детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ријечима, сјећањима и дјелом против заборава вриједне прошлости

Проф. Сенада Ђешевић 

Сваким даном све више уочавамо да израстамо у робове технологије, да постајемо залуђени титулама, позицијама и материјалним, што доприноси удаљавању од блажених радости и истинских вриједности. Поред новитета које неминовно осјећамо и живимо, ново вријеме са собом, у сјећању, носи и завежљаје прохујалог времена и живота. Таква времена нам недостају, јер смо заборавили да истински волимо, милујемо, живимо и вреднујемо. Чар и љепоту живота наших предака предочавала су свакодневна окупљања породице, која су представљала заједништво, љубав, слогу, хијерархију, поштовање, уважавање и подржавање. Људи су дијелили срећу, успјех, бол, патњу, сузу, кору хљеба и сиротињу, али, топлине и милосрђа, засигурно није недостајало.

На радост свих, који цијене и поштују традиционално насљеђе из бескраја баналности и плагијата, исијава Милева Алексић својим дјелом „Постојбина душе“, која не дозвољава реминисценцијама да сањају или потпадну под зуб нагризања, заборава и нестајања. Она традиционално насљеђе и сјећања оживљава љепотом душе, којом збори из срца. Неријетко јој звук, мирис или призор, изазове носталгију, ону тиху, слаткасту носталгију, која је не оптерећује. Проткана дугиним бојама, она за њу представља враћање у најчистије мирисе изникле са кућног прага, младалачке уздахе, први мерак…

Знајући да околина, а поготово родно мјесто, дјелује на обликовање нашег карактера и менталитета и да нас, касније, чврсто веже за себе, ауторка Милева Алексић издиже завичај изнад живота натопљеног прошлошћу у узвишен простор, у којем се сусријећу насљеђе и обичаји, и тиме не допушта да изблиједи дах проживљеног живота, који припада прошлости.

Запамћени доживљаји из дјетињства и младости представљају светињу која се ни са чим не може поредити. Успомене на мајку, оца, своје најближе, на обичаје, језик, културу и на одрастање, љубоморно чува у сехари сјећања, окованој сликама из дјетињства које уздиже као најчеднију реликвију и путоказ за цио живот. Те слике имају тајанствени призвук оног најврједнијег у животу сваког човјека, које путем писаног трага постају изоштреније, јасније и живље те остављају неизбрисив и трајан печат који ће послужити и садашњим и будућим генерацијама.

Ауторка Милева Алексић, што је старија, све више увиђа колико је душа завичаја незамјењива и велика. Веза ауторке Алексић и гнијезда је трајна и нераскидива. За родним мјестом вапи, дише, живи и умире. Свјесна чињенице да је постојбина једна, њене мисли, сјећања, ријечи и памћења се ослањају на њу. Тамо свићу најљепше зоре, најтоплије милује мајчина рука, најњежније миришу безгрешна писма, најумиљатије одјекује зов фруле, најснажније се љуби дједовина, невино дише љубав…

Свјесна је непатворених вриједности које чине срж и окосницу испуњеног и хармоничног живота. Досљедна и стамена. Никада није напустила родно мјесто, људе, традицију, језик, обичаје и вјеру у живот.  Ма гдје се налазила, боле је жуљеви рабаџије, јецај усамљене клупе, иритира руинирана школа… Ма шта радила, ма чиме се бавила, свјесно, несвјесно, мрско или драго, емотивно је везана за давнину, не дајући простора раскиду са претходним животом и бијегу од саме себе. Између свакодневних питања и дилема, одвојености и изгубљености, самоће и напуштености, са пуно цинизма, ироније и предрасуда свих врста, она не живи између два свијета. Она живи оба свијета. Одлазак јој је помогао да ревитализује проживљено, недосањано, и да најјачим емоцијама, оснажи смисао свог постојања и свог идентитета. Чистим срцем, саосјећа са свима који су били, или јесу, лишени задовољстава представљених у есејима. Разборито покушава да разумије растрганост и располућеност душе свих оних који су отишли трбухом за крухом, бољим животом, који су се нашли између два свијета, двије културе, двије традиције и два језика.

Знам шта су нам „добро” донијела нова времена, али знам и да су нам предочени есеји и те како потребни, јер су реанимирали и обиљежили прошло вријеме. То је вријеме, за којим, многи чезну, жељни да завире у своја огњишта, сокаке, капије, гладни мајчиног загрљаја, првог пољупца, до оних, који у нигдини, односно туђини жале за прохујалим временом, гуше и оно мало душе, што им је остало.

Сасвим сам сигурна, да сви они који желе и умију да процијене вриједност пласираног, храниће душу обрађеним темама, у којима, свако, ко жели, може да препозна живот, у којем је владала хармонија, кроз коју се, кроз обичаје и традицију, прожимала љубав, срећа, слога и човјекољубље.

Оригиналним одабиром сврсисходних тема, исклесаним стилом писања, несвакидашњом инспирацијом и неизмјерном љубављу коју гаји према, прилично, изумрлим обичајима, традицији и култури, ауторка Милева Алексић је успјела у својим есејима да сатка своје дјетињство, младост, породицу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: