детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈ ДОБРИ СТАРИ ЏОНИ

Сећам се те далеке ноћи,
још од првог сумрака тужно је пиштао ћук,
и чудни је његов пој лебдео дуго
кроз таму столетне шуме борове,
студен храстових шума у кости је гонио гласа његовог звук,
њихале су се узнемирено крошње густе јаворове...
Кроз плетар тршчан играле су се куне,
на још топлом камену мирно је снила млада белоушка,
у гнезду на јабуци, у сну, шаптале су жуне,
пустила је све до земље гране своје бременита крушка.
Звездано се јато спустило ниско - тик на времешни јасен,
обасјавши у широком кругу стару камениту чесму,
сенке су изашле из амбара и навукле своје кринке,
у дубини шуме су спокојно певале своју песму
призивајући далеку кишу, мале зелене гаталинке...
Нешто је шуштало кроз лесково грање,
шумно је треперио густ јасиков честар,
тама је затворила шуму, месец је позлатио орање,
мирис згаришта је однекуд донео непознат ветар.
Млада жалосна врба треперила је као лира,
пој далеког славуја старом псу није давао мира...
Испод капије дрвене он је ослушкивао ноћ.
Кроз шумарак на брегу, глогиње, врес и броћ
провлачио се тихо и споро снажни виторог јелен
по трагу црних морки кроз јаглац и горки пелен.
Но није гледао њега ни месеца златне зене,
нит сенке што лутају шумом, тамне сабласне сене,
ни црни сумрак што модрим чивитом небо боји...
И кад је почела киша он није хтео да се склони,
много је година прошло ал сећање кад долети
и сад га видим како верни друг упорно стоји
  на капији имања нашег, мој добри стари Џони...

       ИЗАЂИ У ПОЉЕ МАРИЈА...

У затворен капак прозора твог
удара јабукова грана и каже:
- Изађи у поље Марија, пустим нашим крајем
сребри младина док уморна шума мирно спава.
Расцветало се бадем - дрво
и медуника под њим, дивним цветовима.
Бисерје расуто светлуца у крошњи црног цера,
под њим на мокрој трави леже
жар - птице расута пера.
Покупи њено перје пре него што
поздраве јутро сиви врапци џивџани,
у недра себи брзо жар - пера златна похрани,
пре него што се пробуде црноризци гаврани,
свако је перо жеља, а похлепни су они
од постанка света били, осматрају с прозора куле
 долину и наше шуме не би ли какве дарове себи приграбили.
Изађи у поље сада, ослушни - капље роса са лишћа свилена
и лепети птичијих крила по младој шуми брује,
у пауковој мрежи пишти пчела уплетена,
док цврчак кида мрежу писак се до неба чује,
миришу дивље руже, несталих лептира душе
око њих тихо брује, мирише борова смола и зелена имела...
Изађи у поље, душе цветова и птица, гледај, лебде над реком
док далека олуја прети својом потмулом јеком,
маслачци се буде и шапућу са свицима,
јеленци стражаре над уснулим вилиним коњицима.
Изађи у поље, пожури, пре него се звона са торња чује јека
и над селом поноћ разлије свој звездани мир,
пре него што јутро таму у нетраг отера,
пре него што ветар покупи чудесна жар-пера,
пре него што над нама састави црна крила
небеске модре реке невидљив велики вир.

 МЕСЕЦ ЈЕ ПОКРИО ЈЕЗЕРО

Месец је покрио језеро златном копреном,
тканином дивном од најфиније свиле
протканом сребрним танким нитима,
звезде су се са препелицама сакриле
да светле сву ноћ заједно са свицима
међу булкама, у зрелим житима.

Нека је птица певала у шевару,
душе мртвог лишћа оживео је ветар
па су лагано лебделе кроз мрак,
цвилео је тихо патуљак што га је на превару
у подземну тамницу затворио чаробњак.
Слушао сам га, гледајући овај нествар
док је звездани пухор лебдео кроз зрак.

Залуд сам у својим давним сновима
лутао орањем и том равницом,
ишао по луговима и гајевима
у потрази за тајанственом птицом
и тужним заробљеником,
осим ветра што је лутао живицом
и звезда у златним чуновима
никад не видех нигде никог...

СTAРА ШУМА БОРОВА

Сумрак је покрио стару борову шуму,
кишу су нанели тешки црни облаци,
сенка нечија је ходала по пустом друму,
шуштали су тихо мокри, млади врбаци...

Стари ћук на лесци ћутао је дуго
мирно је текла кишна ноћ ова,
уснулом долином и пустим лугом,
месец је сејао звездани прах снова.

Мене је овуда ноћас сан нанео,
довео са тешким црним облацима
да гледам како плови весео
пун месец над мокрим младим врбацима,
да видим како танки црн вео
озвездан полако са неба пада
на моје уснуло мало село
поље, шуме и крај цео,
на реку и преко винограда...

Благословена би ова ноћ. И јесен
што ми подари диван сан
и сањах лепотом овом занесен
све док ме не пробуди нови дан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: