 | Сања Лукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Мед у чају
У сјају твог погледа,
дрхтим у сјени камина
у блиједој сјени нашег немира.
Кад бих могла да вратим вријеме,
тек ишчезле дане неке,
да ти опет дотрчим у невријеме
из те прошлости далеке.
У руци ми шоља чаја,
танка меда нит у њој
једна љубав минулог дана
свијетлост свијеће и ноћ.
Зебња јутра
Не слуте звијезде ни мјесец млад
да ноћу тихо молитву ти зборим.
Молим Бога за љубав, за спас,
а ожиљци су само моји.
Не слути вјечност да судбина крхка
под теретом времена на кољенима моли,
остављам ти звјездану прашину, мили,
ми нисмо оно што смо јуче били.
У рајској башти скривени,
међу пропланцима што пупољке љубе
наши јецаји су жубором потока прекривени
а сутра ће бити шта буде.
Не слути вјечност ни мјесец млад,
не слути живот ни врела крв у њему,
хладне усне не љубе успомене
ни јутра што са зебњом вену.
Тајна
Узалуд ми зима гризе образе,
они што воле не одлазе.
Узалуд вјетар планином жури
кроз поноћ кад љубав полуди.
Узалуд чекања надања пуна
у свитање први зрак сунца.
У поноћ,вукови на ријеци,
мјесецу ће причати о срећи.
Причаће о нама, остали смо тајна
