|
|
|
 | Оливера Синђелић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СРНА
Под грмом дивље руже умире срна,
од синоћ лежи ту. Није имала снаге
са осталима да пређе реку...
Гледају је са бора два стара гаврана црна,
низ гране јаблана и лески сунчеви зраци теку...
Око ње лебди црног глога тих шапат
и веселе пчеле падају на медунике жуте,
од погледа злога крију је бурјан и папрат,
срце све слабије бије, споро теку минуте...
Уз лаган ветар трепери вилиних коњица свита,
у ниском лету они око ње уморне броде
и лептирице ливадске у густој трави скрите
гледају, а она је жедна, да јој је само кап воде...
У житу весело јато сунчеву песму пева,
са свог лежаја под грмом срна их јасно чује
и препознаје песму плаворепих шева,
слуша - гавран са бора нешто им довикује...
Гледа - поворка мрава ка обали реке корача
и јастреб се вину у небо, до самих облака оде.
Одлете и гавран са бора у класје златно паде...
Долетеше шеве из жита, у листу зеленог драча
донеше срни воде...
А најмања од свих њих пољубац кљуном јој даде...
КОЗОРОГ
Ћук пева, кроз хладан сумрак
ветар плови буковом шумом...
На великој стени над реком стоји козорог
огрнут плаштом таме, ко какав прастари бог
бди непокретан у месечевој сјени...
Посматра ко шета лугом, ко иде тамним друмом...Блешти смарагдном бојом ко посут ситним бисерјем
на хумци младог лугара одбачен змијски свлак
у шареној шумској стељи међ лишћем и иверјем.
крст је појела земља, шафран свуд процвао,
липа је стара знак, да је он на смрт рањен
крај њеног стабла пао, сном смртним ту заспао...
Нашао га пас у зору...
Прича се да први пут то вече
није га повео у гору...
Тихо шумори трава,
у гнезду под мајчиним крилом
птиче спокојно спава,
док Месец по скромном стећку милост свог срца сипа,
полако, круни се, полако, златни прах са старих липа...
|
