|
|
|
 | Алекса Ђукановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КРЛЕЖА ПОСТ МОРТЕМ
Алекса Ђукановић
Доласком хрватских националиста на власт у Хрватској 1990. године Крлежина дела, државним цензорским планом, потпуно су маргинализована а његов лик помињао се само кроз речи: „псето комунистичко”. У Загребу данас говоре да је „стари комунист и Југославен”, „великосрбин”, „унитариста” не заборављајући да је за време Брозове власти био режимски писац, док у Београду говоре да је „хрватски националиста”, „франковац” памтећи му потпис на Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика 1967, као и његову краткотрајну активност 1971–1972, против „београдског унитаризма”. Истина је, као и увек, негде између. У старости Крлежа је био углавном све оно против чега се борио у младости. Умро је у Загребу 29. XИИ 1981. године. Сахрањен је следеће, 1982. године, јер су смрт и погреб великог писца раздвојили новогодишњи празници. Био један од најкомпликованијих југословенских писаца, што се односи и на његово дело и на његову личност; да није био присиљен да буде такав у таквим „луђачким” околностима свих наших крвавих балканских беспућа, вероватно би скончао као Драгиша Васић или Аугуст Цесарец. Писао је, дакле, целога живота „на једном језику, кога су Срби увек звали српским, а Хрвати хрватским именом.” Својом је последњом вољом Крлежа заповедио да се његови необјављени рукописи и сва оставштина запечате и отворе након двадесет година. Године 2003. требали су бити отворени сандуци са Крлежиним рукописима. До данашњега дана шира јавност и даље не зна шта се налази у њеовој необјављеној рукописној оставштини, упркос бројним интересовањима. Поставља се питање: коме смета Крлежина оставштина и шта она крије? Шесту или Седму књигу Застава? Необјављене Дневнике, који можда говоре о Крлежиним постојаним ставовима о геноциду над Србима у НДХ, јер сарајевско Ослобођење године 1977, није издало комплетне, дакле потпуне Крлежине Дневнике, већ само онај фрагментарни део који је Крлежа раније објављивао у Часопису Форум, као и у књигама Давни дани, дакле поједине фрагменте, што је Крлежа и сам неколико пута јасно потврдио. Поготово што се Крлежа о том историјском раздобљу врло стидљиво и ретко оглашавао, иако је, особито стидљиво Предрагу Матвејевићу казао „да се за вријеме рата осјећао Србином”. Али, Крлежа је, доиста – Пандорина кутија. Тек целих пет деценија од Крлежине смрти о њему ће почети да се говори и пише, мисли и суди искључиво онако како то његово дело заслужује, без превредновања и умањивања.2019.
|
