детаљ слике: КРК Арт дизајн

Децембар 1668.

Битка код Брибир потока

БРИБИР  ПОТОК

    - Одем ти ја прекјуче у Книн, да мало извиђам Турке. Преобучем се у просјака, намачкарим се тако да ме ни рођена мати не препозна. Кобајаги, сломљену и криву ногу усучем око коца и полако догегам под саму тврђаву. А све у циљу да ишта ново чујем о Турцима. У посљедње вријеме су се умирили тако да о њиховим плановима и намјерама немамо никаквих информација. Ту су, а о њима ни трага ни гласа.

И, не лези враже, у мојој близини на подзид се наслонише двојица Турака и заподјенуше причу.

Један другог пита иде ли у походе на Обровац, да ли су га одредили, или нису.

Слушам даље, напоменуше они и час поласка и правац кретања и термине одмора на Трошењ граду, те на Варварији брибирској. Напоменуше и бројно стање од 120 људи, добро наоружану лако покретљиву коњицу и разлог похода. Иду да мало чачну Влахе, да виде колико су влашки ускоци спремни да запријече пут њиховој царској величини. Пробаће то извести и у почетку зиме, када се нико више таквом нечему не нада.

Све се један другом исповједи, немајући појма да убоги просјак све слуша и да је управо због тога и дошао.

У току те своје приче често су погледали уоколо, па и у мене, но ја сам, кобајаги, дубоко замишљен и с погледом у даљину, као да их и не чујем, нехајно пребирао и све нешто тражио по својим џеповима.

Елем, чим се они удаљише да ме више не виде, ја на свој колац, па полако храмљући до коња у штали код јатака и, преобучен поново, пожурим што прије у своје скровиште, код Бурнума.

Ту својима све потанко испричам, дам им упутства шта и како да чине даље, а потом се упутим до Вука Мочивуне.

Вук и ја смо већ договорили поступак. Наших по педесет најбољих, одабраних, пратиће Турке с бочне стране и у предвиђено вријеме наћи ћемо се одмах након Брибирске главице да их пресретнемо.

Али треба нам појачање и са твоје стране.

Све вријеме излагања Јована Синобада, Стојан је мирно слушао, па проговори:

    - Добро, Јоване, све је већ само по себи разумљиво, него размишљам нешто друго, ако би нам пошло за руком. Можда бисмо у том једном потезу могли да погодимо два зеца.

    - Да чујем?

    - Да их дочекамо одмах доље, код Брибир потока и то тако да се одозго са Варварије све види, те да их моментално све заробимо, како бисмо намамили оне горе да се извуку из тврђаве и прискоче онима доље у помоћ. Наша друга скривена сердарија би прискочила, и ту бисмо покушали смлавити и оне одозго са тврђаве и тако ослободити ту најзначајнију стратешку тачку за одбрану ових крајева од Турака. Тиме бисмо отворили пут за ослобађање цијелог простора до Крке и Книна, с тим да бисмо, у неко доба, касније очистили и Трошењ, након чега претпостављам да би се на крају још једини Надин и сам повукао.

Јован је досад у тишини само слушао, а на крају Стојану пружи руку, у знак потпуног слагања са свим замислима.

Након тога још и приупита:

    - Па, колико људства планираш да је довољно за овај подухват?

    - Ако Турака долази око сто двадесет и још бар толико их је на Брибиру, уз ваших сто, мислим да би било потаман да Матија, Смољан Михаљевић, говернадур Гиовани Батиста Сопре и ја спремимо још по стотину људи. Цвијана, у овом случају не можемо чекати, због удаљености и времена. Дакле, петсто наших на  двјеста педесет њихових, можда би било довољно.

На бази тих основних замисли, све припреме су и спроведене, а сљедећег дана увече, сви се нађоше код Брибир потока.

Посредством дојава већ се чуло да је и турска коњица предвече пристигла у тврђаву на Брибиру, гдје ће и оконачити. Ако би и све остало текло према замишљеном плану, може се претпоставити да ће Турци већ ујутро кренути даље пут Обровца.

И ускоцима и Млечанима је био потребан један добар одмор и због тога су сви журили да на одредиште стигну до мрака. Стигоше у сам сумрак и непримијећени са Брибира утаборише се у грмаре поред потока. Смјестише се негдје средином поља, бар хиљаду корака низводно од каменог моста. Распоредише се у двије групе, како је већ планирано, у прву ударну и другу завршну, за окончање акције.

Вријеме бијаше прилично лијепо, за ово доба године, без кише и мраза, па су се неки одмах замотали у своје поњаве и прилегли, а некима се и није спавало, па су кренули збијати шале.

Будући да се ни Вуку није спавало, око кога би се другог окупили, већ око њега. Онако висок, мршав, са крупним и кошчатим шакама, стезао је пушку међу кољенима, док је сједио на неком пању. Очи су му необично сијевале, а предуги бркови поскакивали, док је излагао своје ставове о сутрашњем дану. Замишљао је како ли ће све то изгледати када се он попне на зид Варварије и стане посматрати Турке како бјеже...

    - Људи, треба живјети за тај тренутак. Ма каква весеља, прославе, срећни тренуци, какви бакрачи... Гледаш као на длану, брибирска цеста затегла у правцу Трошењ града, пукла у недоглед, изгубила се у плаветнилу. Онако утабану свакодневним проласцима, сада је табају посљедњи пут. Све се из околног грмља стрчавају на пут у заједничку колону, док вјетар око њих лелуја и прашину и турове. Ма ни да се обазру да им махнемо, да им пожелимо срећан пут. Журе у Трошењ, трошити зарађено. Колико видим, имаће гдје потрошити, а имаће и шта потрошити, док у својим главама буду пребирали, чему све радише, док радише, и какву корист из свега израдише.

Било како било, до касно у ноћ су се чуле шале, доскочице и смијех око Вуковог пања, а у неко доба и ту се утиша. Вук је и овога пута дјеловао на свој начин и чинио то што у том тренутку може. Људима пружити лијепо осјећање, разбити страх, улити наду, утицати на околину у најбољем смислу и учинити све да припрема буде што боља, па и расположење људи у том тренутку.

Бар је он тако размишљао и чинио све да у том правцу и дјелује, колико год је то могуће. А чиме ће другим и дјеловати, него својом главом и мислима, јер другог ничег ни нема. Тај свима омиљен и драг Вучина, како су га многи често називали због његове високе и крупне а мршаве грађе, због његове доскочице, шале и у њој ненадмашних заокрета, пуних ведрине и чистоте, једне исконски чисте људске душе, какву је само он могао носити у себи и на свом Риђану.

Диздар Варварије је свако јутро устајао рано. Да ли је био оран или не, редован је био зором раном у обиласку тврђаве и војске на Брибиру. Свој обилазак би завршавао шетњом околним зидом, да осмотри сву околину Брибирске главице и тврђаве. Сваки пут би се заустављао на истом мјесту изнад извора Брибир потока и одатле дуго, дуго би гледао у даљину, пребирао по својим мислима, удисао свјеж ваздух и дивио се фантастичној слици испред себе. Своје мисли је частио најдивнијим осјећањима, своју машту поткрепљивао новим идејама, своју тајну све више ушушкавао и тајио све до разговора с пашом, када ће му и изразити своје жеље. Ни паша не би требало да буде против тога да све ово предивно поље постане његово. Не би био против тога да потпише ферман за потпуно власништво над цијелим пољем.

„Да, да, када се све то деси, даћу му име Диздар поље. Тада ће ту радити на стотине чивчија, жети, брати, окопавати, а ја ћу само обилазити на коњу и бројати свакодневни шићар. Само да се оствари. Само да буде нафаке и берићета.“

Тако је размишљао и овог јутра. Диздар је стајао на ивици зида тачно изнад извора доље у понору, и дивио се затегнутој равници од извора надаље. Не само што је као официр требао осмотрити околину, не само што жели то поље за себе, не само што све то лијепо изгледа, већ се и осјећао лијепо на том мјесту.

Ово јутро њему бијаше посебно. Пола године се не дешава ништа значајно, ништа занимљиво, а сада оком треба да испрати велику коњицу, младих, наоружаних и вољних да чачну Кауре, да изненаде, да већ једном пробију тај коридор до Обровца, у који би паша из Ливна дотурио велику војску и средства, како би га ширили до потпуног сатирања ускочких снага и њиховог отпора. А овладавањем овим правцем и избијањем на море, потпуно би овладали цијелом Крајином и њеним отпором, отворио би им се пут за освајања према западу.

 У том случају он би, као заповједник најважнијег града у освајању добио велике титуле, али и посједе, постао би власник свега што сада види и докле око допире.

Само да се оствари. Кршио је диздар прсте од узбуђења, жеље и надања и све више извиривао низ пут, када ће угледати коњицу која је кренула пут Обровца.

Поглед му је заклањала магла. Ово каснојесење јутро, буди се на свој начин, огрће и умива крајолик по својим правилима.

Праменови ниске магле разлили се дуж цијелог поља Островичког. Тек понегдје прозирни или размакнути, дозвољавају пољу да провири. Из ниске магле провирило или изникло на стотине и хиљаде јабланова, па као гаргеше кроз вуну, све то тако држе да остане до касно пред подне, док не одјутри и ниско децембарско сунце не обасја. Тек тада се тај силни памук разиђе, све што је ноћас цијелу ноћ умивано, синуће умивено.

Диздар је већ други пут кршио прсте, извирујући за коњицом, када се једном низ пут зачуше топот потковица и повици људи. Већ је у себи замјерао бешлијама што споретају, коче, цјепидлаче, траже длаку у јајету, што нису одлучни као он, па да чине то што је у датом трену најбитније, најкорисније.

Сада се коњица наједном угледа, извири између праменова магле. Сви орни, нагланцани, расположени и још пјевају.

Милина их видјети, помисли диздар. Ваљда ће овај пут уродити плодом, надао се.

Колона је предњим крајем већ прешла камени мост и упутила се равним сокаком између мноштва каурских кућа.

Готово наглас оте се диздару:

    - Хе, хе, шта има љепше видјети од тога. Твоја ти војска иде у нове походе, у освајање овако лијепих терена, који ће, ето, постати твоји, а да честито ни прстом не мрднеш. Само пошаљеш војску и њом заповиједаш... Ето ти иметка... Хе, хе...

Био је сам на зиду, па развучени осмијех остаде и даље на лицу, док је мотрио за колоном. Предњи дио колоне је већ изашао између влашких кућа и са раскршћа ударио равним колским путем уз поље, кад - пуче пушка!

 Чело колоне се ускомеша. Некако ту се и магла разриједила и разишла, диздар угледа да се и зачеље колоне стрчава да припомогне, извукоше се сви између кућа у равницу поља.

Диздар помисли како је неки побјесњели каурин оглупио, па из очаја покушава да науди.

Погледа мало боље, кад видје да се његова војска груписала у кружну одбрану, а около мноштво коњаника кружи и стеже обруч. Успуцало се, земља гори, а крици, јауци и њиштање коња небо парају.

Тек сада видје диздар да то није полудјели каурски очајник, већ војска у организованом подухвату. Убрзо пуцњава стаде, а диздар се лати свог дурбина да боље осмотри и тек тада спозна сву стварност. Његови војници сви дигли руке, а многобројнији около стежу обруч.

Диздар се скамени. Онај његов малопређашњи смијешак се укочи, заледи.

Ни повјеровати не могаше, шта очи видјеше и уши чуше.

И нехотице му се оте очајан крик:

    - Агиме, Агимеее!

Затим потрча са зида и у пола пута већ сусрете устрчалог Агима, а онда му само довикну:

    - Дај узбуну! Зови Јусуфа и под узбуном организујте сву расположиву војску! Каури су напали нашу колону и све их заробили. Морамо хитно доље да им помогнемо. За пет минута да сте сви на капији! Идем и ја по свог коња!

Не прође ни неколико минута, на капији се окупише сви. Бијаше ту око сто педесет људи, углавном коњаника, али и неколицина пјешака. Ту се кратко посавјетоваше, а затим отиснуше куд ко низ плећине. Коњаници низ пут а пјешаци пречицом и козијим стазама, одмах испод зида, па право доље према каменом мосту, у нади да ће стићи истовремено. У тврђави осташе само стражари, тачније само једна смјена стражара, њих десетак.

Ускочки осматрач, који је био измакнут удесно на чуки изнад поља, и одатле добро видио капију  Варварије, упорно је махао бијелом кошуљом. Други осматрач је био на узвишењу одмах преко потока повише каменог моста, и чим је низ пут угледао коњанике, а низ плећину пјешаке, стрчао је низ брдо и преко моста дотрчао до Вука Мочивуне, дајући податке о свему шта је видио. За то вријеме ту су већ пришли и Стојан и Матија, који предводише ударну групу и заробише колону. Половину својих људи су оставили на пољу, да на брисаном простору чувају заробљене, а половину повели са собом до свих осталих у близини моста. Ту бијаше и Смољан Михаљевић са својих сто људи, говернадур Сопре са својих стотину Млетака и Морлака, као и Јован Синобад и Вук Мочивуна са својих по педесет људи. Ту их укупно бијаше око четири стотине и нису имали представу колика је војска на Брибиру и какав ће удар остварити.

Брзо су се поредали у полукружну линију која опасује камени мост на удаљености око сто педесет корака. На десном крилу је био Сопре, који је добио задатак пресијецања одступнице уз пут. С његове лијеве стране је Михаљевић, који је, као најстарији, у овој акцији заједно са Стојаном, добио задатак главне команде. Његови ускоци су били распоређен с обје стране потока.  До њега лијево и око пута су Стојан и Матија са својих преосталих по педесет људи. До њих лијево је Мочивуна и под самом брином је Синобад, са по педесет својих људи.

Наста ишчекивање.

Нити је то неко вријеме, нити ишчекивање, али за оног ко се нађе ту у таквој ситуацији,  то је вјечност. Нико не зна шта слиједи иза тога, и да ли ће ишта слиједити иза тога, јер свака битка односи животе. Мада се свако нада да неће баш њега, ваљда, у потаји силно стријепи, пребира по свом животу, зноји се грозничаво стеже оружје, а радо би да то нико не примијети. Само најискуснији имају снаге да још којешта планирају, предвиђају и организују.

Наједном, пуче тишина. Проломи се бука, бану иза окуке, све промијени и помјери. С ону страну моста појавише се коњаници. Стотину и више коња, створи заглушујућу буку. Коњаници су бијесно шибали коње да стигну што прије. Оне прве као да вјетар носи,  пут и не додирују, већ плове. Као из топа испаљени, ударише преко моста и још педесет корака даље, осионо, бијесно, помамно, разјарено, запловише ваздухом, кад изненада састави салва пуцњаве.

Они први коњи суновратише се што од куршума, што од страха, што од затеглих поводаца. Преко њих попадалих, навалише остали падати редом. Колона се не могаше зауставити одједном, а они са зачеља и не чуше пуцњаву од буке испод копита, па надираше даље, док и њих иста гужва не саплете и заустави на сред моста. У општем метежу, људи су једва управљали коњима, а камоли да су могли одговорити ватром, сва та узбуркана маса људи и коња на путу, једва некако успје да се развеже и појединци потражише заклона. Још ниједног противника не виде, а од пуцњаве не моги ни главу дићи. У општем метежу неколицина их је поскакала с коња и заглавила под мост.

Веч је неколико Вукових и Стојанових младића искочило из заклона, сјурило у поток те ту изнад самог моста и око врела настаде огорчена битка. Као да сваки свог противника нађе за трен, свуда су се у коштац ухватили.

Све то спази Вук Мочивуна и дошапну неколицини првих до себе да усмјере ватру према мосту, одакле избијају као мрави. У силном настојању да нанишани што боље, мало се придиже и извири иза стабла јаблана. И управо када повуче обарач, и њега нешто силно састави у груди. Свега га укочи, обезнани, прекиде му дах...

У немоћи осјети само да се скљока као крпа. Још само неким чудним чулом у мозгу, а не у ушима, зачу како неко поред њега крикну:

    - Погибе Вук!

Није му било потпуно јасно шта се деси, ни гдје се налази. Испред њега су се редале многе слике из прошлости. Неки људи су прилазили и надвиривали су се над њим, неки су га дозивали, није имао могућности да ишта каже, био је сав укочен, паралисан. На моменте су му се појавили жена и дјеца, дозивали су га. Однекуд га је дозивала мати... Онда је био на некој свадби, ваљда Стојановој, када је кумовао. Смијешили су му се и Стојан и сви сватови. Онда је зашао у неке прекрасне баште и вртове, које је лично ослободио и био је веома поносан на то.

У магновењу га је неко силно дрмусао и вукао за руку. Некако успје да прогледа, да размакне очне капке. Спозна да лежи наузнак у некој ували, одмакнут од јаблана. Само је за тренутак изнад себе видио нагнутог Стојана и чуо како говори: „Држи се, пријатељу, издржи још који трен, већ и ове опкољавамо.“ Радо би да нешто каже, али не може, пуна му уста нечега што не да проговорити ни једне ријечи.

Клону поново.

Још је само осјећао да и пуцњава одлази некуд у даљину, нестаје, али и све остало претвара у тишину, у нестварну празнину, у ништа, гаси се...

У малој ували испод јабланова, неколико људи скинуше капе и проговорише углас:

    - Вјечна му слава и хвала!

Затим дохватише своје пушке и мачеве, поново натурише капе и јурнуше према потоку, гдје је свуд око моста бјеснила битка.

Огорчени Турци, једва успјеше некако да среде своје редове. Разљути их огроман број попадалих, онеспособљених, искључених из битке. Очајно су се борили док с десног бока младићи Јована Синобада не продријеше кроз шуму и ударише као осови. Истовремено Стојан и Матија са својима из ударне групе, ударише путем и око моста све разбише.

 Противнику не оста ништа већ да се повуче.

Сада су се већ готово неконтролисано окретали и надирали назад путем, гдје су морали да трпе страховит притисак с десног бока, одакле на њих навалише Михаљевићеви и Сопреови. Ту се продужи силан бој у ком многи непријатељи попадаше с коња, а многи и поскакаше из седла, како би се што прије изгубили у грмарима и склонили с нишана.

Наста општа јурњава уз брдо. Турци у неконтролисаном повлачењу, а ускоци за њима у дозираном притиску. Али таквом, да им не бијаше свима згодно ускочити у капију и тврђаву, већ многи заглавише поред капије, промашише је.

Они који су успјели улетјети унутра, набасаше на Синобадове младиће, осионе и огорчене. Они су у једном даху устрчали уз плећине и ускочили у унутрашњост Варварије.

Ту још мало потраја бој, а преостали Турци, како је ко успио, кренуше се повлачити преко зидина и штала према Брибиру. Само су прескакали повисок зид и отискивали се низ стрмину до првих грмова.

Стојан и Матија у самом средишту збивања не имаше предаха док им и посљедњи не окрену леђа и нададе се у бијег. Како одјури и посљедњи, ко на коњу, ко пјешице, њих двојица замандалише врата Варварије и тек сада видјеше да се огроман број ускока већ нашао у унутрашњости тврђаве.

Брзим претресом, увјерише се да по разним заклонима нема ни једног непријатеља, тек тада одахнуше и поново отворише капију, да уђу и преостали ускоци, који осташе изван зида што у боју, што у отежалом и уморном кретању уз брдо, јер не бијаху баш сви ни млади ни мршави.

Не прође дуго, на зиду иза штала, а изнад окуке пута, стајало је неколико људи, мотрило на Брибир и његову цесту, затегнуту према Трошењу у равној линији. Свима падоше на ум синоћње Вукове ријечи, када је говорио о овом тренутку.

Из сред те тишине, јави се Матија:

    - Све је још синоћ предвидио Вук. Све у детаље, до себе самог. Да је бар сада у могућности да ужива у овом тако ишчекиваном и жељеном тренутку, да ужива у слободи коју је и сам донио. Али учинићемо ми умјесто њега и за њега, колико можемо.

Тада Матија заћута, скиде капу и прекрсти се:

    - Нека му је вјечна слава и хвала!

И остали сви учинише исто. Након неког времена, из тишине Матија проговори поново:

    - Потребно је да неко од нас неким колима, што прије, сиђе доље до моста, покупи Вука из оне увале и донесе овамо у тврђаву, а касније ћемо видјети шта ћемо и како ћемо.

У свој овој невољи и неописивом утиску у вези с Вуком, по Матијиној глави се мота још неколико рима о њему, позитивних и ведрих, какав је и сам увијек био, јединствен, добар, одан, искрен, а надасве у души људина и човјек за вјечно памћење...

Ко ће сада осм'јех даровати,

Ко храбрити, ко ли соколити,

Ко ускоке око себе свити,

Ко ли тужни народ радовати?

Сузо моја. што си издајица,

Кад сам кадар испред смрти стати,

Па у коштац с њом се ухватити

И на страшном мјесту постојати.

На крају и Матија заћута, закрену главу устрану. Превише се горчине накупило и у грлу заглавило, па држи, не да зборити. Наједном, само подлактицом покри очи и окрену се на другу страну, док су му се рамена незаустављиво тресла.

Поглед се губио у плавети брибирској. Тражио је да још једном обухвати било какав покрет у одласку, макар био и прамен прашине.

Јок! Нигдје ничег! Све сама пустош, сред сивог камењара и суморне драче огољеле, овијене тишином. Турци се и не зауставише, нити обазреше.

Тек након неколико тренутака из брибирске варошице искрсну знак живота, пробуди се покрет и неко дешавање, зачуше се људи.

На бијелом путу окупи се мало старијег народа у црнини, са много бијелих, везених пешкира, пребачених преко руку, које брижљиво придржаваху небројене плоске са вином и ракијом.

※  Историјски подаци:

Витез Стојан је, по повратку на своју баштину, наставио да војшти на Турке, чини се, још и жешће неголи пре ропства. На пример, провидур Антонио Приули (Антонио Приули) 18. децембра 1668. извештава да је код Брибирског потока упала у млетачку Далмацију чета турских пљачкаша из Книна (града за којим крвари свако српско срце). Ту су их, до ногу, потукли Морлаци, које је Господар Јанковић предводио заједно са Сердаром Смиљанићем (сердаро Смиглианицх) и гувернадуром Сопреом (говернатор Гиованни Баттиста Сопре). Спасило се само петнаестак Агарјана, а остале су Срби побили у знак одмазде за ранији пораз на Отресу. Венецијански Сенат је поменуте морлачке команданте наградио због овога подвига, а одобрио је и деобу прстења које је Провидур, у знак признања, раније уручио српским Главарима.

Овдје се већ назирао крај рата између Турака и Млетака...

Извор – Српско културно друштво СКД „Просвјета“ које је преузимало историјске податке од аутора Бошко Десница, др Стојан Бербер, Владимир Ћоровић, Бошко Сувајџићи и др.  ※

※ Примједба аутора

Анализом свих каснијих дешавања може се закључити да је ова битка одредила историјски ток свега што је слиједило у вези са турском окупацијом на просторима Далмације. Потискивањем турског окупатора са те најважније стратешке тачке, отворен је пут за потпуно ослобађање цијелог простора западно од Крке и Цетине. Након тог помјерања, Турци више никад нису достигли те положаје, мада су настојали и кидисали још око 150 година.  Ту одлучујућу битку  осмислио је и у дјело спровео лично Стојан Јанковић, за шта је млетачким одлукама унапријеђен и награђен у име све европске јавности.   ※

*Све фотографије су из архиве аутора. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: