од породице младе до младожењине), почиње серија веридби, ритуала лепоте и породичних оброка и забава, што доводи до свадбено славље које траје од три дана до недеље. Уз богат декор и раскошне гозбе, индијска венчања обично имају младу у црвеном. За које се верује да симболизује просперитет, срећу и плодност, црвена свадбена одећа је традиционални фаворит. Бракови обично трају доживотно, а стопа развода у Индији је веома ниска, процењена на 10 процената.
Церемонија смрти
Након што особа умре, кремација се врши према одређеним ритуалима. Ритуали се настављају неколико дана након смрти.
Велики поздрав
Намасте је традиционални индијски поздрав. Један притисне дланове (прсти горе) испод браде и каже Намасте. За надређене или у знак поштовања, додаје се благи наклон.
Из поштовања приватности жена, мушкарци се обично не рукују са женама и не додирују их у јавности.
Индијци обично траже дозволу пре него што оду од других.
Гестови
Претерани гестови рукама или вербална артикулација сматрају се непристојним.
Нарочито на северу, десна рука се користи за преношење предмета, јело и руковање, јер је лева традиционално резервисана за личну хигијену.
Хватање за сопствене уши изражава покајање или искреност. Нечија стопала или ципеле не би требало да додирују другу особу, а ако и дотакну, неопходно је одмах извињење. Звиждање је веома непристојно. Жене не намигују и не звижде; такво понашање се сматра недамским. Јавно исказивање наклоности је неприкладно.
Обућа се скида пре уласка у храм, џамију или светилиште Сика. Када уђу у светилиште Сика, сви људи покривају главе. Жене такође покривају главу у храмовима.
хиндуистички обичаји и традиције
Када се хиндуисти сретну, поздрављају се тако што спајају дланове обе руке и једни другима говорећи „Намасте“ или „Намастар“.
Пре него што започну било какав добар посао, Хиндуси обожавају Господа Ганешу и певају мантру.
Хиндуси не носе обућу у кућама, храмовима и другим местима. Не улазе у храмове након конзумирања алкохола.
Нанесу место између обрва на челу у време богослужења.
Не једу невегетаријанску храну понедељком, четвртком и данима фестивала.
Већина бракова је уговореног типа. Вјенчање ван касте сматра се лошом праксом.
Вјенчање је велика церемонија. То је као питање престижа.
Не убијају змије у понедељак и фестивалске дане.
Хиндуси буше уши бебама и стављају у њих златне минђуше. Хинду жене такође буше своје носове.
Удата хиндуистичка жена носи мангалсутру око врата и прстенове на ногама, као знак да је удата.
Син хиндуиста брине о својим родитељима у старости. Мајка, Отац и Учитељ се сматрају поред Бога и веома се поштују.
Хиндуси верују да се Господ Вишну с времена на време инкарнира да би обновио Дарму.
Генерално, хиндуистичке жене и девојке носе одећу која покрива цело тело осим лица, као што су Сари, Лехенгас, Салвар Камеез и Гхагра.
Удата хиндуистичка жена свог мужа сматра Богом, а муж је сматра својом половином тела.
Хинду људи везују црне лутке преко улазних врата куће како би спречили лоше моћи да уђу у кућу.
Хинду људи имају минијатурне идоле божанстава. Они чисте


Наставиће се





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"