детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ- РОДОЉУБЉЕ КАО ИНСПИРАЦИЈА

Зорка  Аврамовић–Чордашевић

Рођена (1951) у Модрану код Бијељине – Реп. Српска, живи и ствара у Франкфурту на Мајни. У Београду завршила Вишу Туристичку школу. Пише поезију за одрасле, дјечију поезију и хаику. Сарадник многих листова и часописа. Заступљена у многобројним антологијама и зборницима, како у домовини тако и у дијаспори.

Члан је Удружења Хаику књижевника Нјемачке, Удружења књижевника Хессена, Удружења Хаику књижевника Србије, Дјечијих пјесника Црне Горе, Клуба Карађорђевића, Београд, СКОР-а, Нови Сад, Коријени – Сомбор, Удружења Српских књижевника Словеније и почасни члан, Таласи Прњавор, Српске књижевне радионице Франкфурт на Мајни.

Превођена на- њемачки, енглески, руски, јапански, бугарски, словеначки, македонски. Добитница многих награда у земљи и дијаспори.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука, 05. мај 2023.

Често поменете Вашег учитеља, Драгу Кустурића, који је и открио Ваш таленат за писање. Ваше радове слао је у чувени дечији лист“ Весела свеска“ и у том периоду објављена је Ваша прва  песма „ Сироче“. Да ли је заправо тада, све и почело?

Тако је, то је био чини ми се један од преломних момената када је у мени почела да букти та стваралачка ватра, коју сам дуго носила у себи. Онда сам полако, данима и годинама пратила своју животну и радну путању, која је заправо испреплетена са литерарним стваралаштвом. Прво су то биле озбињне пјесме за одрасле, посвећене првој љубави, мојим  родитељима. мојој породици, домовини, природи и другим универзалним темама и мотивима. Након тога услиједило је обраћање дјеци и младима, које поред социјалних и родољубивих тонова обухвата веселе, ведре и хуморне слике из свијета дјетињства.

У Франкфурту живите већ неколико деценија, али су Ваши срце и душа у Семберији, где сте рођени. Да ли песник успе кроз писање барем мало ублажити чежњу за завичајем?

Чежња за домовином је стара и природна  носталгија, која мучи све наше људе широм свијета, а посебно ствараоце различитих профила. Писање о завичају није само одраз туге, патње и меланхолије, колико представља истинско и патриотско пјевање о љепоти и љубави родног краја. Наравно, писање нам донекле ублажава тај недостатак, али битно је да кроз пјесму или кроз причу носимо свој завичај, да га величамо  и славимо, и да га  стално носимо у свом срцу. Колико год да пишемо о завичају, никад му се не можемо одужити. Један страни писац је рекао: „ Ако желите упознати домовину, идите у туђину“ . Ма колико ово изгледа чудно и парадоксално, у томе заиста има истине. Одласком у туђину увиђамо колико значи  домовина и колико је велика љубав, односно оданост према њој.

Сами наслови Ваших књига потврђују Вашу носталгију, али и непресушну љубав према завучају. Прва објављена књига била је збирка поезије за одрасле „ Семберске сузе“ . Због чега је „плакала“  Семберија у овој књизи?

Плакао је мој завичај, родна Семберија, али и ја са њим и за њим. Како би то рекао Алекса Шантић,  „мене све ране мога рода боле“.Чини ми се да ми је родољубива лирика јача страна, па зато опјевам нашу историјску прошлост, косовски бој, Лазара, Чегар, Синђелића, Дрину, Јасеновац, али и последња ратна дешавања у земљи и окружењу. Једноставно речено, не могу да останем равнодушна пред овим неправдама, понижавањима и лажима које нам сервирају моћници са Запада. У то име не пјевам и не оглашавам се само ја, већ и мој народ, читав завичај и домовина. У том смислу сузе су природна појава, али не израз јадиковке и немоћи – већ бола и туге.

За њом се низају, једна за другом, збирке поезије како за одрасле тако и за децу. Поред поезије, ту је и хаику као и преводи књига на енглески и немачки језик. Судећи по годинама објављивања књига, вредно сте радили и писали из године у годину?

Мени није битан квантитет већ умјетнички квалитет. Покушавам да се опробам и докажем у многим поетским врстама и жанровима, као што су љубавна, духовна, описна и родољубива поезија за одрасле, поезија за дјецу, а од утврђених форми веома сам  наклоњена сонету, сонетном вијенцу и хаику поезији. Објавила сам до сада десет пјесничких књига , од којих су неке награђене у земљи и у дијаспори. Цијеним и поштујем ангажовање књижевних критичара, а посебно ме радује чињеница да сам заступљена у многим нашим и свјетским пјесничким антологијама како за дјецу тако и за одрасле. Вјерујем такође да ће вријеме показати своје.

Иако пишете и дечију поезију, љубавну, такође, доста пишете о социјалним темама, ипак Вас већина критичара означава као родољубиву песникињу. Значи ли то да је ипак у родољубљу најјача емоција?

То сте добро примјетили и слажем се са тим запажањем.Чини ми се да је патриотизам моја најјача стваралачка опсесија и инспирација, тако да нема те значајне теме или мотива који нисам обрадила на себи својствен начин. Како би то рекао велики Андрић, „писац је увијек дужан свом завичају“. Дакле, у мом фокусу су првенствено завичај и родољубље, а затим и све остало. Иначе остала сам вјерна и привржена традиционалистичком изразу и везаном стиху, који понекад нагиње романтичарском и стражиловском сензибилитету. У том смислу наши класици, водећи пјесници, почев од Његоша,  Бранка, Ракића, Дучића,  па све до  Бећковића, Раичковића и Нога – постали су мени узори и звијезде водиље које ми много значе у мом стварању и лирској наклоности према поезији. Од њих се има стварно шта научити.

Када смо већ поменули критичаре, често издвајате сарадњу са књижевником Милутином Ђуричковићем, који је први почео да објављује радове песника у расејању, Такође не изостављате ни песника и историчара Слободана Бранковића.

Нашом литературом у дијаспори прво су се бавили Никола Корбутовски, Мома Димић, Милутин Алемпијевић, Слободан Вуксановић и многи други. Неки од њих су написали разне студије, есеје, приредили  антологије и изборе из дијаспоре, чиме су на неки начин повезали књижевност у дијаспори са књижевношћу у матици. Међутим, стваралаштво за дјецу наших писаца у дијаспори било је сасвим запостављено и занемарено све до појаве Милутина Ђуричковића, који је свој  магистарски рад посветио  српској поезији у дијаспори ( 1940 – 2000) и који је објавио стотињак радова, прилога, рецензија и приказа о стваралаштву наших исељеника, као и велики број прилога у нашим листовима и часописима. Он је био уредник и рецензент неколико мојих књига, тако да имамо веома добру сарадњу. Исто важи и за професора историје Слободана Бранковића, ( који на жалост није више међу живима), а који је доста учинио за све  у  дијаспори. Њему сам посебно захвална на сарадњи и коректном приступу у свему.

Много путујете и гостујете на разним поетским фестивалима. Колико Вам значе таква искуства?

Та искуства и путовања су веома драгоцјена, јер се срећемо са писцима широм свијета, међусобно се дружимо, размјењујемо књиге, радимо преводе и тако се рађају пријатељства која трају и до данас. Волим да путујем и да се дружим са људима, а нарочито са писцима. Свуда волим да одем, али увујек се враћам својој земљи и мојој родној Семберији. Фестивали су лијепа ствар и прилика да сагледамо наше стваралачке резултате, али такође и да на достојанствен начин представљамо нашу земљу широм свијета.

Вишеструко сте награђивани за свој рад, како су се низала ова путовања тако су се низале и награде, али и зборници радова, поред самосталних збирки. Да ли су Вас те награде „обавезале“ да наставите да овако предано радите и стварате?

Добила сам читав низ награда и признања у земљи и свијету и тешко је издвојити било коју.Свака ми је драга на свој начин. Захвална сам свима онима који су на било који начин препознали естетске и умјетничке вриједности мог скромног пјесничког стварања, а посебно ме радује то што награде долазе са свих страна свијета. Издвојила бих ипак следећа признања и награде:

Прва награда Југославије – 1975 –Моја домовина тридесет лета у слободи –

Прва награда – Евриоске новости - 1997 – Франкфурт на Мајни

Вићенца – 2002 –

Прва награда –Вучијак – Своме роду од Косова до данас- Видивдан 2009

Златни орфеј- Седмица – 2009 - Франкфурт на Мајни

Златна лира – 2009 – Српска књижевна радионица – Франкфурт на Мајни

Повеља Карађорђевића – 2011- Београд

Златно перо -2013- Удружење српских писаца Словеније

Златни траг – 2016 – Смедерево

Седам градова код Стерије – 2016- Вршац

Златно перо – 2018 – Савез српске дијаспоре Словеније – књига године – ЗВОНА У ДАЉИНИ  -хаику

Златни орфеј – 2019 – Удружење писаца седам – Франкфурт на Мајни

Трифунданска повеља -2023 – Вуково перо-  Лозница

Златно перо – 2023 – Књижевна радионица  - Кордун

У Франкфурту се одржава и највећи сајам књига на свету. Колико сте присутни на овом сајму?  Колико су наши књижевници активни у Франкфурту?

У последњих неколико деценија, а у складу са друштвеним, демократским и културолошким промјенама у земљи и свијету, наша књижевност је све присутнија на Свјетском сајму књига у Франкфурту. То је својеврсна светковина књиге на којој присуствују и учествују писци из читавог свијета. Пошто живим у Франкфурту на Мајни, скоро сваке године идем на Сајам гдје упознам и срећем писце са свих меридијана. При томе размијенимо своје  књиге а исто тако сазнамо шта има ново у текућој издавачкој продукцији на другим свијетским језицима.

 Шта је оно на чему тренутно радите?  Можемо ли ускоро очекивати нову   збирку поезије?

Увијек понешто радим и читам. Надам се да ћу у овој години објавити нову књигу поезије и нову књигу хаику. Све се више руководим мишљу да је крајње вријеме да направим један репрзентативан избор из моје  поезије, који би био пропраћен предговором  или поговором, али и другим био-библиографским напоменама. У сваком случају, посла увијек има и нигдје не журим. На крају бих посебно нагласила да се радујем свакој туђој доброј књизи као да је моја и зато волим да пратим сва књижевна збивања у земљи и дијаспори, онолико колико је то у мојој могућности.

И за крај један мој стих из рукописа –

Никада сазнати нећеш колико се завичај воли,

као кад из њега одеш, када те душа заболи!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: