 | Валентина Берић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОНО ЧЕГА НЕМА
Од недостајања склапам уморне очи
Међу звијездама састављам твој лик и ове ноћи
Покривам се сузама да сакријем самоћу
На јави не чујем твоје ријечи „чекај ме, доћи ћу“
Бјежим у тај недодирљиви свијет
У коме су све нити исплетене за сигуран лет
Гдје бол нема мјесто за сјести
Само се ту можемо срести
И не желим да се будим у вртлогу злобе и зла
Усамљена, остављена, без буђења сна
Пред очима слика прошлости, напукло срце на пола
Само сјећања остају у којима нема бола
Заборав ми треба као жедном вода
Несигурних крила зове ме слобода
Сјене ме грле, сјене ме у стопу прате
Узалуд све, изгубљено не могу да врате
Никада више ноћни чувар неће да сија од среће
Поља ће увенути, издахнут ће цвијеће
Морски вали разбијат ће се о стијене
Корачат ће сати, али стајат ће вријеме
Горе високо поглед ми одлази
Из првог облака туге киша се спрема
Бол расте, бол не пролази
Знам да тражим оно чега више нема.
