детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љето, јул, 1667.

ГРАНУ  СУНЦЕ  НИЗ  КОТАРЕ  РАВНЕ

О акцији на Островичком пољу, као и о ослобађању Жегара и Крупе, брзо се прочуло, не само на подручју Буковице и Равних Котара, већ широм Далмације и цијеле Крајине.

Људи су са одушевљењем причали о успјесима под вођством Јанковић Стојана. Одушевљено су коментарисали саму његову појаву и утисак на посматрача у сваком смислу. Напомињали су како је након повратка из ропства, одбрану почео са неколико пријатеља и јатака, да би прву акцију завршио са тридесет ускока, другу у Жегару са шездесет, трећу у Крупи са осамдесет, четврту на Турића дворима у Исламу Грчком, са сто педесет људи... Напредовао је невјероватно брзо, а број људи око њега стално се повећавао. Људи су се добровољно јављали са свих страна. Свима је била част бити уз њега. Јер он на посебан начин брани све, од части и достојанства свог народа, до опште слободе и домовине. Свог непријатеља не мрзи, не понижава, не провоцира, а опет у борби разбија као маљем. Разбија толико да се више не опоравља и не враћа, а опет га, поред свега, поштује и цијени.

И данас људи са њим радосно кренуше на дворе Јусуф-аге Турића, потиснуше непријатеља, ослободише сав Будим од најистуренијег легла окупаторског и у тој акцији имали су опет шта посебно да виде. Гледали су како Стојан пушта непријатеља да избјегне жив, и да чују како из свег гласа виче: „Не рушите и не уништавајте ништа, не чините гријех! Не дирајте и не рушите гробове старих родитеља, не чините гријех! Прођите достојанствено и ослободите достојанствено! Никад не заборавите принцип части и правило живљења! У борби гледај да што мање уништиш, а што више ослободиш! Такође гледај да не чиниш гријех, али и да се не срамотиш!“

Око поднева, када се сва акција заврши, удари киша. Пролом облака људе не растјера и не поколеба, јер чуше гдје се говорка да би најбоље било одмах кренути и на језеро Врану, на тврђаву и дворе Машковића, јер Турићи су се ту склонили и донијели вијест о свему, али Машковић не може тако брзо добити појачање и одбранити се ваљано.

Ево, око сто педесет ускока на окупу, чекају нова наређења и сваког момента уписују нове добровољце. А како је кренуло, док стигну до Вране, имаће и двјеста бораца наоружаних до зуба, више од половине коњаника, а све узимањем коња од побијеђеног непријатеља.

Већ на пола пута, у подручју села Надин, застадоше  у једном дворишту да се под настрешницама мало приклоне од пљуска, па чим мало предахну, продужиће даље.

Како застадоше, тако се и посавјетоваше, тако некако и киша стаде, а кад наумише кренути даље, из угла дворишта зачуше се гусле и пјесма, посве необична, нова, досад не пјевана, продорна и јасна, какву могу смислити само најбољи гуслари.

Како пјесма крену, све ућута и стаде.

Грану сунце низ Котаре Равне,

па обасја врте мирисаве,

а на мрачном лицу мученика

сину осмијех из мутна облака.

Из ропства се Стојан повратио,

Све јунаке редом окупио,

Све ускоке и јатаке старе,

Па разгони Турке низ Котаре.

Све разбија куле и градове,

Силном борбом призива и зове:

Брже, браћо, прискоч'те овамо,

Да душмана црног отјерамо.

Ни тврђава препрека му није,

Под јуришом силним, све силније

Грми, сијева, шиба без престанка,

Громовима бије из облака.

Гдје год прође ту се барјак вије,

Радост носи широм Далмације,

За њим иду стотине момака,

Сваког горко оплакује мајка.

Не плачи ми, моја мила мајко,

Нисам више ја чедо нејако,

Нит остављам огњиште, ни снове,

Стојанова рука мене зове.

Ако ли се ја вама не вратим

И животом слободу вам платим,

Бићу опет на овоме свијету,

Бићу с вама у свакоме цвијету...

Док је измаглицом сипила ситна киша, у углу дворишта на троношцу је сједио стари слијепи гуслар. Како су испод трепераве струне излазили најтананији тонови гусала, тако се низ благо и смирено лице старца сливао поток суза.

Не бијаше ту особе, коју не гану ово што видје и чу из душе тог човјека.

Без икаквог договора, као по неком устаљеном реду, испред чиче с гуслама промицаху људи, све један за другим љубећи му руку која је придржавала гудало. Као и киша из облака, тако су лиле сузе из старчевих слијепих очију. Ред опанака и људи под оружјем промицао је и промицао, краја му се није видјело, а сви редом се сагињаше и цјеливаше старчеву руку, док једном и он не проговори:

    - Дјецо драга, синови моји, младости наша, нека вас Бог чува! Спасите нејач, спасите дјецу своју, спасићете и себе, без обзира шта се деси. Овог тренутка ми је неизмјерно жао што не могу с вама јер не видим. Ни у овај ћошак дворишта не бих дошао да ме неко други није довео. Али, иако не видим, све са вама саосјећам и доживљавам. И без очију, једину наду видим у вама. Дјецо моја, спасите народ, спасите себе и нека вас Бог чува!

Невјероватан утисак чича остави на све присутне.

Из дворишта једне куће у сред Равних котара, излази  предуга колона ускока и Морлака, а сви под невјероватним утиском свега што малоприје чуше и видјеше. Без обзира на то што бијаше надалеко чувен и познат по тренутном спјевавању, овај тренутак изгледаше посебно.

Ту негдје у близини, мирно је стајао и Стојан и без даха и трептаја мотрио на колону као да их пребројава, процјењује, мјери кураж, моћ, учинак.

Када и посљедњи ускок искорачи из дворишта, наједном и Стојан приђе старом гуслару, пољуби му стару руку и проговори:

    - Данас су ти се сви захваљивали, па ред је да и ја то учиним.

    - Да ли си им ти главни?

    - Јесам.

    - Дај да и ја теби цјеливам руку. Учинићу то за све њих.

Стојан осјети велику нелагоду. Нека необјашњива језа прође његовим тијелом.

Утом старац зграби његову руку и пољуби је. Затим подиже главу и уз молећив израз лица прозбори:

    - Сине мој, дозволи ми да ти лице опипам, да видим какав си, да бих те лакше памтио.

Грозничавим дрхтајем старих дланова чича обухвати Стојаново лице и поче опипавати, њежно и дуго, док једном не заврши, отпусти га и проговори:

    - Опрости ми, сине драги! Нека те срећа прати. Нека те Бог чува на свим твојим путевима. Иди сад куд си наумио, а мени остаје да срећно живим с твојим ликом и слободом дарованом, па макар то било и под ове старе дане. Срећа је лијепа у било које доба дана, ноћи или живота. Увијек ти једнако разгали душу и све омили милином.

Остаде старац у углу дворишта, сједећи на грубо тесаном троношцу и огрнут преголемим кожуном. Сједио је мирно и тихо, једном руком на крилу  придржавајући гусле и гудало, а другом бришући сузе.

Стојан пожури за осталима, а све више обавијен снажним осјећањем које на њега остави овај крхки старац слабашног тијела, али великог срца.

У њему је некако и нехотице видио дух и поруку свег народа. Спаси нејач, разведри дане, уљепшај живот, ослободи, и ми ћемо тебе даривати срећом.

Од тог осјећања, Стојану се готово и коса дигла. Од њега то већ сви очекују. Како ли да се постави у свему томе већ опјеваном, замољеном, ишчекиваном.

Немајући одговора, Стојан у тишини само подбоде коња и сустиже колону.

Али зато, о поноћи бијаше одговора на много шта.

Лежећи притајен на горњем зиду Вранске тврђаве, осматрао је терасу и прислушкивао разговор присутних на њој. Био је готово сигуран да га Турци неће открити, док он извиђа њих.

Заједно с Матијом Миљковићем смислио је план шта и како урадити у циљу придобијања информација о непријатељу, док се остали одмарају од напорног пута.

Како у сумрак стигоше, тако се на рубу шуме недалеко од тврђаве утаборише и спремише за одмор. За то вријеме Стојан с Матијом скроји план осматрања. У међувремену су своје руке и већи дио одјеће натрљали бијелим луком, како мирисом не би били занимљиви за псе. Затим се руковетима траве и гранчицама бршљана замаскираше свуд по одјећи. Назадијевали су руковети гранчице, гдје год се дало у отворе одјеће, иза појаса, у крагнама, џеповима и отворима за дугмад, тако да су личили на покретне биљке, а када мирују, личили су на околну природу, без икакве сумње.

Обилазећи око тврђаве, на једном омањем узвишењу, пронађоше погодно мјесто за пењање на зидине. Ту висина зида бијаше само за један спрат, обрастао лозом бршљана. У близини одакле се чују  разговори људи и тиха музика искусног сазлије.

Ту су сједили Јусуф Машковић и његов изненадни гост, избјегли конагџија Јусуф-ага Турић. Око њих је стајало и сједило још неколико стражара и један свирац сазлија. Све то изгледаше као један топли пријем неспокојног госта.

Док је домаћин покушавао да укаже гостопримство, дотле је гост кршио прсте и једва се суздржавао у свом неспокоју.

А када ућуташе сазлија и његов саз, након краће паузе зачу се и тих разговор двојице људи у полумраку:

    - И велиш, Јусуфе, навалише Каури изненада и силовито, као што се инсан не би ни надао.

    - Тако је. Џаба ми бијаху и зидине и стража. Преплавише све као мрави. Као да из земље ничу и с неба падају. Моја стража се држала мушки, али након краће борбе видимо, да нема ништа друго до повлачити се док још има времена и док је жива глава.

    - Па, шта си онда учинио?

    - Будући да су већ били на свим капијама, повлачили смо се преко баште на јужној страни, а одатле уз живице, што брже према истоку. Ту их је било нешто мање и изгледало ми је да на тој страни нису сав простор ни затворили, тако да сам на ту страну успио избјећи с фамилијом и неколико ближих стражара.

    - А да ли су вас наставили пратити и прогањати?

    - У почетку сам, обазирући се, примијетио да нас неколицина њих прогања и прати, а у једном тренутку ми је изгледало као да смо им измакли. Но, наставили смо најжешчим темпом. Одмарали смо се само једном, кратко, на неком шумовитом узвишењу. Нисам примијетио потјеру, но наставили смо што брже према теби. Нисам сигуран докле су нас пратили, ни да ли су сада ту негдје у близини, али осјећам, као да су кренули у општу борбу са свим караулама и утврдама по овом дијелу Далмације.

    - Буди безбрижан. Истурио сам на спољну и унутрашњу стражу све своје најспособније људе, а и четворицу сам послао по помоћ у Сињ и Книн. Сутра навече или прекосутра ујутро, помоћ би могла бити ту, а сумњам да ће и Каури дотле стићи. Ти засад смјести фамилију овдје, а када помоћ стигне, брзо ће угушити побуну, па се опет враћај у своје дворе. Тако нам је то. Ово је рат и ратна зона у сваком смислу и тренутку. У свој тој нашој муци, имамо и једну част, да будемо одабрани као први у продорима и ширењу наших интереса. Зато и имаш већа примања од оног око Сарајева или Призрена, јер си под већим ризиком и залагањима.

Сад иди и мирно спавај. Сутра је нови дан и нова нафака, а на нама је да се надамо.

    - Е, мој Јусуфе, мој имењаче, кад инат проради и руља навали, не поможе ти ни тврђава ни стража. Увјерио сам се данас у то. Али 'ајде, како кажеш, да се надамо. Надање нас ништа не кошта.

Домаћину Јусуфу ништа не бијаше јасно откуд у госта толики неспокој, па га само онако испод ока и резигнирано одмјери, док је овај замицао у унутрашњост на одмор и спавање, ако ли од свега данашњег уопште успије и заспати.

Након овог разговора, Стојан се најтишим шапатом обрати Матији:

    - Матија, овдје смо чули довољно. Односно ништа ново осим онога што већ знамо и што смо претпоставили. Битно је да смо се и у то увјерили, па сад и све остало можемо сигурније планирати. Остаје нам још да и са друге стране откријемо мјеста стражара и да се вратимо својима.

Матија не додајући ништа потврдно климну главом, а затим се кренуше спуштати низ бршљан, куда су и дошли. Када се спустише у траву и ниско жбуње, ништа се више није ни чуло ни видјело.

Након што се притајише под једним грмом, Стојан тихо напомену Матији:

    - Знаш, Матија, можда не би било лоше да сада покушамо размотрити коначан план.

    - Сада? Па немамо баш довољно информација за кројење коначног плана.

    - Можда је за почетак и то довољно.

    - Па, како си то замислио? - упита Матија.

    -  Машковић уопште не рачуна на нас вечерас већ сутра навече, када стигне и његово појачање. Код себе има око шездесет наоружаних људи, а нас је више од сто педесет, али није ствар у буквалном нападу, у ком увијек неко страда, већ у покушају акције са што мање губитака.

    - Слушам.

    - Извиђајући прво стражарско мјесто и друго до њега, видјели смо и смјену страже. У смјени је било осам људи, а на прво и друго мјесто, смјењивана су по двојица. Дакле четири спољна стражарска мјеста, на четири ћошка, са по два стражара.

    - Добра рачуница. Даље!

    - Чак смо из разговора стражара у покрету чули да им је смјена свака три сата.

    - Шта предлажеш? - Матија је био знатижељан.

    - Предлажем прво да нас двојица одмах кренемо у извиђање трећег и четвртог стражарског мјеста. Ево већ грањива мјесец, па нећемо морати исувише близу да бисмо видјели. Имамо још сат и по за то извиђање до смјене. Када се увјеримо у детаље око смјене и страже. Остаје нам још једна смјена у ноћи за извођење замишљене акције.

    - Да чујем.

    - Када бисмо успјели да замијенимо стражу нашим људима, тиме би већ скоро сав посао био завршен. Машковићу не би преостало ништа друго већ предаја. Јер не зна ни гдје смо, ни колико нас је већ унутра у тврђави, ни колико нас је уопште. То би била акција без ризика, без страдања и без губитака.

    - Али то не можемо извести нечујно и бешумно?

    - У себе смо најсигурнији. Можда нам се ризик и исплати. Да покушамо?

    - Како ти кажеш. А шта ти је толики мотив да увијек покушаваш све сам, ако је икако могуће.

    - У себе сам најсигурнији. А мотив ми је највећи онај чича данас. Он је проговорио гласом народа, све нејачи, цијеле Крајине и свих који очекују помоћ од нас. Није он од јуче, веома је разборит. Прошао је он и Лику и Далмацију. То је стари прекаљени ускок, изгубио је вид, негдје у неком боју. Зна он добро шта говори. Уздај се у се и у своје кљусе. Ако не помогнеш сам себи, ни Бог ти неће помоћи. Можеш се молити колико хоћеш, ништа ти неће помоћи осим твог залога и куражи, твог личног знања, имања, снова и синова. Зна он добро у кога се јединог још може поуздати. Једино још у нас неколико који све ово и покрећемо.  Кад ти дође мука до ока, мало се и пријатеља и пријатељских народа појављује. Ако немаш својих синова и своје омладине, џаба ти све, ништа те више не спаси. Дакле, чељади мораш имати више неголи их невоља може уништити, односно синова више него што их душманин може побити. У овом грубом часу говорим јако грубо, али понекад је груба ријеч најразумљивија. Хоћу рећи да мислим да је то једини сигуран услов или закон опстанка у овом свијету суровом. Зна чича добро шта говори. Никог он ништа не моли, никог не гура и не упућује, већ на један истински и искрен традиционалан начин упозорава. И то је од њега сасвим коректно, нема шта. Због тога ми се чича посебно свидје.

Не прође ни пун сат, а Стојан и Матија када бануше међу своје, они су већ сви били јако забринути и неспокојни, јер су се надали ранијем повратку и сада бијаху већ у највећој стрепњи. Стојан им укратко објасни разлог кашњења, али када изложи замисао акције, сви се претворише у уво.

    - Рекох вам, вриједи покушати, макар дјелимично остварити, имаће веома јак утицај на непријатеља, а за то нам треба шеснаест добровољаца за попуну страже и још двадесет да буду у непосредној близини, као тренутну подршку, а остали спремни да сваког трена крену у заузимање тврђаве, чим се прекине тишина, или чим нас открију током акције, окршај почиње.

Остатак замисли Стојан је пренио харамбашама и оставио им у обавезу да они, свако у свом дијелу, разраде детаље.

Већ је мјесец цијелим својим обимом изронио иза обронака и мрак претворио у сјене.

Око сат касније, Јусуфа је неко дрмусао, сметао му, упорно. Однекуд је јурио на коњу. Није му било сасвим јасно да ли неког гони, или сам бјежи. Нађе се у некој чудној ситуацији. Проломише се два пуцња, па повици... Неко га је упорно дозивао...

    - Јусуфе! Честити Јусуфе! Буди се, хитно је!

Тек сада нешто се разбистри, поста му јасније. Заспао је накратко прилежући онако обучен на дивану. У полумрачној соби, с тек мало мјесечине, будио га је његов кавазбаша. Једва је разабрао прве ријечи:

    - Каури су, изгледа, свуда около. Нестала ми је стража. Нема је нигдје. Кад сам је приводио четвртом стражарском мјесту, тек иза себе зачух шум, кад видим да из колоне смијењене страже сви са зачеља шмугнуше устрану, а прва два стражара до мене, уз повике опалише за њима. И они и ја схватисмо доцкан да у смјени имамо уходе. Тих неколико каура нису сами. Ако су за Турићем стигли сви његови прогонитељи, гадно нам се пише, јер не знамо ни гдје су ни колико их је већ унутра.

Даљи говор прекиде пуцњава. И Јусуф и кавазбаша изјурише на терасу, да бар мало осмотре. Ту на вратима сретоше агу Турића и још неколико његових буновних бешлија. Већ сви заглавише у врата, да се распореде по тераси, која предвече имаше музику, а сада у зору и пуцњаву.

Како се распоредише иза ониског зида ивицом терасе, тако иза себе зачуше шум, листова бршљана, неко скочи и проговори:

-Ни макац! Одложите оружје, ако себи мислите добро! Већ их је низ бршљан прискочило још неколико и кавазбаша је у највећој брзини на њих опалио, али је моментално и сам био погођен.

И Јусуф за трен неодлучно застаде, скамени се.

Још буновном, све му изгледаше као наставак оног суморног сна. Неко му прискочи и са упереном кремењачом само кратко одсијече:

    - Нареди предају, ако вам је живот мио. Немате никаквог избора.

Неколико сејмена у чучећем ставу окренуше се и, без обзира на све, запуцаше.

Стојан осјети удар набоја у дршку кремењаче, а затим се одби устрану, поцијепа кошуљу, опече га негдје по стомаку, умало га не обори. Матија и још двојица ускока запуцаше са ивице зида, неколико сејмена попадаше, али неколико шмугнуше унутра.  С њима нестаде и Јусуф. Не имадоше кад запријечити врата. За њима навалише Стојан, Матија, Вук Мочивуна и млађани ускоци Вулета Рајчевић и Јаков Митровић.

Како бануше унутра, само на пригушеном шкртом свјетлу мјесечине примијетише како на крају великог предворја у вратима замакоше сви Машковићеви, залупише вратима и велика реза шкљоцну.

Ма колико су наваљивали, вратима ништа не могоше, вратише се назад на терасу да осмотре шта даље, Тек сада видјеше да се свуд около распламсала борба. Павле Унчевић, млађани Смољан Смиљанић и Цвијан Шарић су чинили све како је замишљено, и то пуном жестином.

Најжешће борба се развила на супротној страни тврђаве и тек сада постаде јасно да су Турци кренули у пробој. Било је најжешће око подрумског излаза гдје је Јусуф с породицом, гостима и неколицином грабио на коњима у мрак, између пуцњеве, повика и потјере, у највећој брзини и опасности по живот.

Неколико тренутака касније преста пуцњава, све се некако утиша, замукну. Оста све овијено плаветним мирисом барута и језиво болним повицима рањеника. 

Кад Стојан с осталима пристиже на другу страну тврђаве, око подрумских врата лежало је мноштво изгинулих људи. Из унутрашњости тврђаве, кроз врата  бљеска свјетлост са неколико дрвених објеката у пламену.

Већ на први поглед види се да су ускоци у налету прекрили сваки ћошак и просторију, гдје ни један Турчин није могао остати и представљати даљњу опасност. И ако би којем пало на ум такво нешто, моментално би схватио да је бесмислено у потпуно елиминисаној одступници. Због тог су истог часа кренули у пробој, да спасавају што се у том тренутку може спасити.

Некако у пола тишине и Цвијан проговори:

- Ево тек сада се види колико је био ваљан Стојанов план, да се изврши тиха замјена страже. Тај детаљ је превагнуо код Турака на безнађе и страх, те да се одлуче на пробој и бјежање.

То је и за нас најповољније јер свака дужа битка повећава и губитке на обје стране. Иначе да је њихова стража остала нетакнута а ми ударали на зидине, можда би чак они били у предности, и исход би изгледао сасвим другачије. Овако све можемо захвалити доброј процјени акције и куражи Стојанове групе, која је готово све урадила сама, још у току припреме. Сада имамо слободну Врану, као и цијеле Равне Котаре, а акобогда и све друге крајеве, на исти начин. Данас ћемо да поклонимо осмијех свој нејачи у Равним Котарима и околини. Акобогда, вратићемо осмијех и на лице старог слијепог гуслара из Надина, као и на лице свих добронамјерних људи ових крајева. Непријатељима желим срећан пут и да никад више својом ногом не кроче у Равне Котаре. Нека нам је срећна слобода за вијеке вјекова!

※  Историјски подаци:

„Ислам Грчки - двори Јусуф–аге Турића

Врана, Вранско језеро, тврђава Јусуфа Машковића...

Најчувенији бег у Далмацији је Јусуф Машковић из Вране  (рођен 1604, веома амбициозан – потиче из нижег сталажа – коњушара, и сам у младости био коњушар код Ибрахим-бега Бећирагића у Надину), који између осталих бегова стиже до највиших почасти у Турској западној империј.и Постаје Ибрахимов зет и потом силиктар-паша у Ливну. Добија команду над 60 000 турских војника у походу на Кандију 1645. Током рата ведри и облачи у западној Далмацији.

У фебруару 1645. је поставио Халил-бега Дуракбеговића за бега Вранскога... Тиме је моћ Дуракбеговића дошла до врхунца.  Он са сином Дурак- бегом агитује Ибрахим-паши (касније султан у Сарајеву) у Ливну да удари на Далмацију, што се убрзо и остварује... Да би 1648. у јуну, Далмација била готово сва прегажена и уништена.“

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџић и др.  ※

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: