|
|
|
ВЈЕВЕРИЦА КЕТИ И ВЈЕВЕРИЦА ЛИЛИ  | Соња Шкобић | |
| |
ВЈЕВЕРИЦА КЕТИ И ВЈЕВЕРИЦА ЛИЛИ
У скупини вјеверица које су живјеле у шуми, издвајале су се њих двије: Кети и Лили. Сви су их сматрали помало чуднима, необичнима. Али – без разлога.Оне су само вољеле читати књиге.Вјеверица Кети је имала пуну кућу књига, а Лили је у своме дому вољела сакупљати орашасте плодове и жирове за зиму.Када би Лили постало досадно, узела би врећицу љешњака и – пут под ноге! Право у посјет вјеверици Кети. – Куц, куц, ево мене опет по књигу – с врата се чуо њезин глас.– Може, може – одговори Кети. – Обиђи све укруг, погледај и одабери. Велики је избор књига.– Ја бих неку путописну како бих читајући могла путовати и посјетити многа мјеста гдје другачије не бих могла стићи – рече Лили. – То је као да умјесто рундавог репа добијеш крила… Ха, ха, ха ...– Узми још једну – рече Кети. – Можда неку узбудљиву зечју пустоловину.Кети и Лили би тако, у причи, усласт изгрицкале пуну здјелицу љешњака.
Усред угодна ћаскања, Кети зачу глас шумареве малене кћери Мери која је знала за пријатељство Кети и Лили. Знала је и за њихову љубав према читању.
Баците и мени једну занимљиву књигу – добаци Мери стојећи испод грана великог храста. – Вратит ћу вам, обећавам! Ви сте моје добре пријатељице – читачице књига. Заузврат ћу замолити оца да ваше стабло храста његује и штити. Да га никада не посијече, тако да вас двије дуго уживате у своме пријатељству, окружене добрим и вриједним књигама.
Хоп! Кети баци Мери књигу право у руке.
Хвала, хвала, ћао вам – рече Мери. – Љубим вас обје – и одскакута право к својој дрвеној кућици.
|
